Klasna svest

Zbirka pesama Nenada Jovanovića „Klase“ trebalo bi da govori o društevnim napetostima. To bi bilo očekivano. Posebno danas, posebno u ovom „divnom“ kapitalizmu koji nam je naša borba dala... Ona zapravo i govori o tome, ali na jedan neuporedivo fundamentalniji način, ona govori o raspadu koji je ontološki, o nemogućnosti koja je inherentna postojanju, o nesposobnosti da se ičemu daruje logički poredak, bio on hronološki, uzročno-posledični, analogijski, metaforički – njega jednostavno ne može da bude, on je nemoguć. Štaviše, neostvariv je, ne stoga što mi kao ljudska vrsta, zapadnjačka, svakako, nismo još uspeli da mu „doakamo“, nismo dosegli nivo razvoja svesti, ali daobog hoćemo – Limburga meseca kad se majmuni budu šišali. Red, poredak, uređenost, nemogući su, jer su posledica jezika, a jezik kao takav ima to traumatizujuće svojstvo da je u potpunosti odvojen od realnosti, rečju, on je realnost sama i kao takav/va nesavršen/a, ne najbolja od svih, nego najgora i najnemogućija (ako mi dozvolite ovaj logički neutemeljen superlativ) od svih. U jeziku ne postoji odnos jedan prema jedan, on nije i nikada neće biti matematički precizno ogledalo koje reči daje smisao, iskazu daje logiku. On je zbrka koja nastaje u oku posmatrača. On je beskrajna mogućnost nesporazuma, jednačina s više nepoznatih, neutemeljena ideosinkrazija, ili bilo koja druga metafora. Upravo to jeste njegova priroda – nemogućnost da se o nečemu govori, a da se ne upotrebe metafore, a posebno da se govori o onom suštinskom, nevidljivom, neopipljivom, o onome, dakle, o čemu zapravo i treba da se govori. O čemu tradicionalno literatura govori, a poezija posebno, jer, ne možemo svi poput Vitgenštajna prestati da govorimo, a možda bi trebalo. Možda zaista bi.

S druge strane klase, kao god i „Klase“, trebalo bi da nam daju neku ideju o svrstavanju i razvrstavanju, ali upravo je to što one ne čine. Ako je moguće naći red u neredu, poredak unutar haosa, onda je moguće razvrstati, podeliti, klasirati, reći ti pripadaš tamo, a ti, bratac ili sele, ovamo. Međutim, postoji osećaj suštinskog nepripadanja, ali opet ne zato što se to ne želi, ne zato što se to izbegava ili što se ne dopušta, već zato što se suštinski ne može. Možda je to ono što proganja Nenada Jovanovića – i ako bih pokušao da idem biografskim putem, rekao bih k vragu, čovek živi daleko od svog jezika, mora da je to to. Moglo bi se naći tekstualnih dokaza za takvu tvrdnju – kao što je upotreba različitih motiva i fraza iz naše jezičke dokse – đavo i krst, pliva patka preko Save, dlaka u jajetu, brade zvanja i znanja, sve ono što ga je, kao i mnoge od nas, oblikovalo i okamenilo u jeziku koji je prvi naučio i progovorio, na kojem je zapravo prvi put doživeo suštinski, metafizički, ako želite, nesporazum. Zbog toga potreba za otresanjem te dokse, njenim ritualnim spiranjem. I s tim u vezi jedno moguće rešenje metafore iz naslova. Ako ne možemo da razvrstamo svet uz pomoć jezika, ako ne možemo da razvrstamo jezik uz pomoć jezika, onda nam preostaje da klasiramo nesporazume, da ih obeležimo, ma koliko i oni bili jedinstveni i neponovljivi.

A sad nešto naizgled drugačije, što se tiče prirode poezije danas, njene, ako smem da budem drzak, uloge i očekivanih dosega i dometa. Ne otkrivam toplu vodu, niti rupu na saksiji time što primećujem da živimo u ideogramskom svetu. Jezik postaje slika, a sporazumevanje kreće u pravcu emotikona koji naizgled nude savršen izlaz. Kako se osećamo, najbolje će nam reći sličica koja ima fiksirano značenje i to definitivno olakšava komunikaciju i svodi je na nekoliko bazičnih emocija. Ukratko, volimo se kao roboti, ljubimo se kao smajliji, mrzimo se kao palčevi okrenuti nadole. Međutim, ovo je samo delimično, jer se broj emotikona umnožava neverovatnom brzinom, sa klasičnih smajlija, prešlo se najpre na uvećane, a zatim na sve složenije sličice, kao i animacije (ostavljam za sada gifove po strani). Rečju, nismo se usrećili, ali to je bilo očekivano. Upravo u tom metežu koji nastaje i koji preti, pokazuje se uloga poezije, kao mesta za klasifikaciju nesporazuma, kao već iskusnog i iskušanog prostora u kojem je haos očekivan i prirodan, upravo onakvog kakvim ga je prikazao Nenad Jovanović, naslanjajući se na Šalamuna i jezičke pesnike, prostora koji nudi utehu igranja tim nesporazumima, u tolikoj meri čak da ih ublažava, pruža iluziju da su nestali, da je moguće nešto reći upečatljivo i neponovljivo. Krhku, doduše, ali iskrenu.

Postoji u „Klasama“ i nekoliko pokušaja da se uspostavi poverenje u poredak. Među njima se izdvaja pesma Tornado iz drugog dela zbirke, koji je, trebalo bi i to da se naglasi, tematski (preovlađuju intimne pesme) i formalno (veliki broj pesama organizovan je u tercine) strožiji, ali ne manje „surov“, po svojoj „klasnoj svesti“. Međutim, pomenuta pesma zadržava jasnu narativnu strukturu, koja bi zapravo mogla da se pretvori i u neki prozni oblik, najverovatnije kratku priču. Istovremeno, opisujući tri smrti (recepcionar, rakun, muva) i sopstevni odnos prema njima (mahom ravnodušnost), pesnik/lirsko ja/govornik suočava se s promenom koja je nastala u njegovoj percepciji sveta. Ono deluje jednako uzvišeno i naivno, duhovno i banalno, istovremeno, kao i svaka epifanija, uostalom, međutim, u zbirci ono funkcioniše kao motivacijski okidač. Naime, moguće je da su jezik i svet, odnosno svet i jezik, postali takvi tek iskustvenom spoznajom o sopstvenoj beznačajnosti i istovremenoj ne/prozirnosti, nalik na krzno rakuna koje se jedva nazire u kristalno prozirnoj bari (s. 83, op. cit). Radi se o suštinskom paradoksu koji, rekoh, opravdava jezik koji je zapravo jedini odnos između sopstva i sveta.

Nenad Jovanović napisao je upečataljivu zbirku kojoj je potrebno iščitavanje. Ne mogu da kažem da se radi o zavodljivoj poeziji, koja bi bila dopadljiva na prvu loptu, ali svakako da je u pitanju ozbiljna knjiga koja ima štošta da nam kaže, na način na koji je, čini se, jedini prihvatljiv u vremenu u kojem se nalazimo i, valjda, živimo.

Biografija

Vladimir Arsenić je rođen u Beogradu 1972. godine. Opštu književnost s teorijom književnosti diplomirao u Beogradu 1997. godine, a magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu 2005. godine tezom o Danilu Kišu. Redovni je saradnik internet portala versopolis.com i booksa.hr. Tekstove objavljivao za Danas, e-novine.com, xxymagazin.com, Beton, Quorum, Polja, Fokalizator, Peščanik, proletter.me. Bio mentor na projektu Criticize this! Sa Srđanom Srdićem, od 2014. godine vodi Radionicu kreativnog pisanja Hila u Knjigodromu, Topolska 18, Beograd. Stalni je saradnik susreta Cum grano salis u Tuzli, festivala Literitorija u Podgorici i Festivala europske kratke priče u Zagrebu. Bio je član redakcije ulcinjskog časopisa Plima, a sada je član redakcije časopisa Fokalizator. Sa Rolandom Orčikom uredio je Antologiju mlađe srpske književnosti na mađarskom. Prevodi sa engleskog i hebrejskog, a deo njegovih tekstova dostupan je na engleskom, albanskom i slovenačkom jeziku. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu i već 12 godina vodi istoimeni regionalni književni konkurs. Urednik je u izdavačkoj kući Partizanska knjiga, koju je osnovao zajedno sa Srđanom Srdićem. Član je PEN BiH. Podržava Tottenham Hotspur FC.