Po obodima poetske mape

„Povremena poput vikend-naselja” druga je pesnička knjiga Maše Seničić. Već je prvom zbirkom „Okean”, objavljenom 2015. godine pod okriljem manifestacije Disovo proleće, autorka našla svoje mesto u najmlađoj pesničkoj generaciji, koja poslednjih godina zauzima sve bitniji prostor u savremenoj poetskoj produkciji. Svemu tome doprinose različite okolnosti koje pomažu mladim autorima da se afirmišu, a u slučaju druge knjige Maše Seničić, ta tačka oslonca je nedavno završeni Beogradski festival poezije i knjige „Trgni se! Poezija!ˮ, na kom je njen rukopis „Povremena poput vikend-naselja” dobio jednu od nagrada i objavljen u okviru edicije „12/19”.

Zbirka „Povremena poput vikend-naselja” je svojevrstan poetsko-dokumentaristički roman, koncipiran kroz tri kompaktne, prostorno određene celine: unutar, obodima i izvan. Da je prostorni plan ključan za razumevanje ove zbirke vidimo i po poetskoj mapi, koja je štampana na kraju knjige, kao dodatak pesmama. U tom prostornom određenju vidljivi su različiti fizički planovi u kojima lirski subjekat obitava, ili o kojima promišlja: grad (u izvesnom smislu lirski subjekat je i intimni hroničar grada), vikend-naselje, Zapadna Evropa („čuje se mnogo više ptica nego što staje u sva ta dvorišta, to me jedino buni”).

Možda i umesto posvete, kao uvod u zbirku stoje stihovi: „male kvadrature i opremljena samo neophodnim, / pojavljujem se kao međuodredište u cikličnim / migracijama prosečnih građana”. Tako se već na samom početku odaje ta, s jedne strane teskoba koju savremeni čovek oseća u svetu, a s druge strane rešenje (ili bezizlaz) u minimalističkom postojanju. U ovim stihovima prisutan je teret koji pesnikinja unosi u zbirku, a koji nije samo lični – on se proteže na celu generaciju, odnosno na svakog ko se umorio od veka u kojem živimo. U tom smislu i uvodne pesme, koje nesumnjivo iščitavamo kao jasne emotivne putokaze, odaju isto osećanje sveta. Sve metafore koje nas vode do tog osećanja precizno su ispisane i ne ostavljaju prostora za spokoj.

„Vaspitanjem odbacujem nepromišljenost: tragedija / pripada pesnicima / – od mene se očekuje postupak suptilan, razborit i / praktičan…” („Nežnija polovina eksplozije”). O kakvoj to nepromišljenosti pesnikinja peva? U autopoetički koncipiranoj, prvoj pesmi nudi se razrešenje. U navedenim stihovima uvode se tri dominantna motiva, koji po obodima ove poetike razgrađuju i dalje granaju pevanje. Prvi je korpus porodičnih motiva, koji se oblikuje narativno i najbliži je iskustvu koje čitaoca može vezati za svakodnevicu. Drugi motiv je tragičnost koja može da proizvede pesnički impuls, koja zaista pripada pesnicima, ali koju u ovom slučaju treba shvatiti ironijski kao analizu položaja savremenog pesnika ̶ jer za tragedijom sledi očekivanje koje se postavlja pred pesnika i kojeg je pesnikinja svesna: na koji se način jedino može pevati. To je i treći važan motiv – nova racionalnost savremenog pesnika.

Jasno je da se o nečemu ipak mora pevati, nečeg se treba otarasiti barem prividno.

***

...moje su šape prljave od zemlje, preterano suve, od drveta
neobradivog, od nerashlađenog vina. („Nežnija polovina eksplozije”)

nosivost kičme prevazilazi očekivanja,
želim da pitam odakle dolazi smrad mora,
ali umesto toga u sebi ponavljam:
okeani ne gore,
okeani se približavaju. („Pijaca radnim danom”)

Na neposredan način spoljašnje opažaje, koji mogu a i ne moraju biti stvarni, Maša Seničić pretvara u egzistencijalni teret. Okean kao simbol u ovoj poeziji postaje i merna jedinica za težinu. Taj teret ima i svoju drugu dimenziju, a to je odnos lirskog subjekta prema svetu. Svet se, u ovoj poeziji, najuže gledano, može odrediti kao društvo ili sredina u kojoj svakodnevno obitavamo. Te sitne lomove koji trajno ostavljaju ožiljak, te patnje i strepnje autorka oblikuje kao lajtmotiv življenja i nema nikakve sumnje da je upravo taj segment ove zbirke najvrednije što ona donosi. U sećanje čitaoca se urezuje stih: „Podseća me da sam žedna i dovoljno prilagodljiva”. Čini se da se sva borba o kojoj govorimo sabira u ovim rečima. I ne samo to: u načinu na koji slika osećanja može nam se učiniti da poput parole nalazimo autopoetičke iskaze npr.: „Naturalizmu dati drugo ime i oblik”. Podjednako autorka vapi za tim da se i egzistenciji da drugo ime („Jednačenje po mestu umora materijala”).

Posle homogenog početka koji je dosta lakše pratiti, zbirka se umnogome raspršuje u naredna dva ciklusa. Ređaju se teme i motivi koji su u tom osećanju života posebno bitni. Pored motiva kao što je samoća, poetskom analizom zahvaćene su i teme poput migracije i tradicije. Pesnikinja u tekst zbirke uključuje i prozne zapise u kojima nas direktno suočava sa problemom privatnog života. Dakle, u naznakama vidimo koje su to odrednice bitne samoj autorki da bi ispisala svoj poetski roman.
Poseban, ironijski intoniran segment zauzimaju „precrtavanjaˮ nabrajanih pojmova iz rečnika. Takvu ironiju pesnikinja vešto uklapa u buntovničku prirodu svoje zbirke, gde je primetno i izvesno (ne)odupiranje konvencijama („naučiću svoju decu da je biti srećan ili napredan / antropološka igra/ u kojoj će se zauvek koprcati. bez brige, što su stvari / preciznije, manja je / verovatnoća nesanice! osam sati sna konvencija su / opstanka, podsećam se / dok pijem prvi litar vode. još samo litar i mogu da / odahnem za danas.”)(„Nasilje forme koju naseljavam”).

Punoznačne lekseme koje posve precizno stvaraju predstave o određenim pojavama iz savremenog života, deo su jezičke osobenosti ove zbirke. Njima pesnikinja vešto ispisuje svoj kolaž ispunjen odrednicama iz rečnika. Precrtanim redovima se želi istaći šta je ono što je bitno, a šta ostaje u pozadini određenog pojma. Gruba poetska prerada na nekim mestima poigravanje je sa tim da je poezija samo predstava, da je nema tamo gde je život najstvarniji, u smrti. U kolažnoj podkompoziciji zbirke prisutni su, pored nabrajanja, i kraći eseji. Najzanimljiviji je svakako onaj koji govori o ,,članovima globalno uticajne, povlašćene elite”. Autopoetički jedan detalj ostaje kao originalna i, potvrdilo se, tačna referenca na pevanje u ovoj zbirci – na tom mestu lirski glas progovara da ne treba dizati spomenik umetnosti, već preciznosti. Sve je u ovoj zbirci oslonjeno na smisao, pa tako i korišćenje grubih konstrukcija stvarnosti. Tako se na jednom mestu nabrajaju brojevi telefona svih nadležnih službi. Ovakva ironijska poigravanja nalaze u sebi konkretnu zapitanost:,,Da li nam je to dovoljno za život?”

Na jednom mestu u knjizi stoje stihovi: ,,moj pas umire sve mirnije; / poezija tu nema / šta da traži”. Da li je doslednost umorila mladog čoveka? Oseća li se kroz pevanje Maše Seničić njen lični strah i zazor pred svetom, ili ona, ne sluteći, peva u ime cele jedne generacije? Možemo reći da se ovde postavljaju nedvosmislena pitanja: otići ili ostati. Poezija i tome služi. Možemo dalje zaključiti da se u ogoljenosti one koja progovara u ime generacije krije i elementarni patriotizam o kakvom je, ali za svoju generaciju, svojevremeno pevao Branimir Štulić (,,govoriš mi o ideji, o patriotizmu generacije, da li je to skup interesa nekorisnih ljudi ili nešto vredno robije”). I atribut ,,povremena” vara, jer svako ko krene stazama kojima je krenula pesnikinja dolazi do odgovora da je njegova stvarnost tu gde mora ostati, gde mu je ,,kuća”. Nova umorenost i dijalog s tradicijom u kontekstu refleksija o prevaziđenim načinima mišljenja nametnutim savremenom čoveku, neke su od odlika ove zbirke o kojima bi takođe trebalo razmišljati. Sa sigurnošću bismo mogli reći da je Maša Seničić uspela da stvori svoju mitologiju prostora u kojoj i dekonstrukcija porodičnih navika i odnosa, kao i svakodnevnih kretanja, imaju smisla.

 Biografija:

Dejan Vojvodić (1991, Vlasenica), dipomirao je na Katedri za srpski jezik i književnost sa južnoslovenskim jezicima, na Filološkom fakultetu u Beogradu. Književne prikaze objavljivao je u elektronskim časopisima za književnost i kulturu. Saradnik je Radio Beograda 2 u redakciji za kulturu, gde prati savremenu književnu scenu i piše prikaze za emisiju ,,U prvih pet”. Živi u Beogradu.