Poezija koja pali svetlo

Da se poezija ne može pisati bez jasnog uverenja u svrhovitost i plemenitost cilja kojem je usmerena, svedoči i deveta pesnička zbirka Ane Ristović, Ruke u rukama, koju je autorka sastavila tokom rezidencijalnog boravka u Berlinu, gde se našla kao stipendista DAAD fondacije. Ta glavna ideja eksplicitno je poentirana u završnoj pesmi „Sva mudrost”, gde se i kaže da napisati pesmu znači upaliti svetlo: proširiti vidik, zapitati se, angažovati se, aktivirati se intelektualno i emocionalno. Zbirka se tako dvosturko odmotava. Taman kad se dođe do kraja, završnica poziva na promišljanje, vraćanje na ona mesta koja su nas, kad smo ih prvi put čitali, neosetno menjala.

Sama kompozicija pesničkog teksta vrlo je jednostavna i iznenađujuće čvrsta uprkos izostajanju grupisanja pesama u cikluse. One se linearno nadovezuju jedna na drugu, dok su prva i poslednja na kompozicionom planu izdvojene. Prva tako dobija funkciju pesme-posvete. Autorka stihove posvećuje svojoj majci, a kao dominantan motiv izdvaja se vera u pisanje koju majka i kćerka dele: piši, / ništa drugo nije važno. Njihova glavna spona nije tek u roditeljskom i biološkom odnosu, već upravo u zajedništvu baziranom na poverenju u (pesničko) stvaralaštvo. Otuda se prisećanje majčinih podsticaja da piše može videti i kao motivacioni impuls, autoohrabrenje, jer pisanje nije samo nasušna potreba stihu posvećenih, već preduslov da se i drugi tom poezijom menjaju i spasavaju. Komplementarno početnoj ideji iz posvete, stoji epiloško paljenje svetla kad se pesma napiše (i pročita!) u poslednjoj i autopoetičkoj pesmi zbirke.

Stihovi se nižu kao rezulati dodatnog osmišljavanja situacija iz običnog života. Ne strahujući od balnalnosti, pesnikinja im prilazi sa namerom da ih detrivijalizuje i time dâ nedostajući ton kojim se puko življenje pretvara u život, čineći to izdvajanjem karakterističnog detalja ili promenom uobičajenog fokusa. Transformacija se ostvaruje emocionalnom dogradnjom vizuelnih slika kada se od prizora hladnih gradova stvara toplo pesničko štivo. Takva je slika pekare („Pekara, ćoše“), frizerskog salona („Tajni savez“) ili gospođe u radnji za hemijsko čišćenje („Čak ni kiša“). Ako je usamljenost i otuđenost dominantna osobina savremenog čoveka, onda se njemu suprotstavlja pesma, topli i nežni stih, koji i u sivilu betonske i u viru virtuelne svakodnevice pronalazi mesto za susret. Svet nepristojno vertikalan („Zgrade u uspinjanju“) i u kojem je potreba za drugim degradirana do puke jednostavnosti crne ploče („Dobro odelo“) prevazilaze priče o susretima, zaboravljenoj toplini ljudskih dodira, kao u pesmama „Oblak jedan“, Nezaboravljeno“ i „Plivači“.

Susret jeste motivska okosnice čitave knjige. To je naznačeno u samom naslovu, kao i u istoimenoj pesmi. Ruke u rukama nisu samo asocijacija na uspelo linearno nadovezivanje pesama bez ciklusnih uporišta, koje jasno prenose ideju neprekidnosti i kontinuiteta, uprkos pritiscima stvarnosti viđene u bezmerju disperzivnosti. Pesme se rukuju, nadovezuju, prenoseći dodir iz prve pesme: (...) i tad i sad i uvek / svuda nad i pod ovim oblacima / držim te i držaću te / za ruku zauvek. „Ruka u ruci je već nešto drugoˮ, ali ruke u rukama, rekli bismo, nešto sasvim prvo. To nije samo asocijacija na autorkino objašnjenje dodira Beograda i Berlina kao konkretnih gradova i gradova-simbola opterećenih prošlošću, koji pružaju ruke u znak razumevanja. Ruke u rukama označavaju svet koji je zagrlio drugi svet. Tu su obe ruke ispružene i bez skrivanja i zadržavanja se dodiruju i obgrljuju. Kao šator od dlanova na Popinom nepočin-polju, obnovile su mesto bliskosti, kontakta, zajedništva i međusobne prožetosti utemeljene na razumevanju. Ruke u rukama su antipod otuđenosti, signal pronalaženja i prihvatanja drugosti; one su japanska knjižara i pored nje ruska ribarnica („Ruke u rukama“).

Poezija Ane Ristović najplemenitije je angažovana poezija. Bez agitacija, proklamacija, sirovog bunta, ona deluje kao organizovana borba protiv trivijalnosti. Prisutna je pobuna protiv čovekove intelektualne otupelosti od robovanja zahtevima za savršenim telom („Pomoći nema?“) – Molim jednu hladnu trajnu / za moždane vijuge! Proziva se i naša preparirana istorija („Nemušta bajka“), iskrivljeno formirana ideja civilizacije i nasleđa, bazirana na krađi kulturnih dobara („Muzej neistorije sveta“), kako je to mnogo puta u knjigama zabeleženo. Naš svet sastavljen je od bankarskih četvrti, kutija-kancelarija u kojima sede zarobljene difembahije obasjane još jedino neonskom svetlošću: Nikome ne poželeti da bude / ni cvet ni koren ni seme / ni grumen zemlje nasušne / u carstvu božanskih kartica / i tankih nesalomivih ulaznica / za Nigde. („Kancelarijske ruže“). To je svet karnevalskih inverzija u kojem se urednik izdavačke kuće, na čijem mestu je sada banka, preobražava u upravnika cirkusa, jer njegov posao više nije biranje kvalitetnog štiva, već odmeravanje potražnje tržišta, gde mesta za davno ustanovljene vrednosti nema („Metamorfoze“). Inventar kapitalističkog univerzuma čine kompanije, tržni centri, hoteli, reklame i izlozi u kojima se sve sem čoveka koji misli, sanja i koji samo diše može videti („U izlogu“). Njegov je izdanak i „pesnik“, ljubitelj prirode / i društva, / posebno rukovanja i / dlan-o-dlan slinjenja, bez ičeg od pesničkog bića i dostojanstva. Svet simulakruma, svet događaja u kojem je sve all inclusive, nije i svet doživljaja: nikuda niste putovali / osim po svojoj fotografiji („All inclusive“) Fokus na događajima – Vašu događajnost cenimo / više od svog našeg sveukupnog / nevidljivog postojanja („Događaj“), prema kojima se, kao i prema svim pomenutim oblicima života našeg doba zauzima distanca fine ali nedvosmislene ironije, ova poezija pokušava da prevaziđe kadriranjem malih priča. Od obične scene iz života koju može uhvatiti pogled, izrasta doživljaj kao mesto kondenzovane osećajnosti i topline.  Očišćena od jezičkog viška i moguće konfuzije, Ruke u rukama pevaju o čoveku koji svoje otuđenosti nije ni svestan: Tuce aparata za lakše postojanje, / na hiljade kopči, pribadača i spajalica / da se njima vežeš / kao da drugog pojasa za spas nema („Roblje svari“). A ima ga. Knjiga poezije počinje verom u književnost, nasušnom potrebom da se ona ne ispušta, baš kako to čini i čovek s knjigom u ruskom metoru („Čvrsto za rečˮ). Otuda je i njeno čitanje mala šetnja kroz literturu koja završava u literaturi vlastitog jezika kao obliku povratka sebi („Reči u snijegu“).

Cilj poezije je da nas trgne, da nas kao pojedince zapita, da prodrma uspavane duhove i  pozove na aktivizam najpre u odnosu prema sebi samima. Ona budi i zaspalu emociju kako i vidimo u ovoj knjizi susretanja i najplemenitijih ljudskih dodira. Iako ne beži od nepovoljnih okolnosti iz stvarnosti, njeni stihovi sadrže nagoveštaj da je promena unutar izvesnija, ali i mnogo potrebnija i svrhovitija, budući da se kroz nju menja i svet spolja. Za razliku od savremene poezije koja često konstatuje dehumanizovanost u svetu pritisnutom teretom tehnološkog napretka i kapitlističkog poretka, gde se izlazi teško nalaze ili subverzivno pronalaze na istim mestima koja su izvor nevolja, ovde se rešenja formiraju u oživljavanju i preosmišljavanju svih onih detalja pored kojih se obično lako i brzo prođe. Kao što se poezija ne može pisati bez poverenja u njenu snagu i misiju, tako se ni o poeziji ne može pisati bez istog osećanja smisla. Na tom mestu autorka ovih redova pronalazi autorku stihova. Tu se, opet, susreću, hvataju za ruke, i svi oni kojima se svetlo nakon čitanja ove knjige upalilo. I sija!

Biografija:

Jelena S. Mladenović (1984, Kruševac) je asistentkinja na Departmanu za srpsku i komparativnu književnost Filozofskog Fakulteta Univerziteta u Nišu. Oblast njenog užeg naučnog interesovanja je srpska književnost 20. veka, odnosno savremena srpska književnost. Učesnica je brojnih naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i objavljuje radove u naučnim časopisima i zbornicima. U časopisu „Gradina“ uređuje književnu kritiku. Živi u Nišu i voli poeziju.