Desimbolizacija poezije

Limb, taj granični prostor Danteovog „Pakla“, mesto je od posebne važnosti za poete, budući da se u njemu nalaze duše filozofa i pesnika mučenih čežnjom bez nade: od Sokrata i Demokrita, preko Diogena, Anksagore, Talesa, Empedokla, Heraklita, Zenona, Platona i Aristotela, do Orfeja, Cicerona, Seneke, Homera, Horacija i Ovidija. Limb Nenada Miloševića, čije su pesme okupljene u njegovoj osmoj zbirci, međutim, nije nikakvo usputno ili trajno stanište duša koje se ogledaju u čovekovoj konačnosti. Naslov sugestivne simbolike, naprotiv, izneveravaju stihovi, jer je ovo poezija inverzije simbolističke tradicije, poezija desimbolizovane stvarnosti, koja postaje njena primarna sadržina. Tako u pesmi koja referiše na Borislava Radovića, gotovo programski stoji:

Tvoja misao, teška i čista
usporila je i desimbolizovala pesmu
(„Realizam u poeziji”).

Ništa manje važno je i ukidanje metafizike, koje prati desimbolizaciju:

dok se nešto lagano kuvalo ili dinstalo
smanjujući snagu transcendencije
(„Suvo plakanje”).

Uprkos tome, u Miloševićevom limbu se, poput Danteovog, u „Paklu“, nalaze pesničke ličnosti koje na svom putu (pri)sećanja susreće snažno personalizovani pesnički subjekt zbirke, u tesnoj vezi sa samom autorovom ličnošću (up. „Milica i Nenad i suncokreti”), a čija imena dosledno u pogovoru nabraja Tihomir Brajović: M. Komadina, M. Pavlović, B. Radović, M. Jakovljević, R. Livada, M. Nikolić, V. Rešin Tucić, M. Knežević. Pesme su posvećene uspomenama, razgovorima, idejama, asocijacijama, čitanjima njihove poezije i razmišljanjima o njihovoj poetici. Istovremeno, to je šetnja kroz literaturu, posredstvom vanilterarnih konteksta, pa opet preobučena u ruho stihova. Pomenuta plejada pesnika predstavlja neku vrstu Miloševićeve odabrane tradicije – Pisao si me i nagovestio. / Nastavio sam se u tebi. („Poezija bez pesništva”) – srodstva po izboru i opredeljenju, koje se kao ideja proteže kroz čitavu zbirku. U segmentiranoj pesmi „Milonga za Miodraga Jakovljevića” zato konkretno i kaže:

Da pustim ljubav da usmerava duh – želim,
da živim mrtve, da ih dovršavam,
da se rađam za slavu u poeziji.

Ove slike trebalo bi da smo mi.

Razmišljanja o književnosti postaju veoma bitna i za razotkrivanje naših zabluda čitanja. Borislav Radović, kojeg je kritika označila kao neosimbolistu, upravo je u Miloševićevoj pesmi rekao da piše kako bi spoznao realnost i da je on u stvari realista („Realizam u poeziji”).

Poetski tekst Nenada Miloševića organizovan je kao niz sećanja. Od najnaivnijih – kao nekad u školsko da pušimo cigarete („Kukavičluk i pijanstvo”) – nižu se pesničke slike u narativnim stihovima, kao savršenim oblicima za beleženje utisaka, ali i postavljanje suštinskih, gotovo ontoloških, pitanja: I gde je to sad nemo korenje moje („Grobljanska 14”). Pored straha od nedefinisanih ciljeva („Virus”), javlja se i posebna vrsta ironičnog preinačenja stvarnosti:

Život je vodio bedi
ali sam ga savijao ka askezi
(„Žudnje, pustinja”),

dok se negde provlači i generacijska priča o nedonoščadi kao vidu kolektivne identifikacije. Postaje zanimljiv autorov tretman istorije, njeno suptilno uplitanje u intimna sećanja – Tako su nas pritisli zemlja i istorija („Tanhojzer u Čortanovcima”). Srastao sa istorizmom („Druga pesma”), pesnički subjekt posmatra društvenu stvarnost kao posledicu rastave od socijalizma: Mi smo mislili da će socijalizam večno da traje („Noću bližnji traže podršku”), dok se kolektivni porazi ideologija graniče sa vlastitim:

Poražene ideologije drmaju me za rame u snovima.
Na javi paraju se i zašivaju džepovi istorije
(„Dirinčiti i sanjati”).

Sliku ne tako daleke istorijske prošlosti, prepletene s ličnom prošlošću, pronalazimo i u neobičnim poređenjima:

Kako je jaka naša vera u poeziju:
uvuče svet u nas i sagori ga
bez plamena beli pepeo ostavljajući
kao morava bez filtera
kupljena na početku NATO kampanje
na Zelenom vencu i glatkom boksu
od dvadeset pet paklica,
kako se nekad u rat nosilo.
(„Poezija bez pesništva”),

a rubna pozicija između (auto)ironije i nostalgije ustoličila se kao perspektiva pevanja iz koje sećanja izgledaju kao da ih nosi neko drugi, dok distanca daje boju doživljajima:

Pesnik zasniva ono što ostaje
tako što se šeta između cinizma i ozbiljnosti
(„Noću bližnji traže podršku”).

Ako se o nekakvom graničnom području u ovoj zbirci može govoriti, onda će se ono najpre odnositi na granice samog pesničkog iskustva (i teksta), odnosno poezije kao medijuma kroz koji se stvarnost posreduje na literarno specifičan način. Limb poezije je njen granični pojas ka prozi, gde veliki stepen narativnosti, odnosno događajnosti, udaljava ovaj tekst od čisto lirskog. Limb kao rub upućuje i na to da poezija okružuje život. U autopoetičkim segmentima možemo pročitati i to da je upravo ona put što boljeg prilaska životu:

Pišem pesme da bih sa više strana prišao
faktima i datostima življenja
(„Te oči da me gledaju”).

Dodirivanje stvarnosti i poezije pokazuje i da je život dovoljno poezija sama po sebi, ali da ona nije jednostavno evidentiranje življenja. Ako je poezija neki alternativni vid postojanja, onda je limb i svojevrstan međuprostor između nje i života stvarnog. I u tom mestu između, nastaju pesme iz limba, prepliću se stvarno i poetsko, i tu se rađa stihovno jezgro Miloševićeve knjige. Poslednja pesma, „Dva proleća”, približava nas ovoj autopoetičkoj ideji. Zraci sunca paralelni su svetlosnom snopu lame na radnom stolu kao dve paralelne stvarnosti: stvarnog proleća i onog u pesmi. Između njih levitira pesnički subjekt i tu je još jednom prisutan prostor limba, kao granice koja deli dve stvarnosti.

Voleo sam da vas držim razdovjene
kako bi žudnja u meni i za jednim i za drugim rasla
(„Dva proleća”).

Limb ostaje mesto za pesnike kao i kod Dantea: na granici sveta i pesme zastao, ogrubeo, / tu mi se ostaje, ne ide mi se odatle („Poezija bez pesništva”). Postojanje dvostruke stvarnosti je bitno upravo zato što postoji granica, kao dokaz prisustva na jednoj, ali sa svešću o drugoj strani.

I pristajem da netaknuti svet
ostane s one strane, a mi da budemo,
ako moramo, u jeziku, ali da ostanu dve strane.
U novoj nevinosti i sa novom granicom
(„Poezija bez pesništva”).

Otuda se kod Miloševića javlja i ovlašno prisećanje na srednjovekovnog pisara, odnosno prepisivača knjiga, koji tek beline na papiru, margine kao rubne delove stranice, koristi da bi napisao svoj lični tekst:

Pesme mi služe da pored njih,
zbog nestašice beline za pisanje,
papirusa, čistog uma,
tabule rase – pišem
(„Druga pesma”).

Taj limb, prostor koji uokviruje tekst, a koji je granica između tog teksta i sveta, povlašćeno je mesto Miloševićevog pesničkog subjekta, koji je, kao i on, pesnik, i koristi iskustvo ruba, margine, granice, da stvarnost prenese u poeziju i poezijom nadahne stvarnost.

Biografija 

Jelena S. Mladenović (1984, Kruševac) je asistentkinja na Departmanu za srpsku i komparativnu književnost Filozofskog Fakulteta Univerziteta u Nišu. Oblast njenog užeg naučnog interesovanja je srpska književnost 20. veka, odnosno savremena srpska književnost. Učesnica je brojnih naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i objavljuje radove u naučnim časopisima i zbornicima. U časopisu „Gradina“ uređuje književnu kritiku. Živi u Nišu i voli poeziju.