Ključne reči: patnja, nada, uteha

U poslednjih desetak godina, a čini se još izrazitije u poslednjih nekoliko godina, može se govoriti o talasu savremene poezije koja beleži iznenađujući tržišni uspeh u Srbiji i u regionu (Ognjenka Lakićević, Monika Herceg, Marko Tomaš, Draško Sikimić itd). Zbirke ovih pesnika i pesnikinja doživljavaju druga izdanja, njihova javna čitanja poezije i književne promocije su izvanredno posećene, a uz to su sami autori vrlo aktivni na društvenim mrežama, što svakako doprinosi formiranju veće baze fanova. Reč je, dakle, o poeziji koja je (za prilike poezije, a i za prilike Srbije i regiona) izuzetno uspešna u komercijalnom smislu te reči. O komercijalnosti bi se, međutim, moglo još govoriti u svetlu prirode ove poezije, te njenog odnosa spram umetničkog kvaliteta, ali ogradiću se već na početku: „komercijalnoˮ ovde ne treba da bude shvaćeno s pežorativnim implikacijama, iako su one, svakako, po inerciji prva pomisao kada se reč komercijalno iskoristi u kontekstu vrednovanja ili opisivanja književnog dela. Pod komercijalnim ovde podrazumevam pristupačno, dostupno, komunikativno s čitalačkom publikom, iskustveno, empatično, jezički nepretenciozno, bez težnje ka hermetičnosti, a uz stalno prisutan osećaj da se pred nama ipak nalazi pesnički, a ne neki drugi tekst. Biti komercijalan pesnik 2019. godine znači, na kraju, biti vidljiv i dostupan na tržištu koje ne podrazumeva isključivo književne, odnosno pesničke krugove, već širu čitalačku publiku, biti celebrity među pesnicima.

Nova pesnička zbirka Ognjenke Lakićević Vodič kroz požare u tom smislu predstavlja ponovni iskorak u poetski diskurs koji bi najbliže mogao da se okarakteriše kao ispovedni, sa patinom dnevničkog beleškarenja uz težnju da se zabeleže detalji iz svakodnevice (naročito predmeti, sitnice), što je bio slučaj i sa njenim prethodnim zbirkama. Ovi detalji često predstavljaju podstrek za asocijativno kretanje toka misli koji je, još važnije, usmeren ka saopštavanju određenih osećanja i prisećanju na određene uspomene. Odmah na početku izdvaja se obim, odnosno, broj stranica ove zbirke: njih ima oko 120, dok je pesama 28. Jasno je, dakle, da je reč o pesmama duže forme, što je za Lakićevićevu svakako uobičajeno: može se reći i da se radi o svojevrsnim poemama, baladama čak, ukoliko kao arbitar uzmemo dominantno raspoloženje u ovim pesmama. Da bi se izbegao pak nekakav književno-genološki nesporazum, možda je najpreciznije reći da je pesnikinjin postupak asocijativno razvijanje pesme koja nema nužno jedinstven tok, već se često razgranava u malim digresijama. Gotovo sve pesme, međutim, ipak poseduju tematsku okosnicu, relativno monolitnu tematsko-motivsku ravan, koja pesmi, čak, obezbeđuje i oreol svojevrsne priče.

Uzrok tome svakako je i upečatljiva narativnost Ognjenkinih pesama, osnažena jednostavnim, karverovskim jezikom koji je kao otrgnut iz svakodnevice. Situacije i slike iz života (trenutnog ili iz prošlosti) iskrsavaju pred čitaocem u stihijskom maniru, poput nabacanih polaroid fotografija. Način na koji nam se uvid u taj svet nudi je fragmentaran, bilo na formalno-tekstualnom (često je jedna reč jedan stih), bilo na motivskom planu (na primer, kroz zbirku se neprekidno varira motiv kose, potiljka, temena kao dela tela kog se lirsko Ja najčešće seća i uzima kao značajno). Neretko su pesme izrečene u drugom licu jednine, koje gotovo sigurno označava obraćanje osobi iz pesama, ali istovremeno ti može postati neobično žuđeno mesto čitaočevog/čitateljkinog samoogledanja, što doprinosi još intenzivnijem i intimnijem doživljaju teksta. Emotivna stanja poput razočaranosti, patnje, melanholije, ili, s druge strane, nekakve ljutnje, prekora, korespondiraju sa materijalnim planom pesama koji upućuje na haotičnost i nesistematičnost života. Tako je u pesmama uočljivo odsustvo interpunkcijskih znakova (s izuzetkom tačke na kraju, ponegde) i pisanje isključivo malim slovom, što se može razumeti kao samo jedan zabeleženi fragment spontanog izliva misli, ni početak, ni kraj, već nešto zapisano između.

No, možda najinteresantniji korpus motiva jeste onaj koji se tiče požara iz naslova (naročito simptomatičan ako u obzir uzmemo i pesnikinjino ime!). Zbirka obiluje snažnim slikama, scenama čak, u kojima su stožerni motivi vatra, požar, gorenje, a ako bismo ga proširili i na motive koji podrazumevaju toplotu i svetlost, kao što su leto, letovanje, sunce, toplina tela, daha, vrelina grada, svici, postalo bi jasno da pesnički svet počiva na dihotomiji toplota-hladnoća, odnosno, preciznije, leto-zima, kojoj je saobrazna dihotomija ključnih osećanja, odnosno raspoloženja lirske junakinje: srećna-tužna. Izuzetno je naglašen uticaj koji na nju imaju različita godišnja doba i klimatske prilike, jer se pri ovim promenama odigrava i promena u njenom dožvljaju stvarnosti. Ovo postaje još očiglednije ako pogledamo naslove ciklusa: u tvojoj kosi, leto, jesen, zima, idiott, proleće, leto. Čak dva ciklusa imenovana leto, od kojih je jedan praktično početni (u tvojoj kosi može se razumeti i kao prološki ciklus od svega dve pesme) a drugi završni, upućuju na zaključak da je reč o svojevrsnom vremenskom ciklusu, prolasku kroz sva godišnja doba, ispričanoj priči o jednoj godini, sa svim reminiscencijama i izletima u prošlost. Letu i toploti, najčešće pozitivno konotiranim, suprotstavljeni su motivi zime i hladnoće, koji uvek sa sobom u ovom tekstu nose negativna značenja. U zimskom periodu junakinja gubi imunitet na patnju („nisam imala imunitet / nisam imala čime da se štitim”), a pojačavaju se osećanja razočaranosti u nepravedan koncept sveta, i naročito ljubavi: „zima nas je uvredila / ponizila / odsekla nam noge / zaratila u nama / nema u meni ničega za druge / u meni nema ničega” („1.”).

Svakako, poezija Ognjenke Lakićević se najpre može nazvati ljubavnom, što ona u svojoj biti i jeste, ali u mnogo širem smislu od partnerske, erotske ljubavi, jer se lirska junakinja s ljubavlju i empatijom ophodi prema čitavom svom okruženju i prema svetu uopšte: čak je zapitana o priči koju krije zvonce na biciklu („odvratna ljubav”). Dirljive i potresne pesme, naročito porodične ispevane u prvom ciklusu leto, svedoče o individui koju karakteriše povišena osetljivost, emotivno, intuitivno reagovanje na događaje iz stvarnosti, sklonost ka romantičnom i iracionalnom. Protagonistkinja ovih pesama sklona je razmišljanju i udubljivanju u određene situacije („ivanovo detinjstvo”), bilo da one potiču iz neposredne stvarnosti, ili da se tiču njenog unutrašnjeg bića. Ona ima potrebu da voljenu osobu zaštiti: „želim da te zaštitim od otrovnog vazduha” („u tvojoj kosi”); „dodala sam ti borovnice / da živiš što duže” („kako znaš da sam preživela”), u tu ljubav se u potpunosti investira: „samo zbog tebe / kupila sam karticu da imam internet / [...] / pišeš mi mejlove svakog dana / želim da gledam svet tvojim očima / osećam se dobro / kad nerazumno volim“ („tokioˮ), i naročito je bolna pomisao na trenutak rastanka i prekida te ljubavi: „dok si pripremao odlazak / mislila sam kako je konačno / tu sve što mi treba” („letovanje”), „sa mnom budi pažljiv / kao s detetom / deca od reči napuštanje / čuju reč smrt.” („nikad obazrivost”).

Ta osećanja se, međutim, šire i na porodične odnose, preciznije, na sestre, kojima je posvećena pesma „pismo mojim sestrama” u ciklusu proleće. Ispevana istovremeno u tonu poslanice i zapovesti, sa glagolskim oblikom imperativa kojim započinje svaka nova strofa, ona tematizuje iskušavanje vlastitih granica, nesebično davanje drugima, ali i obazrivost, ponos, integritet, spremnost na bol i patnju: „i najvažnije / obećaj mi / da nikad nećeš voleti traljavo / nikad s pola srca”. Pisanje o porodici vraća u predele detinjstva, kog se junakinja, zanimljivo, seća uglavnom s rezignacijom i sa svešću o vlastitoj neprilagođenosti: „zgaziti čitavo detinjstvo / smrskati / samleti / reći da je sve bila prevara / vođena roditeljskim dobrim namerama / nisu znali da ih posmatram dok pričaju” („ustanak svitaca”) ili teskobom kojoj je uzrok saznanje o bračnim problemima svojih roditelja: „zbog mene ostaju zajedno / misle da ne primećujem / […] / to je najmračnija tajna koju imam / druga deca krišom puše / dodiruju se po haustorima / a ja svakog jutra umirem / čitam mamin dnevnik” („najmračnija tajna”).

Neobično je što su pesme Ognjenke Lakićević tako dugačke u eri interneta i jezgrovitih twitter ili tumblr objava (neke se protežu i na po šest stranica). Zanimljivo je, međutim, da su mnoge kraće pesme, kao što su „letovanje”, „dvadeset sekundi”, „veština naslanjanja na šankove”  ili nekoliko iz ciklusa zima u umetničkom smislu uspelije, odnosno: da je u njima ostvaren snažniji efekat, efekat maksimalnog učinka na minimalnom tekstualnom prostoru. U ovakvim pesmama izbegnuta je opasnost od prevelikog motivskog ili retorskog rasplinjavanja koje za posledicu ima narativne viškove, što je slučaj u pesmama poput „koliko je sati na fejsbuku”, „nedeljni ručak” ili „komplikovana tuga”. Narativni viškovi, svakako, često završe u, za čitaoca, semantičkom ili saznajnom ćorsokaku, i neretko iskušavaju granice banalnog. Rizik za iskliznuće u banalnost ili u puko fraziranje nešto je što obilno korišćenje razgovornog, svakodnevnog jezika (oplemenjenog tek ponekim tropom) i doslovnog transkripta toka misli sa sobom nosi: „volim te / muka mi je od ljubavi / […] / volim te / lepo je i odvratno / […] / volim te / ponekad u klubu / plačem u toaletu” („ugovor o građanskoj neposlušnosti”), „kako je moguće da / neko / toliko brzo / prestane da voli / nekoga / i zameni ga drugim” („ivanovo detinjstvo”), ili: „pisala bih ti pesmu svakako / samo / ne znam odakle da počnem” („noćna kretanja”).

Katarzički efekat koji ove pesme mogu da izazovu (nakon poistovećenja sa subjektom – kad smo već kod aristotelovskih kategorija), sadržan je najčešće na kraju dugih pesama, u vidu poente, zaključnog stava. To je ujedno, rekla bih, i najveća vrednost ove poezije. Ovi krajevi predstavljaju zasebne mikropriče, uz jasno definisanu scenu i emociju koja se neumoljivo prenosi na čitaoca: „najviše me muči / metabolizam prespor za rastanke / i to što nikada više / neću moći da spustim / šake na tvoje teme / nikada više / nećemo ići zajedno kući / na koji način je to različito od smrti.” („preosetljivost”), ili: „često sanjam kako gori moja zgrada / ljudi istrčavaju bosi / ja tražim tvoje dečje fotografije / ne idem nikud bez njih” („često sanjam kako gori moja zgrada”). S jednim od ovih unutrašnjih požara se zbirka i završava, sa suptilno erotski intoniranim krajem pesme „ugovor o građanskoj neposlušnosti”. Opkoračen je svet od leta do leta, bolna iskustva i sećanja će se preobraziti u pesmu, i u nov život se ulazi sa optimizmom, tihim poverenjem u budućnost: ovo je najbolje leto iako nam to ne izgleda tako.

Biografija:

Katarina Pantović (1994, Beograd). Osnovne i master akademske studije završila je na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Piše i objavljuje književnu kritiku, esejistiku, naučne radove i poeziju u periodici i naučnim zbornicima. Za svoju poeziju, naučni rad i uspeh tokom studija dobila je brojne nagrade. Član je uredničkog odbora izdavačke kuće Treći Trg. Živi i radi u Beogradu i Novom Sadu. Objavila je pesničku zbirku Unutrašnje nevreme (2019).