Hrabri i lepi

Crnogorska poezija dobila je važnu knjigu. Ma koliko bombastično zvučala ova rečenica, ona je jednostavno tačna, a to mi olakašava suočavanje s ciničnim pogledima koji se javljaju na nekim licima nakon što su je pročitali. Da parafraziram Boba Dilana, znam da se nešto dešava u Podgorici, ali za razliku od poslovičnog gospodina Džonsa, ja zaista znam šta je u pitanju. U tom gradu i njegovom ozračju stasava generacija ljudi koja je odrasla rasterećena ratnim stanjem (umalo ne zamenih glas t glasom r), sticanjem nezavisnosti, borbom protiv patrijarhata, građanskim (ne)slobodama i ostalim liberalnim tričarijama kojima nas NGO sektor i njegovi satrapi pune sve ove godine da bi nam zapravo pljunuli u lice, da bi nam rekli ono što je Zapa sasuo u lice svetu još krajem šezdesetih, a Tusta, pokoj mu duši, i ekipa ponovili krajem osamdesetih: Mi smo ovdje samo zbog para. Ali ma koliko puta mene prevarili, ne mogu da prevare baš sve, a posebno ne one koji su pametniji od njih. Zato je mladim ljudima u Podgorici, ali ne samo tamo, već i u Sarajevu, Zagrebu, Beogradu, Skoplju, Ljubljani sve skučeno. Oni se osećaju kod kuće u svetu. Ti momci i devojke spremni su da podignu srednji prst visoko u vazduh i da taj znak prezira prema svemu dovoljno dugo i hrabro nose. Jedan od njihovih glasnogovornika je Ilija Đurović, a prevratnička knjiga mogla bi da bude „Brid”.

Ona pokazuje stav i prkos od samog početka, zapravo i pre početka, uzimajući za svoj moto citat iz Juana Hung-Taoa. Naizgled klasična kineska poezija koju bismo mogli da datiramo negde u prvoj polovini sedamnaestog veka nema nikakve veze sa savremenom poezijom pesnika koji svoj pesnički credo vezuje kako za recentnu nemačku poeziju, tako i za post-yu scenu, najviše za mlađe slovenačke i hrvatske pesnike, međutim dovoljno je samo pogledati šture Google-ove podatke o Hung-Tau pa videti da je on, zajedno sa svoja dva brata, revolucionisao klasičnu kinesku poeziju i otvorio joj put ka modernosti. Ovaj je pesnik-činovnik, naime, počeo da piše o onome što vidi i čuje, da upotrebljava svakodnevni jezik i prizore kako bi postigao nove poetske efekte koji su zapravo bežali od „baroknog” i „manirističkog”. U tom smislu i Ilija Đurović teži da bude potpuno okrenut od i protiv onoga što mu prethodi, želi da se suoči s tim na poznat, uobičajen, haroldblumovski, oceubilački način, tražeći sebi i bliskima poetički, ali i generacijski, mesto u kanonu, a tamo mesta itekako ima. Jezički i ritmički on se značajno udaljava od onoga što je dominanta crnogorske poezije koja je, u najmanju ruku, opterećena retorikom. Naravno, nije on prvi u tome, tu su i Vladimir Đurišić, kao i mlada generacija pesnika okupljenih oko Foruma mladih pisaca s Barbarom Delać, Lukom Boljevićem i Janom Radičević, između ostalih.

Nakon posvete odnosno mota koji deklarativno suprotstavlja ono što sledi onome što mu prethodi, počinje ciklus „Ad libitum” (kako vam volja, prim. aut). Kretanje od sveta ka sebi, odnosno od mesta na kojem se živi, što je u ovom slučaju Berlin, Nemačka, k mestu na kojem se književno postoji, što je u ovom slučaju prostor jednog, četvoroimenog jezika važno je kao narativna konstrukcija ovog segmenta zbirke. Nezadovoljstvo i izmeštenost preovlađuju, ali se njima pridružuje i pankerski borbeni duh koji karakteriše odsustvo rezignacije i cinizma. Deluje da Ilija Đurović zaista „psuje mater” raznoraznim farisejima, od salonskih levičara preko književnih agenata, izdavača i sličnih „pacova” umočenih u masne čorbe svojih sinekura i, dozvolite mi da ovog puta parafraziram Predraga Čudića, sinekurčića. Neće se Ilija Đurović naravno usrećiti svojim borbenim pokličima. Njegova parafraza Pogačarevih „Poslanica običnim ljudima” ima svoju bratoljubnu i bratoubilačku misiju, ali se svet nažalost neće promeniti ni za jotu, jedino će neko olakšati sebi dušu i dreknuti iz sveg glasa da je car go. Svi mi koji to treba da čujemo i koji smo se odavno umastili i omastili više nemamo uši za takve glasove, ali su time oni važniji. Neko će imati i neko će čuti jer ova zbirka, a posebno ovaj ciklus nije pevanje u pustinji. On odjekuje i mora da odjekne još dalje.

Drugi ciklus dao je ime čitavoj zbirci i predstavlja nastavak jednog vrlo važnog umetničko-političkog trenda u Podgorici. Naime, ako je Stefan Bošković u svom romanu „Šamaranje” i zbirci pripovedaka „Transparentne životinje” „išamarao” patrijarhalnu Crnu Goru, onda je Ilija Đurović u pesmama iz „Brida” otišao i korak dalje. Koketiranje s homoseksualnošću, njihov otvoren govor o njoj, njihovo književno transgresiranje tradicionalnog modela na kojem se umnogome zasnivaju gotovo sva postjugoslovenska društva, znače mnogo više od proste zajebancije na temu koja bi, da nije konteksta, mogla lako da bude uvredljiva za čitavu LGBTQ zajednicu. Ovako, ona znači i mnogo više jer dolazi od omiljenih sinova, od muških glava, od naslednika, od hrabrih i lepih, zapravo onih koji su zgađeni postojećim modelom. Odlaženjem u ono što mu je suprotno, prihvatajući to, pokazujući svu nežnost onoga što bi mogla biti homoseksualna ljubav ovi autori, a Đurović, rekoh, odlazi najdalje, ukazuju na prazninu, taštinu te konačno nasilnost patrijarhalnog modela koji nije spreman da prihvati različito i drugačije, a povrh svega, drhti od straha da slučajno neko ne pomisli da i u njemu postoji makar minimalna zainteresovanost za ono što sâm proskribuje.

Ukoliko postoji slabost „Brida” kao zbirke onda je to ciklus „Südblok”. Pesme u ovom ciklusu su znatno slabije, funkcionišu kao neka vrsta kratke poezije s jednostavnijom simbolikom, kao da su napravljene da bi se izvodile, kao da traže podršku električne gitare. U mnogo čemu odudaraju od ostatka zbirke, i čini se da su ubačene da bi je dogurale do određene veličine. Međutim, zbirka je mogla da funkcioniše sasvim dobro i bez ovih jedanaest pesama. Zapravo, bila bi bolja, kompaktnija. Nije lako ubediti nekog kome se objavljuje prva zbirka da jedan ciklus preradi i/ili izbaci. Šteta je jednostavno što na izvestan način on unazađuje odnosno slabi zbirku. Nije da je to poptuno loša poezija, štaviše i dalje je bolja od priličnog broja stihova objavljenih na post-yu prostoru ove i prošlih godina, ali to najčešće nije dovoljno. Na ovom četvoroimenom jednom jeziku ne samo da se piše mnogo poezije, nego se najčešće piše loša poezija, pa to ne treba nikako uzimati kao merilo. „Bridu” „Südblok” svakako nije bio potreban, ali je „Südbloku” „Brid” bio neophodan.

Poslednji ciklus u zbirci pod nazivom „Moreuz” vraća, srećom, stvari na svoje mesto. U njemu, kao uostalom i ranije u „Bridu”, postoji nekoliko zaista antologijskih pesama, zbog kojih sam sklon da oprostim sve ono što se ovoj zbirci može zameriti. Možda je najlepša ona kojom se ciklus zatvara i koja mu je i darivala ime. Radi se o naizgled naturalističkoj slici umiranja jednog morža. On deluje kao naličje klasičnog simbolističkog poetskog igrokaza poput Rilkeovog „Tigra” ili Malarmeovog „Labuda” (da ne pominjemo neke bedne odjeke u južnoslovenskoj literaturi). Morž u „Moreuzu” naizgled nije ni slika patnje ni slika poetske veličine ni pregnantni simbol koji u sebi sadrži sliku i smisao. Za početak i prvo čitanje jedino što ga uzdiže iznad potpune banalnosti jeste prisvojna zamenica u prvom stihu: „Umrli morž je moj. Umorni morž.” Ovo aliterativno poigravanje i širenje smisla od smrti do prostog umora, pa natrag do smrti u nastavku ispresecano je tačkama, cezurama u tekstu gde svaka zahteva od nas da se zaustavimo i ispitamo istinitost prethodne rečenice. Prekidi upravo omogućavaju izlaz iz jednostavnog naturalizma, omogućavaju taj simbolistički naboj kojem se istovremeno rugaju.

Pesme poput „Moreuza” imaju neverovatnu moć da iskupljuju slaba mesta celine. Zbirke poput „Brida” imaju neverovatnu moć da vrate veru u poeziju i njenu ravolucionarnu moć lišenu patetike. Konačno, jasno je da je Ilija Đurović pesnik pred kojim stoji, kako se to popularno kaže, blistava budućnost. Malo li je za prvu pesničku knjigu.

Biografija:

Vladimir Arsenić je rođen u Beogradu 1972. godine. Opštu književnost s teorijom književnosti diplomirao u Beogradu 1997. godine, a magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu 2005. godine tezom o Danilu Kišu. Redovni je saradnik internet portala versopolis.com i booksa.hr. Tekstove objavljivao za Danas, e-novine.com, xxymagazin.com, Beton, Quorum, Polja, Fokalizator, Peščanik, proletter.me. Bio mentor na projektu Criticize this! Sa Srđanom Srdićem, od 2014. godine vodi Radionicu kreativnog pisanja Hila u Knjigodromu, Topolska 18, Beograd. Stalni je saradnik susreta Cum grano salis u Tuzli, festivala Literitorija u Podgorici i Festivala europske kratke priče u Zagrebu. Bio je član redakcije ulcinjskog časopisa Plima, a sada je član redakcije časopisa Fokalizator. Sa Rolandom Orčikom uredio je Antologiju mlađe srpske književnosti na mađarskom. Prevodi sa engleskog i hebrejskog, a deo njegovih tekstova dostupan je na engleskom, albanskom i slovenačkom jeziku. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu i već 12 godina vodi istoimeni regionalni književni konkurs. Urednik je u izdavačkoj kući Partizanska knjiga, koju je osnovao zajedno sa Srđanom Srdićem. Član je PEN BiH. Podržava Tottenham Hotspur FC.