Zvučno ogledalo

Druga pesnička zbirka Gorana Čolakhodžića uveliko se nastavlja na njegov prvenac, ali, takođe, predstavlja i veliki iskorak u odnosu na njega. Naime, dok je knjigom „Na kraju taj vrt“ stvoren gotov pesnički svet, istovremeno elegantan i suptilan, emotivno proživljen i neposredan, jezički i formalno zasićen, ali i direktan i jednostavan u pravoj meri, predstavljajući tako jedan od regionalno najsnažnijih prvenaca koji se pojavio poslednjih godina, čini se da je zbirkom „Pred gradom su kosci“ autor odlučio da reskira, značajno se udaljivši od tog već osvojenog i uspešnog književnog izraza. Iako u novoj zbirci prepoznajemo mnoge motive i topose koji se pojavljuju i u prethodnom ostvarenju, ovi su sada uklopljeni u drugačiji i ambicioznije postavljen pesnički projekat. Izvesno je Čolakhodžić odlučio da krene još dublje u istraživanje mogućnosti svog visokomodernističkog izraza, i to pre svega oslanjajući se na nekoliko tematsko-formalnih obrazaca koji su obeležili značajan deo poetske produkcije prethodnog stoleća: na zvukovno perfektno izbrušen jezik, na formalnoj, te na hermetizam i mitološku i kosmološku viziju sveta, na tematskoj ravni.

Prva stvar koja se očigledno najviše kosi sa horizontom očekivanja savremenog čitaoca jeste interpretatvna zahtevnost ove zbirke. Tu povišenu suptilnost u izrazu i kompleksnost u načinu izlaganja nosećih motiva mogli bismo, ne sasvim precizno, i u nedostatku bolje reči, nazvati hermetizmom, iako pesmama nedostaje snažna alegorijska komponenta. Kao i u knjizi „Na kraju taj vrt“, i ovde se susrećemo sa precizno izvedenim pesničkim konceptom, koji se pre svega oslanja na postupak ciklizacije i suptilnog ponavljanja motiva u različitim pesmama, čime ovi uzrastaju na nivo individualnih simbola. Čini se jasnim zbog čega se čitalac oseća pomalo izneverenim dok zatvara korice Čolakhodžićeve knige kojoj, s jedne strane, nedostaje taj alegorijski obrazac kojim bi se hermeneutički otključao tekst, dok su pesme, s druge strane, pisane upravo tako da se određeni interpretativni rad pri čitanju podrazumeva, uporno ne donoseći željene rezultate. Umesto da na tragu postavangardnih autora demodirani hermetizam zameni ludičkim klizanjem kroz označitelje, gde klasično razumevanje poetskog teksta nije ključno za uživanje u tekstu, ili da nastavi sa sopstvenom varijantom post-postmodernističkog mekog pisma, karakterističnog za prvu zbirku, Čolakhodžić nam donosi svojevrstan savremeni pandan „Pustoj zemlji“, istovremeno nas uskraćujući za propratne beleške.

Autor je najsnažniji na planu samog pesničkog jezika i jezičke slikovitosti. U knjizi nema nijedne slabe pesme i njegov književni izraz je, generalno, na izuzetno visokom nivou. Veliki broj tekstova bi se u celosti mogao nazvati izuzetnim; odlično bi funkcionisali kao antologijske pesme, nezavisno od konceptualnog okvira datog ciklusa ili čitave zbirke, kao što je to, na primer, izuzetna i lirična pretposlednja pesma u zbirci, bez naslova, koja počinje sa Uputim te: hodaj rubom... Specifična interpunkcija ostvarena je lomljenjem stihova, upotrebom velikih i malih slova, kao i čestim kontrastiranjem ili ritmičnim ponavljanjem leksema kao i sporadičnom upotrebom unutrašnjih rima. Čitaocima ne može da promakne koliko je Čolakhodžićev izraz uverljiv i snažan, istovremeno i proživljen i distanciran, neobično zreo i disciplinovan. Imajući sve to u vidu, čini mi se samo još više vrednim hvale to što je autor odlučio da tako moćnu stilistiku podredi jednom zahtevnom i, takoreći, nepopularnom i „demodiranom“ konceptu, mogavši da bez poteškoća produkuje nešto drugačiju verziju prvog ostvarenja, tako trasirajući svoj, već od početka jasno individualizovan, poetski glas.

Najzahtevniji deo knjige je njena sadržina. Kompozicijski, zbirka se sastoji od pet ciklusa i uvodne pesme bez naslova. Ciklusi „Razlaz” i „Povijest prava”, strukturno su isti i generalno se najviše bave apokaliptičkim krajem savremene ljudske civilizacije, koju simbolizuje grad, kao i njegovim postupnim osvajanjem od strane prirode. Ciklus „Za koprivama” razbijen je na dva dela i čini, na neki način, unutrašnji prsten zbirke, smeštajući u njenu unutrašnjost cikluse „Povijest prava” i „Sjena tornja”, a na njene rubove uvodni „Razlaz” i završni ciklus „Zadnja košnja”. Pomenuti dvostruku ciklus obiluje ličnim toposima, mikroprostorima grada i sela prisutnim već u knjizi „Na kraju taj vrt“, dok „Sjena tornja” tematizuje razne megastrukture moderne civilizacije, poput televizijskih tornjeva i ogromnih radara. Završni ciklus „Zadnja košnja”, deli naslov sa jednom od pesama iz autorovog prvenca, čineći tako dobru ilustraciju istovremenog kontinuiteta i ogromnog diskontinuiteta između ova dva ostvarenja, ali i donoseći nekoliko bitnih pesama koje pomažu pri tumačenju zbirke u celini.

Ključnom se, očekivano, čini pesma „Kosci“, koja ne samo da čini srž poslednjeg ciklusa, već, na prvi pogled, predstavlja i najdirektniji tematski most između dve Čolakhodžićeve zbirke. U njoj otkrivamo da su kosci, zapravo, tri zvezde u sazvežđu Oriona, ali istovremno i simboli prirode koja u prethodnim ciklusima osvaja grad, pretvarajući ga u svoj sastavni deo, na sličan način na koji je i civilizacija od prostora prirode načinila samo dodatak urbanom prostoru. Ovi kosci su i predstavnici davnog, mitološkog vremena u kome je čovek bio sastavni deo prirode, kao i cikličnog povratka na to stanje, ali i deo sasvim ličnog odnosa lirskog glasa prema svetu prirode, kakav je ekstenzivno razvijan u prvoj autorovoj knjizi. Neka ovo bude samo mali primer kompleksne mreže motiva, koji čine simboličku mrežu knjige „Pred gradom su kosci“. Rasplitanje te mreže zahtevalo bi zaseban interpretativni tekst, čija dužina prevazilazi okvire kritičkog prikaza. Ono što bi svakako trebalo primetiti jeste da pomenuti motivi više funkcionišu kao muzička partitura, da nisu fragmentarni, već spojeni u celinu poput kompozicije, s čestim melodijskim ponavljanjima, na način koji omogućava veliki broj komplementarnih čitanja.

U pesmi „Denge Marsh“, takođe iz poslednjeg ciklusa, tematizuje se monumentalan i primitivan betonski radar izgrađen u južnoj Engleskoj, preostao iz Drugog svetskog rata, a koji se u pesmi naziva „zvučnim ogledalom“. Mislim da je ovo jedan od najboljih načina da se shvati razbijena slikovitost Čolakhodžićeve zbirke. Naime, i ona sama je neka vrsta jezičkog ogledala, u kojem se sabiraju slike osluškivane budućnosti, sadašnjosti, u koju je zaronjen lirski glas (one intimno, kao i one kolektivno intonirane) i prošlosti, koja ga muči imenima ispražnjenim od smisla, nestalim u istoriji, poput toponima iz uvodne pesme knjige ili narodnog naziva za sazvežđe koje bi retko ko danas umeo da prepozna i locira na nebu. Otuda, zbog konstantnog mešanja sve tri vremenske ravni, koje se odvijaju gotovo simultano na inače sasvim bliskim i prepoznatljivim prostorima, nastaje pomenuti utisak zatvorenosti teksta. Ali, da je autor bio eksplicitniji i da je jasnije izveo intimističku, kritičku, apokaliptičku, ili neku drugu liniju prisutnu u zbirci, čini mi se da bi ona time samo izgubila na intrigantnosti i kompleksnosti. Imajući u vidu zahtevni put koji je autor odabrao, knjiga „Pred gradom su kosci“ čini se izuzetno zanimljivim i veoma uspelim književnim ostvarenjem.

Biografija

Bojan Vasić (Banatsko Novo Selo, 1985) objavio je knjige poezije „Srča“ (2009), „Tomato“ (2011), „Ictus“ (2012), „13“ (2013), „Detroit“ (2014) i „Volfram“ (2018). Živi u Pančevu.