Krv, poezija, transmutacija: fiziosofija i gramatika ravnoteže

Dogovarajući pisanje ovog teksta, urednik u Enklavi Srđan Gagić i ja smo se, krećući se oko nekoliko vrednih i zanimljivih predloženih i razmatranih naslova, odlučili za tekst o zbirci Sang Alena Brleka (HDP 2019; Kontrast 2020). Moram, međutim, reći da je moj prvi izbor bila zbirka Monike Herceg Lovostaj.; iako dalja od onoga što mi je potrebno od poezije ili u poeziji, Lovostaj. je zbirka o kojoj bih izvesno mogla reći više toga, a i to „višeˮ bilo bi tek sistematičnije, razuđenije i preciznije od onog što već sad znam da će pisanje-o-čitanju Sanga biti. O Lovostaju. je pak već pisano u Enklavi, što je ukinulo lake, izvodljive, ali zapreminom nedovoljne mogućnosti koje daje pisanje o poeziji kroz samozadovoljnu aproprijaciju pesničkog teksta sopstvenim zanatskim i naučenim sposobnostima ili impresijama, a u isto vreme otvorilo mogućnost da zakratko pisanjem proverim i objasnim (u najiskrenijem nedostatku preciznije reči, najiskrenije rado ću se prikloniti srednjem rodu trećeg lica jednine lične zamenice) ono zbirke Sang koje je proizvelo posledicu koja je ugrađena u čitalački ugao recepcijske autor-delo-čitalac trijade: promenu.

Treća zbirka poezije Alena Brleka sadrži trideset tri pesme (trideset dve i simptomatičnu prazninu pesme „Bogˮ), neraspoređene u prostore ciklusa: zapravo, jedino naknadno i intencionalno rešenje (izuzimajući metatekstualno važan naslov i uvodni moto) jeste izmeštanje naslova na zasebnu stranicu. Ovo se – a Marko Pogačar je već pisao o tome – može razumeti sa stanovišta tekstualne ekonomije u grafičkoj obradi teksta koja bi, da je rešena konvencionalnim mestom naslova, učinila knjigu knjižicom, nepodobnom koričenju i nesimpatično kratkom, ali dok čitam pesme stičem drugačiji utisak, koji čini da moje oči, kada trepnu i uklone izvršno-uredničku logiku i budnost, ugledaju i poetički relevantnu razliku između obima očekivanja i namera ugrađenog u mesto naslova naspram tekstovne, misaone i osećajne figuracije istog u samoj pesmi, pojačanu do dvoseklosti koja poziva na temu, sredstvo i ograničenje bezmalo svakog pesničkog teksta: mogućnost jezika, njegove slobode i njegove granice. U čitanju Sanga, ovo je tek prvi i najvidljiviji postupak kojim se ovo pitanje, dobijajući vidljivost koju je nemoguće ne uočiti i ne primiti, doslovno i očevidno ospoljava. Njegovi nesvakidašnje zjapeći hijatusi nadilaze neku pretpostavljenu tekstološko-manirističku igrariju: čini se da je razlika izraženog i izražajnog progovorila i prazninom.

Formalni, sadržajni i formalno-sadržajni ambijent zbirke Sang i u drugim svojim vidovima predlažu da se lirska subjektivnost (njeni obrisi, njen drugi, njene granice) čita i razume uz uvažavanje mesta samosvesnih (kako ću možda uspeti da objasnim, i samonametnutih) neizrecivosti, prema tome kao subjektivnost zaokupljena pitanjima u kojima je nemoguće razabrati se jezikom i(li) mišljenjem, i u odnosu na koja je nemoguće postaviti definitivne strategije jezičke veštine ili osećajnih zapremina. Kroz njih je, sasvim dovoljno za početak ili kraj preduzimanja nekog iskustva, moguće proći strategijom pounutarnjivanja, putem koji je Brlek pošao cirkulišuće i koagulativno ga predlažući naslovnom odrednicom sang (fr. krv).

Simbolički vidovi pojma krvi koji upućuju na fluidnost, uskladištenost u unutrašnjost bića i regulativnu prirodu kojom krv fiziološki omogućava život svakog organizma sa kičmenim stubom – prema tome, isključujući alhemijske, religijske i magijske upotrebne vrednosti njene snage i značaja – u naslovom zaokružujućem vidu predlažu čitalačko preduzimanje puta najpribližnijeg biološki pH neutralnom (a, u skladu sa činjenicom biologije, pesničkom potragom izbalansiranosti gramatike jezika i gramatike egzistecije) cirkularnom pumpanju od srca do periferije (posledično i pesničkim zahvatanjem sume iskustva iz sebe do sveta ili obrnuto, iz činjenica sveta nazad do- ili u- sebe). Sledstveno tome, krv je simbol strujanja saobraznog mobilisanju svih životnih i emocionalnih energija pomoću kojih angažujemo sebe, telesna tečnost pesnički i slikovno dovoljno otvorena i proširena da svim elementima sveta Sanga ukine nezavisnost, motivsko-situacionu jednodimenzionalnost ili galvanizovanu jednoznačnost metafore i vrati ih u tok unutrašnjosti dovoljno spremne da se izbori sa idejom sledstveno kojoj sve u poeziji ima da bude izrečeno, ili nedovoljno izrečeno, predlažući autoreferencijalni prostor i granicu za jezik i doživljaj. I bez obzira na to što se imenice „sangˮ i „krvˮ ne pojavljuju ni u jednom od stihova, prokrvljenost se nalazi u naknadnom tj. doživljaju pročitanosti koliko je simbolički impuls krvi to naslovom sugerisao i pokrenuo.

A naknadno i ukupno pounutarnjen svet artikulacije, arheologije i agrokulture u zahvatanju sveta doživljene i sagledane, ili pak lirski situaciono fantazirane sadržaje, koordiniran kako jeste, sugeriše – premda je ovo jedna od najproizvoljnijih teza u tekstu – eskapističku strategiju, daleku intimizmima i sentimentalizmima koji su već i previše i prečesto u osnovi poezije naših mlađih savremenika, strategiju vrednu pažnje upravo zbog svog razlikovnog mesta koje i samo po sebi svedoči o uspelo=autentičnom samosvojnom poetičkom registru poezije Alena Brleka. Iako pisana i normirana prema poetičkim osobenostima mlađe pesničke generacije, čija svojstva tek treba da budu ispitana, svakako uz odgovarajuću vremensku distancu (sklonost često i paralogičkim x=y iskazima, poentama u vidu definicija u završnim stihovima kao svojevrsnim obrtima ili sumiranjima, itd.), Brlekova poezija je, uz formalno-kompozicione osobenosti, prepoznatljivo reprezentativna i zbog svog puta-povratka središtu bića i njegovoj duhovnoj dimenziji koja je podstaknuta i suspregnuta u osetljivosti vraćanja sveta njegovom posmatraču koliko i davanja svog jezika iskustvenom i posmatranom u tom svetu.

Motivski, metaforički i simbolički delokrug ovog sveta, orijentisan koliko na uvek savremeno i univerzalno iskustvo (istorija, politika, ljubav) toliko i na kultivisanje novog, ekopoetički i antropološki vidljivo širokom pristupu ulozi čoveka u povrtarski i egzistencijalno shvaćenim procesima uređenja sopstvenog prostora, u osnovi je ne veoma prepoznatljive osetljivosti koju sugeriše i ovaj Brlekov zaokružen imaginativni plan.

Čini mi se nemogućim da zamislim Volterovog Kandida kako obrađuje vrt negde duboko u sebi, iako je Kandidova poslednja rečenica podložna naknadnoj metaforizaciji. Bašta Božja, bašta duše – možda i preoprezno učinjena vidljivom u savremenoj poeziji, sklonoj brzim i sa aspekta logike kratkim relacionim logičkim vrednostima hitrim da odu putem učvršćenim u korist teorijskih planova razmatranja pitanja pesničkog jezika ili, uz manje sreće, banalnih i posunovraćenih svojstava metafizičkih doživljaja, retko biva ovako nedvosmisleno a neveštački predočena koliko u pesmama zbirke Sang koje poziciju pojedinca distribuiraju toliko pošteno da imenica „molitvaˮ biva toliko česta, molitveno „arktikˮ i figura Hrista ostaju razrešene malim slovima, a pesma „Bogˮ ostaje ispražnjena od tipografije. Nikako spontano i veoma znakovito, kretanje okolo iskustva saopštavanja, iskustva duhovnog, odnosno „viškaˮ u svetu, ali i stvaralačko vraćanje na conditio humano bojicama naspram belih zidova početaka pozivaju na razmatranje visokih mogućnosti složenijih i otežalijih od jednostavnih strukturalno postavljenih odnosa pojedinca i sveta.

Isto, uostalom, proizvodi i predah nakon obimom nezahtevnog, ali kvalitativno gustog čitanja zbirke Sang dvadeset sedmog februara od sedam uveče do dobrih jedanaest, u bezmalo tri celovita navrata, a u stvari u jednom oduševljenom i dva naoštrenija načina. Sve i da – ali bez iakave griže savesti ili osećaja krivica – nisam objasnila već naznačeno ono, stičem utisak da to izmicanje poente ima malo veze sa mogućnošću i istinom dubokog prepoznavanja, usklađivanja i razumevanja koja mi se Sangom desila. Na kraju krajeva, ne možemo čuti svoju boju glasa, a da moramo da razmišljamo o sopstvenom disanju ili protoku krvi, izvesno bismo umrli, zaboravivši ono što je podrazumevano; na isti način poezija nekad treba da bude ne sasvim samorazumljiv proces primanja reči koje su stihovane i na druge načine drugačije podešene od mehanike svakodnevnog podešavanja, već disajni čin i neurološki neometana staza našeg samorazumevanja.

Za kraj, treba da navedem dva činioca koja na različit ali istovetno značajan način zatvaraju/otvaraju moje čitanje. Prvi je moto knjige, citat pripisan Rastu Kolu, junaku serije True Detective, koji poziva na to da se držimo impulsa ideje da je sve samo i tek san – da je naša, a i pesnička svest koja kreće ovu zbirku neporecivo strukturalno složena, ali i neporecivo određene „dužineˮ trajanja i mašte. Drugi me vraća na sasvim privatnu činjenicu da se ovih dana bavim izuzetnim prevodom Elitisovih Elegija iz Oksopetre, koji će biti propraćen zahvalnim pogovorom prevodioca, heleniste dr Vladimira Boškovića, u čijoj srži stoji Elitisov citat koji jednači jezik i etos (moralni lik). Obe okolnosti u preseku svakako mogu pospešiti iskustvo jednog čitanja, i mogu svaka na svoj način otvoriti dovoljno zahvalne puteve primanja lirskog doživljajnog, misaonog ili povlađujuće ali redukcionistički uživalačkog polja: združene, one čine da se i zbirci Sang pristupi pažljivo, računajući na dragoceno iskustvo izlaska iz čitanja zahvalnom i podsticajnom promenom. Ako je matematika „i glava i panj i zamahˮ, spasonosno i ne u vezi sa dekapitacijom ostaje pitanje sačuvane i zabrinuto oduševljene glave koja, naučena na teoriju i istoriju književnosti, nesvesno klima i potvrđuje u razumevanju toga da je u trideset tri postupnosti primila kvalitet koji je istinski, poetski, oba i nešto ne sasvim iskazivo više od toga. Ekokritički i fiziosofski plan ovog teksta izdašno je jasan ali nedovršen oskudnom leksikom i neoskudnom Brlekovom pesničkom veštinom: ovi kvaliteti potražuju promenu koja, s obzirom na to da nadilazi ove planove i upućuje na promenu čitanjem, ostaje sačuvano i pohranjeno lična, i zbog toga ujedno i mesto na kojem ću prekinuti tekst i uosećavanje spram njega do nekog mogućeg narednog čitanja. Ono se svakako desilo.

Biografija:

Jelena Nidžović rođena je 1987. godine u Čačku. Godinama je radila u knjižarstvu. Urednica je u IK Kontrast izdavaštvo. Sva je prilika da joj teško pada da piše biografske jedinice o sebi.