Tamne vrednosti jezika

Oglašavajući drugačiju arhitektoniku poetičkog prostora, svojom četvrtom pesničkom zbirkom Goran Korunović na tragu je uobličavanja novih prostornosti koje lirski subjekat osvaja razlistavanjem sopstvene egzistencije u eterično-snovidoj dimenzionalnosti. U pesničkoj zbirci Usta bez kapaka posredovanjem jedinstvene događajnosti, kroz dva različito poetski konceptualizovana glasa, približavamo se novoj morfologiji odnosa koji se uspostavljaju u okviru suverenog pesničkog polja na kom izrasta celovitost dela. Dovođenjem u organsku vezu inicijalnog i finalnog ciklusa, zbirka se otvara za generisanje drugčijeg prisustva lirskog ja u tekstu.

U prvom ciklusu semantički je podvučeno novo, nepoznato, alijenaciji blisko postojanje lirskog ja, koje se uvlači u polje sna, parališe mogućnost jednakosti subjekta i glasa, i u postojanost unosi ambivalentnost i identitetsku nesvodivost: Nije prvi put da mi je došao u san. ( …), i ti ćeš, kao probodeni, ostati potpuno bez glasa. (...) Jedino je tanko sećanje na bodež što raspara grudni koš bilo trag nečijeg drugačijeg sna, nepregledno udaljenog od trajanja koje sam nezavršivo živeo i za koje više nisam imao odgovarajuće ime (,,Glas”). Nevoljno otvorivši sopstvo za plimu jezovitog, suvišnog i tuđeg prisustva koje dezintegriše i parališe interiorizovane prostore, glas se odeljuje od lirskog ja, postaje razdvojen prostornošću i u sebe upisuje neprekinuto postojanje, ali i nemogućnost oglašavanja: Kroz nečujne tunele već slutim kljunove kako bez milosti kucaju o besmrtne četinare, I moj glas koji me, na snovidoj padini, čeka da se odazovem. (,,Glas”). Završni ciklus donosi celovitost u okvire ontološke dihotomije koja je u osnovi strukture ove zbirke. Čitava zbirka biva obgrljena i oivičena dijalektikom suprotnih perspektiva jedne i iste događajnosti: Odabrao sam kome ću se javiti u snu kad otopim se o telo i peščani procepi me propuste (,, Glas”).

Prekinuto i oslobođeno konkretnosti oblika, nesputano materijom, učešće glasa u istoimenom, završnom delu, mehanizmom negativnog paralelizma, u poetičko sameravanje priziva svoj nužni i nedostajući odraz u početnim koordinatama zbirke, senčeći ih prološko-epiloškim ulogama, udaljavanjem od homogeno ustrojenog sveta i uključivanjem u njegova imaginativna meandriranja.

Kroz uspostavljeno jedinstvo početne i završne celine zbirke na tragu smo metapoetičkom postupku koji nas vodi do pitanja ontološke prirode lirskog subjekta i pesničkog jezika. Odstupanje od jedinstva u izgrađivanju pesničkog polja, kroz san kojim se usvaja okrenutost ka iracionalnom, mapiraju se oni poetički impulsi koji do pesnika dopiru pre jezika, podređuju ga svojim tokovima, rastaču kroz usložnjenu imaginaciju, spuštaju granice percepcije i nadiru iz dubine pesničkih slika.  Dajući novu vrednost proticanju lirskog subjekta poetičkim prostorom, kompozicioni konstrukt, ustrojen iz srodnosti rubnih tačaka zbirke, zatvara se kroz liniju raslojenog narativa i za sobom ispisuje reljefnost lirske pozornice koja posreduje tri središnja ciklusa.

Poetička tačka iz koje izrasta deo Bio sam šuma dolazi iz širenja, nanošenja i upliva svih mogućnosti jezika koje nose mitsku kodiranost : Medveda draže duge mrtve kose / Razbacane po ispuštenim jarugama, / Obavijene oko kišnih kočeva i krila (,,Zovi planinu”). Iz stihova dopire mitsko-magijski raslojen dijalog prirode i subjekta. Protičući znakovima transformacija, (raz)otkrivanja, jezik opisuje sve njene segmente do kojih logos ne dopire: Iznova struji tacna / I čajevi nalaze procepe / Između kože i crvenila mesa / Između zraka i note zraka (...) Kad učini se da neko / Pozvao te po imenu / A kada javiš se / Nikog nema da odgovori (,,Između zvukova”). Tako postavljen, širi se van svojih poetičkih granica, daje glasove novim tonovima mističkog i mitološkog te donosi genezu svog, u sebe zatvorenog sveta, čija se značenjska dinamika nazire u pesmama. Njegova pokretanja oličena su u rastresitosti pesničkih slika, menjajući načine sagledavanja subjekta u svetu, stratifikuju tačke označene nedeljivošću i razmrsuju jezička tkiva konkretnosti.

Mogućnost svođenja pesama na jedno tematsko uporište u ciklusu Imovine može se sagledati kroz uplive različitih referentnosti u koje bivamo upućeni. Razlaganje pesnički oneobičenih segmenata svakodnevice umrežava lirsko ja u različite odnose, koji kroz imaginativna jezička prelamanja iznalaze svoju onostranost i autentičnost. Iz njih se ,,Prijatelji”, ,,Ljubavnici”, ,,Poznanik”, ,,Parazit”, ,,Imovine” ugibaju ka svojim tamnijim vrednostima, razlivaju u slikama, pokretima i podrivaju prostore iz kojih progovaraju neukorenjeni u stvarnosti: Srešćemo se ponovo ne sumnjam / Na ravnici prijateljskog ekrana, / Iznova reket njegovih očiju / I zajednička misao / Zar ovo ipak nije / Pljunuti onaj što nikada, / Ni kad nam se staze ruše jedna o drugu, / Neće da mi se javi (,,Poznanik”).

Odmicanja od jednosmernog vremenskog toka nadiru iz blizine toposa detinjstva, kroz Povratak uspostavljaju neomeđenu prohodnost poznatim, pounutrašnjenim mestima. Uplivom u celovitost njihovih trenutaka, iz stihova narasta saznanje o neprestanom prostiranju događaja u vremenu, nemogućnosti njihovog potiranja u sadašnjosti, ali i neostvarivosti još jednog, ponovnog postojanja lirskog subjekta u njima: Probudio bih se u selu / Pod našim krovom još jednom,/ Jutarnja para napolju / Prohodala iz krava / I mleko u loncima / Meso nad kuhinjama / I noćni crepovi nad neživima. / Izviruješ seda ispod njih, (...) Čistiš okna naočara i ćutiš / A već znam da ćeš mi reći / Ne ne može iznova gorane / Ne može sve ponovo iz početka (,,Povratak”).

Usta bez kapaka proliferacija su otvorenosti jezika za onaj pokret kojim se lirska esencijalnost uliva u subjekat, prepoznaje ga i vodi ka prostoru gde će se u jedinstvu izliti na stvarnost. Iz njene produbljenosti otvaraju se mogućnosti dopiranja nesvodivih egzistencija, neodredivih prostornosti i razloženih vremenskih kretanja. Kroz treperenje njihove dinamike razotkrivamo drugačije i tamnije značenjske nanose iz kojih se uspostavlja nova dimenzionalnost kojom poezija dotiče svet. Povlačeći se iz jezičke tmine, pesnička knjiga Gorana Korunovića daje glasove dijalogu metafizike i stvarnosti. Njihovim nijansiranjem autor izgrađuje složen pesnički svet koji u savremenu srpsku poeziju otiskuje autentičnu ideju o totalitetu života.

Biografija:

Tanja Jovanović (1992, Velika Plana). Apsolvent na Katedri za srpsku književnost s južnoslovenskim književnostima, Univerziteta u Beogradu.