Bez predaha

Nakon izuzetnog prvenca nagrađenog najpre Goranom za mlade autore, a potom i brojnim drugim nagradama, Monika Herceg se svojom drugom pesničkom knjigom „Lovostaj.”, jasno iako ne i potpuno, kako tematikom tako i formom, odmiče od upečatljivo konstruisanog sveta „Početnih koordinata”. Iako autorka napušta tematizovanje detinjstva i odrastanja na selu, i celog tog ruralnog, marginalizovanog prostora koji naseljava brojnim lirskim junacima, stvarajući sada jednu daleko angažovaniju i ambiciozniju knjigu, u njenom izrazu mogu se ipak pronaći i neke konstante. Najvažnijom mi se čini pesnikinjino zadržavanje na konkretnom i telesnom, na prećutanom, a određujućem, na stvarnom, krvavom, nesvesnom, personalnom. Prisutni i u njenom prvom naslovu, konkretno i lično sada, naročito posmatrajući dinamiku motiva u pojedinačnim pesmama, zadobijaju centralnu ulogu, a gledano s aspekta feminističkog karaktera zbirke, insistiranje na njima u lirskom tkivu upravo i stvara politički naboj. Pomenute akcente prati i pojačana metaforika, na tragu one koja je ispunila „Koordinate” mnoštvom jarkih pesničkih slika, ali koja je sada, neukroćena disciplinovanom, diskurzivnijom deskripcijom i naracijom prisutnima u njenom prvencu, retorički zahuktana, prelivajući se iz jedne slike i asocijacije u drugu bez predaha i praznog hoda, snažno, kao oslobođen pravedni gnev ili dugo očekivana bujica.

Poput „Koordinata”, i „Lovostaj.” ima pažljivo izvedenu, iako ne toliko čvrstu strukturu. Prelazeći sa dominantno modernistički intoniranog govora na angažovaniji diskurs, autorka je nešto drugačije i komponovala zbirku, izbegavajući podelu tekstova na jasno određene cikluse – što bi, potencijalno, bilo u raskoraku kako sa izabranom tematikom tako i sa pomenutom promenom u izrazu. „Lovostaj.”, podeljen u tri nenaslovljena bloka (ili, bolje rečeno, naslovljena tačkom kakva stoji i u naslovu: punktumom koji je možda crna rupa, rupa od metka, svemir neposredno nakon velikog praska, slepa tačka i mesto na kom se ’prekida kralješnica’, itd.), otvara uvodna pesma „Prolog za ginofobe”. Tu je još jedna, naizgled sitna, razlika u odnosu na „Koordinate”, koja ilustruje razliku u koncipiranju ove dve zbirke. Naime, i u jednoj i u drugoj knjizi su blokovi / ciklusi pesama omeđeni tekstovima s povezanim naslovima: u prvoj su to „rana jesen” i „kasna jesen”, a ovde „Marijin monolog za Veneru tijekom nebeske kave” i „Marijin monolog za pjesnikinju tokom zemaljske kave”. Ali, „Početne koordinate” van ovih ciklusa imaju i još po jednu, uvodnu i završnu, pesmu, što dodatno doprinosi mitskoj, arhetipskoj (i socijalnoj) zatvorenosti sveta koji se opisuje. U zbirci „Lovostaj.” postoji samo prolog, epiloga još nema, što njen svet – naš svet – čini otvorenim, i opet, dakle, već i na strukturnom planu, inherentno političkim.

Ali, govoreći analitički apstraktno, i to o formalnom planu, bitno promašujem ono o čemu su zapravo nove pesme Monike Herceg. A one govore o konkretnim ženama i sudbinama i stvarnim događajima. Pesnikinja daje glasove ženama u sudnici, u slušaonici univerziteta, u kući i na ulici. I to mrtvim ženama, ubijenim ženama, silovanim ženama – čitav središnji blok pesama direktno tematizuje gotovo samo to, porodično i druge oblike nasilja. Vrlo konkretno zvuče čak i one pesme u kojima se javljaju protagonistkinje iz grčke mitologije, jer njihove priče autorka tematizuje na isti način kao i priče o poznatim i nepriznavanim fizičarkama, ili o poslednjoj žrtvi Džeka Trboseka, ili devojkama koje stradaju kao žrtve nasilja, takoreći pred nama, i to u Zagrebu, Osijeku, Indiji... Pred čitaocima se, tako, jukstaponiranjem ovih figura iz različitih vremena i diskursa otvara čitava panorama milenijumske podređenosti žene, vidljiva sasvim jasno tek danas, pošto je – kako o tome sugestivno govori pomenuta prološka pesma – zagrizena jabuka modernosti, čiju sinegdohu ovde predstavljaju prirodne nauke, pre svega fizika.

Jer, Monika Herceg ne govori samo o ženama koje su stradale, već i o onima koje su uspele, čak i ako je to priznanje dobijeno tek naknadno. U samim naslovima pojedinačnih pesama autorke, koja je i studentkinja fizike, čitamo imena Emmy Noether, Lisbeth Salander, Lise Meither, Jocelyn Bell... Iako su figure naučnica dominantno prisutne, za njima, u drugom planu, nalaze se i tri pesnikinje, Cvetajeva, Silvija Plat i Šimborska – a svaka je u jednoj od tri bloka pesama dobila po jednu („Kratki predah za izlazak u dvorište”, „Kratki predah za uskrsnuće” i „Kratki predah za tugovanje”) – koje su, iako malobrojnije, i svojom poetikom i svojom biografijom, čini se, konstitutivne za ono o čemu govori ova knjiga i za način na koji to čini. Osim pomenutim trima pesnikinjama, čiji se uticaj može osetiti raspršen preko stihova, Monika Herceg kao da daje omaž i nekim savremenim ženskim glasovima. Naime, često nizanje kratkih, sugestivnih slika podseća me na način komponovanja pesama u zbirkama Ane Brnardić, a postupak davanja glasa lirskim junakinjama i stvaranje krvave i tamne atmosfere na poeziju Martine Vidaić... 

Čitajući iznova pesme završnog, trećeg bloka posvećene figuri pesnikinje i njenog odnosa sa pesmom, ne mogu a da se ne zapitam šta je to, na kraju krajeva, politička, istinski angažovana pesma? Zašto koristiti taj najmanje vidljiv, najzahtevniji, najnečitkiji – a time, mnogi bi se složili sa Sartrom, i najneadekvatniji – medijum za prenošenje bilo kakve političke poruke, naročito danas? Možda zato što poezija i nije kurir, već mašina, i u njoj svaka reč igra glavnu ulogu u generisanju smisla koji nikad do kraja nije diskurzivno prenosiv. Dobra angažovana pesma prenosi sasvim drugačiju poruku od loše angažovane pesme, čak i kada je ta poruka, naizgled, ista, a različite forme izražavanja – članak na internet portalu, tvit, detaljna studija, zbirka pesama – imaju svoje zasebne ’poetike’, i ulogu, i kanal za komuniciranje te poruke. Iako ne umem da do kraja odgovorim na to pitanje, rekao bih samo da svaka zaista uspela angažovana književnost nije tek dokaz talenta onih koji je stvaraju, već i pokazatelj, svojevrsni lakmus-papir koji otkriva i koliko je to političko u srži date poruke istinito i živo.

A Monika Herceg na tom paradoksalnom poslu uspeva da spoji sadržinu s odgovarajućom formom, da pred čitaocima izabranu tematiku osmisli snažnim pesničkim slikama koje se vrtoglavo smenjuju na stranici, gotovo bez predaha. O političkoj uznemirenosti, na primer, svedoči već i sam oblik pojedinačnih naslova, svojom ritmikom i dužinom i načinom na koji se na njih nastavljaju tekstovi pesama (u „Koordinatama” su oni uvek sastavljeni od jedne reči ili kraće sintagme i nikad ne postaju sastavni deo pesme kao u „Lovostaju.”). Može se reći da feminizam i poezija, politika i književnost, stoje ovde u plodnoj naelektrisanosti, i plešu svoj tamni ples, poput subatomskih čestica, u složenom jedinstvu, jasni i nedeljivi. 

Biografija:

Bojan Vasić (Banatsko Novo Selo, 1985) objavio je knjige poezije „Srča“ (2009), „Tomato“ (2011), „Ictus“ (2012), „13“ (2013), „Detroit“ (2014), „Volfram“ (2018) i „Toplo“ bilje (2019). Živi u Pančevu.