Evropa juče, danas, sutra: nova smrt starog sveta u savremenoj poeziji

Nešto ponovo škripi u savršenoj evropskoj harmoniji! Zlatne kule zapadne Evrope i njene bele kupole već su potonule u rumeno more, a Srečko Kosovel je objavio njihovu smrt u ekstazi. Godinama kasnije, Krleža je Evropu pronašao kako krvari kao smrtno ranjena hijena, zarobljena godinama u istom krugu, držeći se za svoj majmunski rep. Nakon mnogih alegorija upisanih u istoriju evropske misli, tema smrti Evrope ne prestaje da okupira umetnike ni u savremeno doba. U eseju „Evropa danas“, svoja razmišljanja o istorijskom kontinuitetu Evrope i njenoj perspektivi, Krleža zaokružuje jednom naizgled neočekivanom idejom. Iako je civilizacijski progres do sada pokazao jedino da Evropa ima nepogrešiv instinkt za ponavljanje istih zabluda i izneveravanje i najčistijih humanističkih ideala, prostor za promenu Krleža vidi u čoveku dvadeset prvog veka i njegovoj sposobnosti da konačno nešto nauči iz sopstvene prošlosti, naruši krug refabrikovanja istorije i izgradi svet koji će po prvi put zaista biti human. Nešto više od osamdeset godina kasnije, svesni da nas Krležine reči ne zatiču ni u kakvoj utopiji, pronalazimo umetnost koja je još uvek opterećena ovim problemom. Smrt Evrope se, kao velika tema iz pozadine, u jednoj osobenoj obradi, koja je u dosluhu sa prethodnom tradicijom i ikonografijom istog usmerenja, danas može pronaći u poeziji, i to ne samo aktuelnoj, već i onoj koja je rođena zajedno s čovekom novog vremena, mesijom novog humanizma, koji je Krleža priželjkivao. Razlog za tako nešto, najpre treba tražiti u društvenim prilikama koje su oblikovale evropski prostor u našoj neposrednoj prošlosti.

Buran završtetak XX veka, okončanje Hladnog rata, pad Berlinskog zida, raspad Jugoslavije i smena oprečnih ideoloških modela, otvorili su prostor ujedinjenju svih evropskih zemalja kako bi u duhu kosmopolitizma stvorile svet jednakih mogućnosti za sve njene stanovnike. Međutim, XXI vek bacio je u iskušenje nedovršeni svet koji je, kao i nebrojeno puta do sada, brigu o čoveku skrajnuo pred interesima kapitala i moći. Umesto kao egalitarno društvo, anestezirana Evropa sa kraja prošlog veka u novom se probudila preobražena u svet iznuđenog mira i uslovljenog suživota njene dece. Godinama je, umesto prosperitetom i pomirenjem, sve dublje bivala obeležena siromaštvom i tenzijama. Ipak, glavni povod za nove umetničke obrade umiruće Evrope, leži u ukidanju slobode i ksenofobičnom zatvaranju granica pred svima koji dolaze spolja. Kada su u pitanju pesnici s domaćeg prostora, očigledno je da njihovo osećanje prema evropskom društvu u velikoj meri odgovara onom koji su imali njihovi prethodnici. Balkanske, (post)jugoslovenske zemlje još jednom su se našle u predvorju Evrope, kao tampon zona i prva njena granica. Upirući pogled ka ,,naprednom“ zapadnoevropskom društvu iz civilizacijskog predgrađa, ovi autori u njemu ne vide istinski bolji svet kome se vredi približiti. Mada bi subjekat njihove poezije, po svojoj perspektivi, više odgovarao samom Krleži, nego njegovoj predikciji, njime je oličen kontinuitet jedne moderne samosvesti – čoveka koji je sposoban da rezonuje i zaključuje o svom svetu, ukazuje na njegovu grotesku i taštinu, u isto vreme osećajući potrebu da ga promeni iznutra. Put takvog subjekta neizbežno vodi ka pobuni koja je još uvek na pozornici pod ugašenim svetlom, pobuni koju želi da izgura iz okvira poezije u stvaran svet, čijom je bolešću podstaknut.

Početak novog milenijuma evropskim narodima donosi ponovo probuđenu veru u evropejstvo i ta ideja, čini se, po prvi put pored geopolitičke, zagovara i ideju kulturne celovitosti Evrope, koja podrazumeva neku vrstu identitetske integracije. U skladu sa ranijim obradama teme o smrti Evrope, koja je u tesnoj vezi sa ratom, kao periodičnim raspadom koji civilizaciju vraća u stanje varvarstva, oblikovana je i perspektiva Aleša Štegera u zbirci „Protuberance“, nastaloj na samom početku XXI veka. Kao nastavak dominantnih društvenih matrica iz prošlosti, javlja se fragmentarni svet, koji njen junak naseljava. Obeležen raspadom bivše države, junak ovih pesama u stalnom osvrtanju na (post)jugoslovenski proctor, nalazi povod za identitetsko preispitivanje koje prati promena položaja čoveka u novom evropskom poretku. Otud i česta osvrtanja na devedesete godine prošlog veka, ne samo na našim prostorima, već i u svetu. Novi svet Štegerov junak tražiće na svim krajevima planete: od bolivarske Južne Amerike i bliskoističnih drevnih gradova, do domaćeg, evropskog prostora, i takva potreba može se smatrati neophodnošću, posmatra li se čovek koji na razrušenim kulama istorije pokušava da izgradi novi poredak. Međutim, umesto vitalističkog osećanja i poverenja u obnovu, koji bi po prirodnom toku istorije pratili uskrsnuće Evrope, zatičemo sumnju u mogućnosti ostvarivanja takvog sveta i domete njegovih ideja, sumnju koja eskalira u pesmi „Europa“, na samom kraju zbirke.

Kroz tri kratke strofe, Šteger donosi tri upečatljive simboličke slike bolesne, posrnule i skroro tipski antropomorfizovane Evrope, kojoj se ne veruje, i svaka od tih slika doslovno prati istorijsko iskustvo kojeg se ne možemo lišiti. Najpre dolazi paranoično, narcisoidno predubeđenje o posebnosti, koje potiče iz antičkog mita o Evropi i Zevsu. S rođenjem modernog čoveka, čija je perspektiva od polovine prošlog veka oblikovana egocentrizmom, preoblikovana je i mitska predstava Evrope i njena simbolika izabranosti, u savremenom svetu banalizovana do granica taštine. Evropa se, zahvaljujući svojim, ne tako slavnim, podvizima, vremenom nametnula kao jedan superiorniji, emancipovaniji i sposobniji svet, koji u naše doba varvarske horde žele da pokore. U Štegerovoj slici Turaka koji maskirani u prodavce kebaba vrebaju Evropu sa željom da joj prerežu vrat, vidimo naznake ksenofobičnog sveta, koji će dve decenije kasnije strepeti pred onima koji ka njoj beže u strahu. Iako će migracije, kao tema, postati posebno aktuelne tek poslednjih godina, ne može se izbeći utisak da je ta Evropa začeta već na početku stoleća.

Druga strofa donosi sliku koja se vezuje za već pomenutu simboliku rata. Mada kolonizatorski poduhvati evropske civilizacije s novim vremenom ne prestaju da važe, savremenom čoveku ostaje da primeti kako je glavni princip njenog podmlađivanja unutrašnji rat. Na ovaj način dat je doprinos viziji Evrope koja se iznova okreće samouništenju, kako bi obuzdala čovekovo nezodovoljstvo i izneverena očekivanja. Rat postaje jedna od najprepoznatljivijih manifestacija posrnulosti društva i gluposti kao vodilje. Kroz suptilnu ironiju, Šteger u ovoj pesmi koristi priliku da progovori o licemerju savremenog evropejstva. Iako je plemenska podeljenost zauvijek zalutala u močvarama tvojih [evropskih] barbarskih nauma („Europa“), iako je došlo vreme opšteg jedinstva i ravnopravnosti, Evropa se ne odriče svog prava da u slučaju nužde podmetne smrti svoju decu, kako bi se zaštitila. Evropejsko načelo time je predstavljeno kao fraza političke korektnosti i veštački konstrukt, koji se gradi kako bi se potkrepila ideja o progresivnosti i emancipovanosti društva. Grotesku svog sveta, Štegerov subjekat najbolje predstavlja alegorijom, do koje dolazimo u poslednjoj strofi Europe, u kojoj je oličen povod za skepsu koju čovek na početku XXI veka oseća pred velikim planovima o obnavljanju kolevke civilizacije:

Još uvijek misliš da ćeš nas sve obmanuti.
Kad sklopim svoje umorne oči, pokazuješ se
U liku tuste dlakave žene koja hrčući rađa
I muškarca koji u mraku kraj nje krišom onanira
Misleći na Ameriku. („Europa“)

Odabirom ovakve teme, društvena stvarnost istaknuta je kao jedna od glavnih preokupacija savremenih pesnika i njihove poezije. Razlog tome, naročito na našim prostorima, trebalo bi tražiti u poziciji savemenog čoveka koji, s jedne strane, živi u svetu koji se nikada nije otvorenije borio za čovekovu slobodu, dok s druge, oseća kako njegovo okruženje ne odgovara slici koja pokušava da se izgradi. Kontrast između onoga što se nominalno propagira i društvene stvarnosti dovodi do još jače izražene nesaglasnosti sveta i čovekovih potreba. Zbog toga se i čovek predstavlja kao životinja zarobljena u ljudskom telu, a njegov život kao animalni nagon za preživljavanjem. U pesmi „Rendgen“, svaka nada u napredak negirana je animalizovanim likom čoveka čije reči unapred bivaju zdrobljene u njegovim čeljustima. Lutajući po svetu, osvrćući se na uništene, smrdljive gradove i hladne srednjovekovne zidine, njegov junak prenosi utisak poraženosti sveta i nepoverenja u njegovu obnovu. U takvom svetu nema mesta za čovekovu pobunu i ona se ne razmatra, čak ni kao neostvariva zamisao. Evropa jeste prikazana u svom raslojavanju, kao bolesnik na odru, ali se momenat njene smrti, kao ni mogućnost ponovnog rađanja, još uvek ne naslućuje.

Sudbina Evrope, produkti i nuspojave njenog staranja za uspostavljanje boljeg sveta, centralna su tema knjige „Ustupanje mesta“, Stevana Tatalovića. Posle Štegerovog subjekta, koji na ruševinama do tada poznatog sveta posmatra put revitalizacije Evrope, nešto više od deset godina kasnije, zatičemo njenog građanina kao deo jednog tranzicionog društva na periferiji. Iz (pseudo)putopisne perspektive, u „Ustupanju mesta“ dolazimo do evropskog prostora i svih protivrečnosti najavljivanih u „Protuberancama“: Evropa je prostor nejednakih društava, neusaglašenih, međusobno podeljenih i nedovoljno integrisanih u ,,evropski identitet“. Krećući se katalogom evropskih prestonica i svetom ukinutih sloboda, Tatalovićev junak kao kroz usputne stanice potvrđuje da Evropa umire. Gotovo u svakoj pesmi ove zbirke predstavljen je jedan od fragmenata evropskog mozaika u pucanju, a ta obećana zemlja za kojom se iz tranzicije gleda kao na formulu srećnog života, u svakoj svojoj pojavnosti samo je jedna birokratizovana prestonica nekulture. Posmatramo podjarmljenog čoveka koji čak i tako ponižen, uspeva da se još jednom naruga Evropi koja ga čeka u svetloj budućnosti. Možda je svest o njenoj ispraznosti svest samo jednog njenog pojedinca, koji shvata da ga je proizvela upravo ta birokratizovana Evropa koja pokazuje put evolucije; možda ta misao još uvek nije dospela u stadijum univerzalne istine, ali je čak i konstatacija poraženog čoveka u tom svetu početak pobune. Apsurdna naseobina Tatalovićevog junaka amputirano je parče kontinenta, čije se kretanje još uvek kontroliše propisima, zakonima i odredbama, čije se nepoštovanje može tumačiti samo kao vandalizam. Nalazeći sagovornike na svom putovanju kroz prestonice, poput Melvilovog pisara Bartlbija i Lašeka Kolakovskog, on će svaki put zaključiti: Evropa je otišla dođavola… Evropa je bolesna („Lašeku“), dok će na vrhuncu, dok posmatra pravni aparat koji svime upravlja, izreći najveću istinu tog napretka: ne može da se zaustavi progres, a nama neće biti bolje („00:00“).

Tehnokratska Evropa, njeni propisi i pravila ponašanja, određenost rokovima i kodovima koji bi da ostave aktivizam na sedativima, postaju osnovni nivo Tatalovićeve metaforike. U tako izgrađeni dekor, postavlja se subjekat, koji nam predočava svoja saznanja i, poput vodiča kroz probuđenu grobnicu civilizacije, sastavlja udaljene krajeve kontinenta kako bi nas ubedio: izmaštana Evropa više ne postoji. Pored obolelosti Evrope, postavlja se i dijagnoza pojedincu kojeg u koordinatama njegove stvarnosti najčešće određuje strah. On, kao i većina savremenog društva, zazire od svakog koraka koji bi mogao da se smatra neusklađenim sa propisima i posledicama koje bi ga zbog toga zadesile, pa njegov život postaje slepo koračanje iscrtanim kružnicama istorije. Takva svakodnevica oblikuje čitavo društvo koje, uplašeno pred svakom opcijom pobune, bira da ostane mirno, ravno, u dosadi. Poljuljana vera u (demokratske) promene, najsnažnije je prenesena pesmama Beograd devedesetih nema veze sa mnom i Beograd posle promene nema veze sa mnom. Čovek je dokazao da nije u stanju da napravi pravi iskorak iz svoje društvene predestiniranosti i otarasi se načina na koji je njegov svet oblikovan u prošlosti. Posle poslednjeg pokušaja, ostala je samo izigrana vizija o jednakosti i prosperitetu i sada, zajedno s drugim vanevropskim izbeglicama, svi oni koji Evropi danas ne pripadaju, kreću ka mestu na kojem veruju da će biti bolje:

Sada zajedno kucaju na granice tvrđave Evrope,
izgrađene zidove od tuđih mrtvih tela, Ćele-kule spokoja preživelih
Tabanaju prostorima koje svi znamo, jer evropski je prostor odavno
istražen. („Imagine all the people“)

Savremeni čovek protraćio je sve svoje šanse i vreme je da priliku damo nekom drugom, da mu ustupimo mesto koje će on možda umeti da iskoristi. Osetivši da je svaki poznati sistem izigran i star, da je svetu potrebna nova ideja koja će po prvi put učiniti nešto za čoveka, bez obzira na oblik njegove lobanje i parče zemlje koje naseljava, junak „Ustupanja mesta“ povlači se pesmama iz dve poslednje evropske prestonice. U kolevci jedne od najvećih njenih civilizacija pronašao je laž, video je: Evropa je stara, Evropa ne zna za sebe („Atina“). Ona je antički mit u bolesničkom krevetu, kraljevska gozba iza čijih su paravana ostali samo još kartonski tanjiri i plastične, polomljene viljuške. U „Atini“ je eksplodirao balkanski duh i šrapneli ovog puta za sobom nisu ostavili ništa. U „Lisabonu“ se, kao na jednoj od kapija Evrope, ovo putovanje završava i tamo postaje jasno da je ovom svetu došao kraj, da svi u Evropi žele bolji život i da ga u njoj ne mogu pronaći. Tatalovićev junak, svestan da nešto mora umreti da bismo se ponovo rodili, zajedno sa svojim mestom patetično ustupa svoj život, i zaista, tako je možda i bolje. Možda sa njim konačno ode i Evropa koja je davno otišla dođavola.

Da su migracije tema kojom se u savremenoj poeziji najčešće podriva slika Evrope kao obećane zemlje, zaključujemo i iz osnovne simbolike „Lampeduze“ Dragana Radovančevića. Uzevši za svoj naslov ulazni punkt za afričke migrante na jugu Italije, on svog junaka pozicionira kao emigranta koji iz tako priželjkivane Evrope posmatra odbacivanje onih koji su osuđeni na lutanje. Već u posveti Radovančević otvoreno apostrofira obespravljenog, prognanog čoveka koji na vratima starog sveta nailazi na čavlima prikucane zidove; čoveka koji će postati središte njegovog interesovanja. Prepoznajući sopstveni razvojni put u sudbini svakog od onih koji u kolonama prilaze, junak ovih pesama konstatuje novu evropsku smrt, jer svet koji okreće leđa čovekovoj patnji, svet koji posmatra mrtva tela u ledenim talasima ne može biti ljudski svet. Otuda dolazi i Radovančevićeva stilizacija Evrope kao globalističke mašinerije koja, slično Tatalovićevoj tehnokratskoj birokratiji, funkcioniše u striktnim okvirima propisa i dekreta.

U pesmi „Junaci“ život na prvom koraku evropske antiutopije prikazan je u opoziciji njegovih i tvojih. Ovom opozicijom još jače se iscrtava linija razgraničenja između sistema vrednosti ,,razvijenog“ sveta i onog koji je van njegovih okvira, pa se problematizuje i smisao herojskog čina, ono što se njime može nazvati i postići. Evropski čovek postaje konvertit koji deluje isključivo iz vlastite koristi, onaj koji je pritisnut rokovima, koji razmišlja unapred i predviđa sledeće korake, kako bi prvi znao gde se i kada treba skloniti. U sumraku civilizacije i njenih vrednosti, prvi umire njen čovek, a Radovančević uspeva da uhvati prve korake njegovog pada, koji se još ni ne naslućuje. Prava priroda smrti na kraju „Junaka“, čini se, ipak je sakrivena u simbolici onih koji ostaju da žive. Preživevši biološki kraj života, oni se vraćaju svojoj svakodnevici i čekaju smrt svog sveta: 

Njegovi, sasvim neznani junaci
polažu cveće na grob tvojima.
,,Slava im i hvala,
a sad požurimo:
do ponedeljka je ostalo još samo dvanaest sati“. („Junaci“)

Smrt Evrope se, kao književna tema i idejni koncept na ovim prostorima, javlja još od dvadesetog veka, u skladu sa burnim istorijskim prilikama u kojima su i naši narodi učestvovali. Posle slovenačkog ekspresionizma i Kosovelove Ekstaze smrti, Krležine esejistike i romana u kojima se opsesivno bavio ovom temom, poezija XXI veka javlja se kao neka vrsta nastavljača jedne prilično marginalizovane i olako preskakane tradicije. Zauzimajući snažan stav prema svojoj realnosti, potencijalnoj budućnosti i njenim perspektivama, ovi pesnici postavljaju kliničku sliku svog sveta, lokalizujući sve neizlečive malignitete. Evropom u njihovim pesmama još jednom kruži bauk, koji želi da se s njom obračuna. Svoje polazište, kao i pre, našao je u alegorijama onih koji u svetu kojem pripadaju, vide tragove i ostatke istih životinja koje su kroz istoriju grizle obale evropskog kontinenta. Taj bauk, u naše vreme sakriven, preispituje postojanje njene civilizacije, tražeći početak izgubljenog mita koji je veličao. Evropom kruži bauk, šireći stihovima proglas o njenoj smrti.

Biografija

Ognjen Aksentijević (Leskovac, 1994) diplomirao na grupi za srpsku književnost i jezik sa komparatistikom Filološkog fakulteta u Beogradu. Objavljuje eseje i naučne radove. Uređivao i pisao za studentski književni list „Vesna“. Objavio zbirku pesama „Um zamorem, smrt za vratom“ (Treći Trg, 2017).  Sa Trećim Trgom sarađuje kao organizator i izvršni urednik. Živi i radi u Beogradu.