Pesnik zna gde su mu granice i kako da ih zaskoči ili preskoči na nov način

Pesnik Vladimir Kopicl prisutan je na književnoj sceni bezmalo pedeset godina. Intervju je vremensko putovanje kroz novosadsku neoavangardu sedamdesetih, priča o poeziji, oslobađanju od uticaja opasnih autoriteta, umetničkim grupama, Tribini mladih, Džejmsu Dinu, rokenrolu, hipi i art komunama, umetničkim zanosima i hapšenjima. Pesnik nam govori kada je upoznao Slobodana Tišmu, o svojim druženjima i putovanjima sa Vojislavom Despotovim, o svoja dva susreta sa Oskarom Davičom, od kojih se prvi zavšio šetnjom s pečenim kestenjem u rukama, a drugi vožnjom u Davičovom brodiću, o tome kako je Marina Abramović noćivala u njegovom stanu dok je radila na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, o čitanju feminističkih autorki: Šile Roubotam i Done Haravej, i o tome kako je Jaruzelskog iz pesme s početka osamdesetih, u istoj pesmi objavljenoj devedesetih zamenila Medlin Olbrajt, a dvehiljaditih Silvio Berluskoni. Na kraju možemo nešto saznati o počecima i ritmovima njegovih pesama koje su mu se javljale pred spavanje.

ST: Ceo tvoj pesnički opus prožet je drugačijim odnosom prema jeziku i taj odnos je imao različite faze – od konceptualističkih istraživanja jezika na granici značenja i metajezičkih eksprimenata, do postmodernističkog povratka pesmi i novom odnosu prema svetu koji te okružuje, civilizaciji, novim tehnologijama. Kada si shvatio da se može drugačije pisati, jezikom govoriti o jeziku i da postoji drugačija poezija koja se razlikuje od one koju nam forsiraju zvanični školski sistem, dominantni kulturni i ideološki kodovi i onim što danas zovemo mejnstrim kultura? Da li je to bilo u gimnaziji, na fakultetu ili izvan obrazovnih institucija?

VK: Kad danas gledam na tu ludu priču kako smo kao klinci postali umetnici i kako se posle  razvijala cela ta stvar koja nam je očigledno dobro krenula, nije teško prihvatiti tvoje već dato  tumačenje da sam se u pisanju menjao kao i svet oko mene, pa i kao ono što najlakše smatramo sobom – moje telo i planetarni prostor koji ono zauzima. Počeo sam kao mršavko koji je tek oko polovine života dogurao do nešto više od pedeset kilograma žive vage – što je i na umetničkom planu bilo u krasnom saglasju s tadašnjim mojim/našim jezičkim asketizmom, konceptualom jezičkog tipa i sličnim minimalističkim kerefekama. Tada smo to imali čemu da suprotstavljamo – svoj onoj leporečivoj i kvazi-soc-romantično lukrativnoj poetskoj ujdurmi koju smo zatekli na lokalnom književnom terenu čim smo na njega istrčali kao ničim obuzdani ne-narodnjački elementi s već jasnim njuejdžerskim pedigreom i drukčijim poetskim art ritmovima u duhu i sluhu.

U gimnaziji sam upoznao prve tamošnje pesnike, već afirmisana mlada imena poput Slobodana Tišme, Janeza Kocijančića i drugih, ali mi je cela ta scena kao već deklarisanom rokeru delovala malko pase pa nikako nisam mogao da zamislim sebe kako pišem i naglas čitam lepe ili mudre pesmice za nezrele  momke i dozrele devojčice. Ali sam, naravno, probao da i ja nešto sastavim. I to ne makar šta, nego sam iz prve napisao čitav formalno pravilan i miljkovićevskim pametovanjem nabudžen sonetni venac. I upravo me je neverovatna lakoća s kojom sam to izveo odbila od svake utvrđene škole pisanja, a pojavili su se i neobični, bočni uticaji iz novo-teorijske i tekstualističke lektire, od Kejdžovih eseja-poema pa do inicijalnih proto-konceptualističkih ispada svetskih fluxus majstora ili lokalnih drugara.

U tom sam potkraj swinging sixties zbrisao iz roditeljske kuće da bih sa 19 godina počeo da izmišljam i formatiram sopstveno pismo i svoju novu ličnost, ovog Kopicla koji već pola veka piše i pametuje po svome. Ma šta ko mislio o tome. Bilo je to negde 1969/1970, i za sad nije loše ispalo. Nije baš kao recept za kolače, ali ni za utapanje u proseku.

ST: Novi Sad je grad u kome si odrastao, završio gimnaziju, kasnije studije književnosti. Opiši nam načine kojima su mladi pesnici i umetnici u to vreme počinjali da se zanimaju za nove tendencije, alternativnu kulturu, avangardu, performans? Kako se u jednom okruženju u kome su ipak postojali neki maniri svakodnevnog gradskog života (igranke, korzo, popodnevni odlazak u bioskop, posle bioskopa odlazak na limunadu i čaj) pojavila šansa da se razmišlja i dela  drugačije? Da li se avangarda u Novom Sadu pojavila na fakultetu, na tadašnjoj Tribini mladih ili se duh novog osetio i pre toga, u svakodnevim druženjima: razmenama knjiga, ideja, informacija?

VK: Tribina mladih je tada bila naša majka, a studentski list „Index“ otac. Ne samo zato što smo tu imali šta da čujemo, vidimo, pročitamo, maznemo od boljih, nego zato što se oko ta dva punkta urbane frtutme i prateće artističke jeze okupila kritična masa radoznalih ljudi koji su već ponešto znali i bili dovoljno otvoreni da razmenjuju i više od onog što imaju ili pojedinačno poseduju, naslućuju, izmišljaju. Srećom, nismo bili baš neke askete, pa je vremena bilo za sve, uključujući intelektualnu i svaku drugu zabavu uz bogatu razmenu najrazličitijih iskustava sa ekipama iz celog sveta koje su tada prelazile naše krajeve ne bi li dosegle mudrosti Istoka ili poneku tek izniklu travku trans-rokerskog doživljaja punog života.

To su zaista bile godine otvorene ljudske razmene informacija, težnje za novim iskustvima, pravednijom rekonfiguracijom sveta i sličnih blagodeti koje je današnji sebičluk naopako prevazišao. Tako da nije ni čudo što smo ispali bolje art zverčice nego klasični pjesnici kulturo-aparatčici koji su se držali rodnog plota, odnosno sinekure.

ST: Prema svedočenju Slobodana Tišme, u vreme studija književnosti pripadao si kružoku studenata okupljenih oko profesora Sretena Marića. Tumačili ste modernu poeziju. Koliko je za tebe lično značilo nasleđe evropske moderne, knjige poput „Strukture moderne lirike“ Huga Fridriha ili pak „Od Bodlera do nadrealizma“ Marsela Rejmona, a koliko je tvoj ukus i senzibilitet, naklonost prema savremenoj poeziji odredilo vreme koje si živeo: bluz, rokenrol, hipi pokret, nova osećajnost? Drugim rečima kako si se spasao od opasnosti da ne postaneš knjiški moljac, klasičan profesor književnosti, nego uđeš u avanturu zvanu i svima  nama dobro poznatu kao novosadska neoavangarda sedamdesetih?

VK: Učiti pod paskom opasnih autoriteta poput Sretena Marića, Milke Ivić, Svetozara Petrovića, značilo je ili ispasti budala, predmet njihovih savršeno finih ciničnih opaski, ili – za onog ko statusu dežurne budale nije težio – blagovremeno pročitati sve što se dalo naći od onog što su oni tada već znali i servirali nam kao izazove dana. Posebno su znali da nas grde što ne znamo strane jezike pa smo se i oko toga malkice trudili, mada priznajem da desetine važnih knjiga koje sam tada pročitao na engleskom ili ruskom nisam baš najbolje razumeo. Ali ni to nije bilo loše, pošto sam mnoge od takvih nejasnoća morao sam da domišljam pa se sve to sklopilo na dosta neobičan način iz kog se polako razvijala i neka lična vizura pogleda na stvari umetnosti i teorija koje su tada pretile da nas uhvate u svoje mreže. Pa donekle i podjarme, kao vaza cvet.

S druge strane, mada su nas posle naših prvih konceptualističkih i performerskih akcija na lokalnom NS terenu začas otpisali, egzistencijalno maltretirali, a neke i arestirali, tadašnji viđeniji jugo-kulturo-maheri bili su dovoljno pametni da istovremeno podrže naše učešće na fensi izložbama i sličnim dešavanjima – od Pariza, Edinburga, Dortmunda, Rima do mladalačkog paradiranja na Dokumentima 5 u Kaselu. I to pod istom onom državnom zastavom pod kojom su naši drugari Slavko Bogdanović i Miroslav Mandić zbog sličnih radova čamili u zatvoru.

S jedne strane – tuga i opomena, a s druge srećno udahnuti dah velikog sveta i filing beskrajne umetničke slobode, važnije od pukih figura uspeha. Šta da ti kažem – bili smo kao nekakav kolektivni Džejms Din. Lepi, mladi i bezbrižni umetnici, i to ne samo zato da bismo postali lep leš, kao nesrećni Džejms. Jer za to uvek ima vremena, pogotovo ako ne voziš porše, kao on, a uz to više nisi ni mlad ni lep. Makar da si nekako sve bezbrižniji.

ST: Početkom sedamdesetih godina u Novom Sadu je postojalo nekoliko umetničkih skupina okupljenih oko legendarne Tribine mladih. Zajedno sa Slobodanom Tišmom, Anom Raković, Čedom Drčom, Mišom Živanovićem, čini mi se i Brankom Andrićem Andrlom, delovao si u okviru grupa KOD i obrnuto E. Kasnije su se kao širi umetnički front formirale grupe Januar i Februar u okviru kojih je izvedeno nekoliko subverzivnih i politički opasnih akcija na tadašnjoj novosadskoj Tribini mladih i u beogradskom Domu omladine. Uslovno rečeno, u grupama KOD i obrnuto E vi ste bili više usmereni na istraživanja jezika (pod uticajem filozofskih dela Ludviga Vitgenštajna i strukturalizma Ferdinanda de Sosira), dok je delovanje u grupama Januar i Februar bilo više okrenuto ka političkoj provokaciji, avangardnom prestupu, ekscesu. U takvim okolnostima, šta je više priličilo tvom senzibilitetu i kako si se snalazio u toj raspetosti? Kako je moguće da umetničke prakse koje su bile orijentisane ka istraživanju jezika i koje, uzgred  rečeno, većina ljudi koji su tada živeli u Novom Sadu nije ni pratila ni razumevala, izazovu takvu uzbunu u vladajućim strukturama koje su pokrenule čitavu harangu usmerenu protiv vas?

VK: Glupo mi je da sam govorim o svojim i našim grupnim art podvizima na Tribini, po Jugi i unaokolo, jer se danas uobičajilo da tapiju na tumačenje tih događaja, to jest naših dela, nedela i njihovih umetničkih dometa/posledica imaju novostasali kuratori i naučnici koji su o svemu tome naučili prepisujući jedan drugog ili sve one silne knjige mog frenda Miška Šuvakovića i čestitog proto-mentora Ješe Denegrija. Tako više i nije bitno što su pomenuti radovi o kojima se i danas naveliko mudruje nastajali kad su njihovi aktuelni tumači još bili u kolevci, tako da ih nisu mogli ni videti budući da su nam ih vremenom pokrali ili u bescenje prinudno otkupili razni muzeji, galerije i kolekcionari koji ih od tada izlažu mahom u inostranstvu, kad periodično zatreba.

Inače, nije bilo nikakve podele niti raspetosti na moje strukturalističko, konceptualističko, avangardno pesničko i ekscesno situacionističko itd. biće, nego je sve to prirodno išlo zajedno, kao zečić sa šargarepom i štap sa šumarom. Uz to, nije tačno da Tribina i pomenute delatnosti, u kojima je i tvoj praroditelj Vujica znao svakojako da briljira ili u transu zafalšira, nisu imale svoju publiku i fanove. Naprotiv, mi smo sa Tribine konačno najureni kad je tamo krenuo da teče svakodnevni multimedijalni program na kome su se ponekad okupljale i stotine ljudi, pa su tamo gde treba počeli da strepe da stvar može izmaći široj i užoj društvenoj  kontroli. Tako se bar ja sećam, kao tadašnji urednik najmanje dva Tribinina programa, i ne žalim ni najmanje. A ko ne veruje nek pita stručnjake, bar dok se one slavne arhive, nad kojima i danas jecaju i disidenti i njihovi arhivari, same ne otvore.

ST: Ako danas pitamo nekog iz tvoje generacije koju su muziku slušali šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka u Novom Sadu, moguće je da će pomenuti Bitlse, Stonse, Džimija Hendriksa, Dženis Džoplin, bluz, kasnije pank i nju vejv. Iste one grupe koje ste ti i tvoja ekipa slušali, jer je to bio opšti trend u globalnom selu (da se vratimo na dobrog, starog Maršala Mekluana). Ipak, kada bi prešli na teren umetnosti i književnosti, većina iz tvoje generacije koja je slušala takvu muziku nikada nije čula za konceptualnu umetnost, performans, nove medije, jezičku poeziju, bodi art, Jozefa Bojsa ili Džozefa Kosuta, za pesničku grupu Blek Mauntin, pa čak ni za neke pripadnike bitničkog pokreta. Reci nam na koji način je na vas pesnike sedamdesetih uticala popularna kultura? Da li ste je drugačije percipirali, jeste li doista mislili da je bolji svet moguć? Šta vas je razlikovalo od većine konzumeristički nastrojenih i na koji način ste dovodili u vezu rokenrol i artizam, sveopšte trendove u muzici, modi i drugačije poglede na umetnost?

VK: Prvo, ni rokeri nisu bili glupi i brzo su naučili da rokenrol uz svoju neospornu angažovanu, emancipatorsku ulogu, ima i  svoju mračnu stranu. I to ne ono uobičajeno seks, droge i rokenrol – nego to što je postao važna prihodna strana novog sveta kapitalističkog medijskog spektakla i njegov nevoljni planetarni promoter. Nije za džabe Pol Kantner iz Džeferson erplejna još vo vremja ono lucidno iskazao svest o tom istočnom grehu rokenrola izvalivši u jednom intervjuu – „Bili smo samo još jedan frižider, ali šareni“.

Masovna kultura jeste konzumeristička i od toga spasa nema, ali mi smo odrastali u tada novom i poletnom masmedijskom svetu dok je on još imao učene urednike. Zato u našim mozgovima nisu preko medija žarili i palili samo podobni budalaši i Ko Da Više, nego je tu mesta bilo za sve – od tete iz Komiteta do prvih spotova Enimalsa, od posete dive nesvrstanosti Sirimavo Bandaranajke drugu Titu do čitanja Alena Ginzberga i još gorih bitnika usred Beograda. I tako smo mi sve to gutali očima i ušima, a posle varili kao korisno gorivo koje će kasnije proizvesti svakojake art derivate i mutante ni nalik na sopstvene pretke.

Što bi se danas reklo, naš artistički autput je tada ipak bio asimetričan u odnosu na svoje većinske prethodne inpute. Recimo – kao kad bi danas bio otporan na zavodljivi sirenski zov kolektivne medijske dušegupke ili neke navodno nove participativne kulturno-industrijske političke uravnilovke s politično maskiranim likom projektno direktivnog tipa. Mada i taj aktuelni trend ima svoje lepe strane, bar za umetnike koji vole da rade po zadatim temama ili imaju nekog kako-tako svog u dežurnim organima, kod raznoraznih komisijskih, odnosno komisionih stejkholdera.

ST: Tribina mladih, na kojoj su delovale grupe KOD, obrnuto E, Januar i Februar bila je jedan od najznačajnih centara nove umetnosti u tadašnjoj Jugoslaviji. Vi koji ste na njoj delovali imali ste stalnu komunikaciju sa umetnicima iz svih većih centara, imali ste prijatelje Tomaža Šalamuna u Ljubljani, Zvonka Makovića u Zagrebu, Borbena Vladovića u Splitu. Šta je za vas tada značilo to estetsko zajedništvo i da li vam je tadašnja velika Jugoslavija bila po meri?

VK: U većoj zemlji bilo je više sjajnih umetničkih faca i više živih kontakata s razmenom znanja, poetika, iskustava, radova, na daleko većem broju podjednako živahnih kulturnih punktova od kojih je uvek poneki preživljavao političke i slične nedaće drugih, tako da smo se selili amo-tamo kao nekakve humano-izvođačke ptice selice.

Kao što reče ona pesma stara – od Triglava pa sve do Vardara.

A danas lepo dođe do neke postizborne kulturo-lakrdije pa neki novopostavljeni kultur-delija po sopstvenoj meri smisli, ili mu neko došapne, da gradskom kulturnom centru možda programski bolje pašu kojekakve parapolitičke i promo-amaterske kvazi-rasprave s lukrativnom polit-suštinom, nego da se bakće s nikad pouzdanim nastupima raznih pisaca, kritičara i sličnih art-nagvaždala. I nikom ništa: svi se na to brzo naviknu, publika se nekako nakupi ili dovede po zasluzi/kazni, a piscima ostane da svoje nove knjige za džabe predstavljaju u tesnim, kovidno potentnim knjižarama – gde im je, konačno, i mesto. Među svim onim štampanim drangulijama.

Nije baš pametno, ali funkcioniše: kad već nije drugačije. Valjda računaju da umetnike vremenom izmeste i iz gradskog atara, na neku finu ledinu, pa tamo vremenom ta distancirana art-bratija i odgovarajuće sestrinstvo možda počne da piše i neke nežne pastorale ili čak aplicira za Kulturnu ledinu Evrope. Čak možda bolju i od ove urbane, mada bez svakodnevnog vatrometa.

Inače, ex-YU kulturni prostor ni danas ne živi bez valjanih i važnih kontakata, već značajnim  svojim delom živi upravo od njih. Među umetnicima iz moje pra-pra i nešto mlađe pra-generacije to je sasvim normalno. Samo što sad mahom besplatno punimo ili uređujemo jedni drugima časopise i podržavamo projekte, budući da takvi kulturo-procesi, u kojima se sustiču vrednosti i drugo što vodi održivosti pojma kulture kao fluksa održivog u vremenu, očigledno nisu od nekog budžetski vidljivog interesa. Ni ovde, ni tamo, ni tamo-tamo, ni tamo skoro sasvim daleko.

ST: Kada su vas rasterali sa Tribine mladih, nastupio je period komuna. Postojala je gradska komuna u Teslinoj, o kojoj je Slobodan Tišma pisao u svom romanu „Quattro stagioni“, a zatim je Božidar Mandić osnovao komunu u selu Brezovica na planini Rudnik, o komuni pišeš i ti u svom romanu „Španska čizma“(2021). Postojala je i komuna umetnika u Šempasu u Sloveniji. Šta je za tebe u tom vremenu značila komuna? Alternativni oblik života, izlazna strategija iz mučne situacije u novosadskoj kulturi i da li si ti kao pesnik svestan sveta u kojem živiš i o kome neretko pišeš sa ironijom u svojoj poeziji mogao da budeš deo komune?

VK: Pa ne samo da sam mogao, nego sam tokom sedamdesetih godina prošlog veka i bio vitalan, tj. radno koristan deo svih tih pomenutih njuejdžerskih zajednica, pa i drugih manje njuejdžerskih a više rokiš i arts & crafts produkciono organizovanih. Ali ja sam u osnovi jedno skoro oduvek samostalno, svojeglavo, samoodrživo i uz to urbanim ritmovima davno zaraženo ljudsko čeljade, bolji umetnik-učesnik nego domaćin-saučesnik, tako da u tim pokušajima lečenja planete umetnošću nikad nisam ostavljao celog sebe. Nego sam se uvek vraćao svom NS domu, koji tada zapravo nisam ni imao nego sam se takođe stalno seljakao, budući da sam prvi stabilan dom stekao kao već solidan čikica, u petoj deceniji života.

Hipi i art komune su bili prvi alternativni pogoni zelene svesti o onome što se našoj Zemlji danas dešava kao već dovršena posledica predimenzionirane ljudske misli o sopstvenoj nazovi važnosti naopako većoj od celine čiji smo deo. I ne verujem da su moji romaneskni i drugi osvrti na to vreme/stanje samo ironični. Daleko bilo, pa i naprotiv.

Prvo, niti je književna ironija neko nasmešeno zlo i mangupluk po sebi, niti je samo jedna i uvek ista – o čemu se svaki mučenik koji me proziva za ironiju podrobnije može obavestiti iz korisne knjige Retorika ironije Vejna Buta.

Drugo, romančić Španska čizma pisao sam kao topao, insajderski prisan omaž nju ejdž paradigmi i njenim komunarskim proto-institucijama, i to uz dosta aktivnu težnju da ne-pedagoški ukažem i na pokoji propust u radu duha tog vremena i nas koji smo bili njegovi primerni emiteri. Ima tu svega, pa i ironije, dabome, možda i malkice lekovitije od pukih slogana i visokoparnih prenemaganja od kojeg obično pati taj rukavac šezdesetosmaške literature, pa bila u pitanju pop, post-, meta- ili autofikcija.

Smeh je većinom lekovit, a njegovi i protagonisti moje priče većinom su još živi, pa ima šanse da im moja čizmica i pored ironijske štiklice donese još koji vedar dan, pa i deceniju. Što za nas penzionere zelene revolucije koja je prošla da bi nam se sad vraćala sa ovim novim, prinudnim (post)ljudskim vapajem za zelenom planetom nije baš malo.

I sve to na samo 150 strana, pa zabavno koliko i poučno.

Skoro da se ponosim. I ironično i ozbiljno rečeno.

ST: Kada bi birao između komune u gradu i u prirodi, šta je tvoj izbor?

VK: Komuna usred parka koji je jednim delom u gradu a drugim delom u prirodi koja gleda na obližnje selo u kome žive svi moji najdraži prijatelji/-ce iz celog sveta. Kako oni istorijski tako i ovi savremeni, post-istorijski.

ST: Jednom prilikom si rekao da se novosadska neoavangardna pesnička scena delila na pesnike koji su sedeli u kafani i pili pivo (to su moj ćale Vujica Rešin Tucić i Vojislav Despotov) i na one koji su igrali fudbal na Đačkom igralištu i pušili marihuanu. Reci mi nešto o sličnostima i razlikama u poetikama novosadskih pesnika koji su pili pivo i onih koji su pušili marihuanu?

VK: Pošto sam jedna od onih ptičica koje ne vole da se kite perjem suviše poznatih drugih ptičica, da ih jastrebovi ne bi provalili, pod punom moralnom i pravnom odgovornošću izjavljujem da to o Vujici, Voji i nama koji smo manje pili, nije moja izjava, nego lucidna analitička postavka mog frenda Slobodana Tišme, izneta na simpozijumu o VRT-u i VD-u, koji smo koju godine pre mog prekasnog penzionisanja organizovali u Zavodu za kulturu Vojvodine, gde sam tada direktorski seirio.

Takođe, mi koji nismo pili nismo igrali fudbal na Đačkom igralištu samo zato što nam je to išlo za nogom, hm, nego i zato što su nas tu teže prisluškivali nego drugde, iako je obično prisustvao i dežurni žbir. Taj je najčešće bio zgranut, gotovo poražen slabim sportskim doprinosom pojedinih igrača, ali je često imao i šta da nanjuši.

Po mom mišljenju, u najkraćem, Voja i Vujica su bili krasne, gotovo neponovljive umetničke individue, ali su se kao pisci koji piju ipak nekako socijalizovali i od svih ostalih, običnih pisaca bili prihvaćeni kao svakodnevne pojave, ponajpre zarad zajedničke im ljubavi prema čašici i dugotrajnom sedenju za stolom oivičenim muškim spodobama. To druženje s čašicom i svima ostalima Slobi, meni, Miroslavu Mandiću i drugima iz naše male konceptualne zelene klape nikako nije išlo od ruke, pa smo pokušavali da igramo fudbal, nogama, a pošto ni to nekima od nas nije ponajbolje išlo po zelenoj travi – posvetili smo se plavoj. Bar kako ko, i ne baš neprestano gledajući u neko dno, kao da je čašica u pitanju.

Književno gledano, Voja se palio na američke bitnike, nemačke hesejance i slične post-antropozofične uzore. Vujica se palio na pesnike ruske istorijske avangarde, od Majakovskog do Kručoniha, pa s refleksom na par tada aktuelnih zapadnjaka, tipa Francija Zagoričnika i pomenutog Borbena, što samo ime kaže. Sloba je bio pod jakim uticajem poznijih francuskih simbolista i njihovih slutnji graničnih belina pisma, dok sam ja najradije čituckao braću anglosaksonce i toliko prevodio aktuelne teorijske fantazmagorije da mi se sve zbrkalo, kao na tripu.

Još kraće: Vujica i Voja su sedamdesetih godina težili umetnosti proširenih medija,  semantičkom ludizmu i vicmaheraju, a mi purističkoj konceptuali, metaumetnosti i tekstualističkom minimalizmu s ponekim ispadom u psihodeliju. Kasnije se sve to iznivelisalo i postmoderno pobrkalo, ali u ličnim autorskim štosovima očigledno nismo bili oduvek jednojajčano bliski, niti po mnogo čemu kompatibilni. Osim drugarski i idejno slobodarski.

ST: Ako želiš, podeli sa čitaocima časopisa za poeziju „Enklava“ anegdotu kako je grupa mlađih novosadskih pisaca nakon jedne književne večeri šetala sa Oskarom Davičom tražeći otvorenu kafanu.

VK: Davičo je na Tribini mladih imao autorsko veče, najverovatnije s novom knjigom Trg Em, pa se tu okupila cela tadašnja NS progresiva i nešto spuvanih art-komitetlija s čijim je šefovima ovaj mali veliki čovek iz Beograda usput isposlovao Vujičino spasavanje od tekućih sudskih procesa i potonje zapošljavanje u Radio Novom Sadu. Tu su bili i njegovi prijatelji Poznanovići, koje smo dobro poznavali, tako da smo po završetku te promocije i mi mladi bili pozvani da se uključimo u slobodarsko-oslobodilačku procesijsku euforiju, to jest u zajedničku slavodobitnu šetnju do neke kafane gde ćemo zasesti i polu-pobednički mudrovati.

Neko je čak rekao, otprilike – „Oskare, povedi kolonu“ i Davičo nas je poveo u šetnju te zimske večeri po smrznutom i zaleđenom Novom Sadu. Te ovamo, te onamo, te ovamo ćemo, te nećemo tamo, jer je nekima, a možda i samom Daviču, bilo pomalo neprijatno u takvom povećem kolektivno sumnjivom društvu. Poslednje čega se sećam bilo je da smo mi mladi počeli da se smejuckamo i gunđamo dokle će nas ovi stariji tako zavlačiti, pa je Davičo zastao pored jednog uličnog biznismena i kupio nam poveću kesu pečenog kestenja, valjda da nas odobrovolji i pokaže da spas ipak dolazi s levice. Malo mi je to delovalo kao ono poznato pečenje jareće iz pesme Otac i sin Đure Jakšića, pa sam se s tadašnjom devojkom iskrao iz kolone i zbrisao kući. I ne znam šta je posle bilo. Ako je išta bilo.

Sličan susret sa Oskarom Davičom imao sam nekoliko godina kasnije, kad sam se s jednom zgodnom ekipom u kojoj su bili Marina Abramović, njen tadašnji muž Neša Paripović, brat Buca, Braco i Nena Dimitrijević, ista ona moja cura i ja, a možda i Raša Todosijević s njegovom Marinelom, leti uvalio u kuću Marinine mame u Premanturi, pored Pule, gde je sve štimalo, ali smo tako ostali bez para da bukvalno nismo imali šta da jedemo. Kad, gle spasonosnog čuda, eto jednog dana jednog postarijeg bonvivana u kapetanskoj odori. Davičo, lično, i pita nas, onako gladne, zašto svi sedimo na verandi kao neke tužne zadušne babe, jer to ne dolikuje mladim avangardistima koji bi trebalo stalno nekud da jure, nešto menjaju, itd. Tako on, pa nas pozove da s njim onako čoporativno krenemo u jednu avanturu, brodom. Kakvim brodom? – pitamo se mi, pa pitamo i njega. Kad, on stvarno ima brod, brodić zapravo, tu u blizini, pa nas sve natrpa u taj brodić i isplovimo.

On je i kapetan i mornar, i navigator, pa stvar krene isto onako kao pre par godina. Te plovi ovamo, te plovi onamo, sve dok pred sumrak – na naše insistiranje da negde pristanemo kako ne bismo pomrli od žeđi, ako već nismo od gladi – konačno pristanemo uz nekakvo ostrvce na kom je navodno bio i restoran. I tu nam Davičo plati piće, uz poslednju siću koju smo sami sakupili i pridodali, pa hajd’ Jovo nanovo preko pučine plave. Posle smo s njim gladni sedeli na istoj onoj bapskoj verandi i veče je super proteklo. A sutra su nas neki lokalni bogataši pozvali na koktel i gozbu u njihovu obližnju hacijendu, najverovatnije u nadi da će s nama doći i sam Davičo.

On je, naravno, već bio otplovio, ali nas je samom svojom pojavom po drugi put spasao. A to ne samo da se računa duplo, nego istovremeno ukazuje na faktičku korist koju društvo kad zagusti ima od velikih umetnika.

ST: Većina pesnika i umetnika iz tvoje generacija pratila je savremene trendove u muzici, slikarstvu, na filmu, u književnosti. Rokenrol, Endi Vorhol, Džon Kejdž, Stiv Rajh, konceptualna umetnost, hipi komune, sve je to nastajalo u Americi. U rečenici kojom započinješ roman  „Španska čizma“ kažeš - VUDSTOK JE PROŠAO BEZ MENE, ali neće i život. Koliko sam ja razumeo ti si kasnije i boravio u Americi i o tome pišeš u „Velikoj američkoj pesmi“. Umetnik Miroslav Mandić je izvodio performans „Put u Ameriku“ kada je iz jednog ćoška galerije prelazio u drugi 9 sati, a Branislav Babić Kebra je devedesetih pevao „Ameriko lepa zemljo zašto si nam ti daleko“. Šta je za tebe predstavljala Amerika kada si bio mlad pesnik i kada je to bila neka daleka zemlja, a šta predstavlja danas u eri interneta kada je moguće makar virtuelno, kliktanjem na dugme miša otputovati sa one strane bare?

VK: Amerika je, pre svega, jako velika zemlja prepuna markantno sklopljenih različitosti, kako u samom reljefu i čudima prirode, tako i po raznolikosti njenih kultura, svakojakih društvenih ukrštanja, običaja, krajnje glupih i krajnje pametnih navika, neverovatnih tehno proročanstava i ostvarenih ludorija, svega što možeš i ne možeš zamisliti pre nego što stupiš na njeno tlo i bar malo je upoznaš. Prvi put sam tamo otišao kao još mlad i naivan Jugos sa klasičnih sto dolara u džepu, a već drugi put po pozivu, kao pisac, na duži boravak u fensi koloniji za profi književnike.

Sa oba ta putovanja i boravka nosim sijaset sasvim kontradiktornih, prekrasnih ali i egzistencijalno opominjućih uspomena, koje kumulativno opravdavaju našu raniju mladalačku fascinaciju ovim neobičnim komadom sveta. Taj komad umnogome greši u ponekom svom mračnom nastojanju da preostali svet upodobi sebi i svojim interesima, ali kao Davičo ume da odigra i poneki spasonosni ples kad planetarna stvar krene naopako.

A uz sve to je i pesnička supersila, što me je posebno privlačilo, mada sam se uvek čudio zašto me ta bogata država nikad nije častila za sve one prevode njihovih pisaca i antologije na koje sam utrošio mesece i godine svog dragocenog života.

Nadam se da čitaju moje intervjue, mada je teško da će to išta promeniti, baš kao što svevladajuća digitalna tehnosfera nije unela skoro nikakvu novu i bitnu razliku između naših i njihovih digitalnih miševa i slonova.

ST: Prema svedočenju Slobodana Tišme, svojevremeno si bio vlasnik najekskluzivnije kolekcije ploča bluz muzike. U tvojoj poeziji ima dosta tragova rok muzike, panka… a sama poezija koju pišeš je ritmična, na momente i pevljiva. Da li si nekada razmišljao da se oprobaš u muzici, napraviš bend, da li te je nekada neko zvao da nastupaš na nekom koncertu? Slobodan Tišma je otišao u nju vejv s grupama „Luna“ i „La strada“, a Andrla je imao legendarni „Imperium of jazz“, pa si možda mogao i ti.

VK: Mogao sam, naravno. Čak danas živim u kući koja je udaljena samo nepunih sto metara od podruma u kom sam kao šesnaestogodišnjak ili sedamnaestogodišnjak prilježno vežbao s dosta usviranom i muzički školovanom rok ekipom. I ja sam tada bio solidno školovan svirac klavira pa sam prirodno želeo da sviram organu, piskavu prethodnicu sintisajzera. Ali je ostatak grupe u meni video budućeg pevača, pošto sam od svih najbolje znao engleski i mogao solidno da otpevam desetak s ploča nakaradno skinutih tekstova pesama Stonsa i ostalih heroja tog vremena.

Jednom smo tako lepo javno proplivali da mi do reprize više nije bilo naročito stalo, a ubrzo mi je krenulo kao pravom umetniku i piscu pa mi je rokenrol ostao samo pogonsko gorivo i mio brat. Moje mladalačko drugo ja.

ST: Jedno pitanje koje sam jedva čekao da ti postavim, o pesniku Vojislavu Despotovu. Voju je bilo nemoguće ne voleti. Njegovu poeziju smo čitali i danas je čitamo, iako on duže od 20 godine nije sa nama. Jedan sam od retkih iz moje pesničke generacije koji sam imao prilike da sedim s njim i slušam njegove vrcave dosetke. On je bio pesnik i kad nije bio pesnik. Ono što uočavam čitajući tvoju poeziju jeste sličan doživljaj sveta, moderne civilizacije, jezičko poigravanje sa savremenim kulturnim i supkulturnim fenomenima kao u poeziji Vojislava Despotova. Vi ste bili i generacijski bliski, a znam da ste bili i veliki prijatelji i saradnici. Reci nam nešto o tvom odnosu sa Vojislavom Despotovim, vašim druženjima i međusobnom uticaju?

VK: S Vojom sam bukvalno proputovao ili na istom mestu presedeo neke od svojih najluđih godina. Dabome da smo se znali i pre nego što se on iz Zrenjanina definitivno preselio u Novi Sad, ali su prave i književno najplodnije godine našeg drugarstva i saradnje usledile tek potom. Krajem osamdesetih smo zajedno uređivali časopis za američku književnost Hey Joe, naveliko zajedno putovali po festivalima širom Juge, odlazili svako svojim književnim stazama po svetu i čak kraće vreme vodili školu kreativnog pisanja. Bankrotstvo te književne zemlje dembelije zadesilo nas je početkom devedesetih, ali smo se izvukli tako što smo šarmirali Fond za otvoreno društvo pa sam ja uređivao novi bogato budžetiran post-post časopis Transkatalog, čiji su prvi brojevi izlazili kao izdanje Vojine izdavačke kuće „Četvrti talas“, uz još neka za to vezana izdanja poput romana Džeka Keruaka, par antologija, itd.

Dovoljno sam o Vojinim knjigama pisao da bi sad nešto trebalo da ponavljam, ali bilo je tu finih trenutaka, kao kad je jednom sav zadihan upao u našu zajedničku kancelariju i transirajući izjavio da je upravo tog jutra započeo roman koji mu se tako otvorio kao da će od započetog ispasti čitava trilogija. Onda ja njega pitam o čemu se radi, to jest – šta je zapravo do tada napisao od tog romana, a Voja kaže – „Pa, skoro ništa. Nešto o oblacima“. A kad ga upitam koliko toga napisanog ima, on dosta samouvereno izjavi da ima već čitavih stranu i po tih razmatranja o oblacima. I začas napiše svoju romanesknu trilogiju, pa naprasno umre.

Strašan tip. I neobičan drug, u svakom pogledu.

Dragocenost s dna banatskoga mora, pati za njim cela Fruška gora.

ST: U tvojoj biografiji piše da si zajedno sa Vladislavom Bajcem priredio „Trip – vodič kroz savremenu američku književnost“, a sa pesnikinjom Dubravkom Đurić antologiju novije američke poezije „Novi pesnički poredak“. U skorije vreme si radio na prevođenju pesničkog opusa Boba Dilana. Koliko tebi znači praksa prevođenja poezije i u kojoj meri je to uticalo na tebe kao pesnika? Da li ti je to pomoglo da promeniš odnos prema jeziku i da proširiš registar poetičkih postupaka? Reci mi nešto o prevođenju poezije?

VK: Nikad sebe nisam smatrao prevodiocem u nekom formalnom smislu te reči, mada sam često koristio priliku, a danas i blagorodne narudžbine, da nešto što sam čitao na engleskom, pa mi se baš svidelo, napravim i kao tekst na srpskom. Mahom se to napravljeno i drugima svidelo, pa poslu nikad kraja, pogotovo što neke od tih autora koje sam posrbljavao za čitalačku upotrebu na srpskom i lično znam. A oni bi još da pišu.

Ne verujem da je to prepravljano/prevođeno štivo znatnije uticalo na moje pisanije, niti to primećujem, mada je svako prevođenje velika igranka na beskrajnom jezičkom podijumu, a svako redovno ili atipično rabljenje ili rmbanje oko svakojakih jezika, pa i tuđih, veliki je plus za pisca.

Da ne kažem baš bonus plus, u skladu s našim novijim jezičkim ne-prevodilačkim praksama.

ST: Posle konceptualne faze, objavio si svoju čuvenu poemu „Gladni lavovi“. Nakon svih jezičkih istraživanja, konceptualizma, vratio si se poeziji u nekom uslovno rečeno konvencionalnijem obliku. Bilo je potrebno pronaći ritam ili bartovski rečeno ponovni užitak u tekstu. Sredinom sedamdesetih godina svakom upućenijem čitaocu je bilo jasno da se okruženje u kojem živimo i u kojem se piše poezija nepovratno promenilo. Koliko sam ja shvatio, Afrika u kojoj ti živiš nije kontinent, nego jedan jezički simulakrum, doživljaj sveta posredovan tehnologijom (pesmu započinješ stihovima „Lavovi žive u Africi/Na osmokanalnim trakama“). U pesmi pišeš o nestabilnim i fluidnim identitetima (o starom lavu koji ima biseksualne sklonosti i pred ženkom ne dokazuje heterogene komplekse) i o tehnokratiji. Da li su „Gladni lavovi“ tvoje poetska anticipacija današnjeg post-post modernog sveta interneta, koegzistencije nestabilnih identiteta, drugačijih odnosa među ljudima? Da li si, na primer, pišući tu pesmu već tada naslutio da dolazi vreme u kojem danas živimo?

VK: Verovatno sam naslutio, mada su ovi moji lavovi jedna naizgled dosta učevna igrarija solidno obaveštenog lokalnog kosmopolite s pomalo iskeženom ritmičkom frazom umesto uveliko otkačenog prvog lica.

Život me je davno poučio i književno obučio da su mišljenje, govor i pisanje sasvim različite radnje i da ih ne treba mešati. Ja uvek pišem kao pred poligrafom, ali tako da nije jasno da li samo želim da ga zadovoljim ili i zadivim, začaram. Sve što pišem je doživljeno, vibrantan niz istorijski neverifikovanih ali meni važnih slika i saznanja čija se istinitost iskazuje kao mera u kojoj ih jezik književnog zapisničara-inovatora može reinkarnirati iz uvek mrtve, dnevne prošlosti i udahnuti im novi oblik postojanja koji se iz knjiške aure preliva u sadašnje i buduće vreme.

To je ta fatalna održivost pisca i književnosti koji se osvrću i unazad i unapred da bi iz svih dostupnih vremenskih ravni – novim, aktivnim jezikom – zahvatali preživele slike i njihov smisao izveli u buduće vreme čitanja. I to za razliku od sve češće kompromitovanih političara, istoričara i drugih propovednika koji težeći egzaktnom rezultatu propovedaju jezikom mrtvih, statičnih podataka čija je tačnost, kako nas i sama novija istorija uči, pasivno promenljiva, podložna manipulacijama kao i svaki standard.

Ili za razliku od zombija, koji je ono naše drugo ja što neprestano srlja samo napred, ne bi li nanelo još više štete i sebi i drugima.

ST: U vašoj generaciji, delovalo je i nekoliko pesnikinja-umetnica. Tu pre svega mislim na pesnikinje Juditu Šalgo i Katalin Ladik. Članica grupa (KOD i obrnuto E)  bila je i Ana Raković. Kakav je sedamdesetih godina bio odnos prema feminističkoj književnosti i koliko su na tebe uticale pesnikinje? Reci nam nešto o tvom odnosu prema ženskom pismu?

VK: U to vreme me je odnos prema prirodnoj ženi više zanimao nego odnos prema neprirodnom pismu, a pošto sam u međuvremenu primerno savladao mnoge feminističke teorije, nebrojene knjige i pogotovo one beskrajne femino-festivale, polako se vraćam svojim početničkim iskustvima u toj sferi.

Nikad povodom neke knjige nisam obraćao pažnju na pol autora/-ke, jer on ionako neće iskočiti iz te knjige i dodatno me motivisati za dalje čitanje ili njegovu obustavu. Ali sam ipak među prvim maskulino nemaskuloznim mačo frajerima pročitao gotovo sve Šile Roubotam i Done Haravej ovog našeg jin-jang sveta. A neke sam i preveo preko vode ili sa engleskog, poput Sare Džulijet Lorou, nedavno. I još nekolicinu, ranije.

Obučen sam, dakle, po femino pitanju, i prevodilački aktivno i stvaralački pasivno, što valjda svima odgovara i ne izaziva dodatnu rodnu nervozu.

Ukratko – i Femisan, i Prostamol! A opet zdrav i prav.

Adio, Mare.

ST: Jedno vreme Marina Abramović je živela i radila kao asistentkinja Bogdanki Poznanović u Novom Sadu. Po pričama, ti i Slobodan Tišma ste se redovno sa njom sastajali u veslačkom klubu „Danubijus“, pored Dunava? Možeš li da nešto kažeš o tim susretima, da ispričaš neku anegdotu?

VK: Na terasi „Danubijusa“ bilo je zgodno sedeti s pogledom na reku i prolaznost  života, pa i umetničke slave, tako da smo tu često sedeli s našim umetničkim frendovima i frendesama, pogotovo sa izvanjcima i budućim slavnim performerkama koje su bile večno gladne. Jer tu je, uzgred budi rečeno, bilo koječega i za pregristi. Sigurno smo tu sedeli i s Marinom, koja je upravo tada počinjala da bude vragolasta, pošto je kao tek postavljena asistentkinja Bogdanke Poznanović na Akademiji umetnosti u Novom Sadu stekla nešto dodatne lične slobode i nezavisnosti u odnosu na njenu dosta klasičnu BG situaciju.

Ne sećam se tih fora i fazona s „Danubijusa“, ali se sećam nekih stambenih anegdota, i to iz mog tadašnjeg stančića u ulici Vase Stajića. Marina je na posao u NS dolazila kampanjski, na dva-tri dana, pošto je Akademija još uvek bila u osnivanju pa se tako i radilo na njoj. Nekad bi prenoćila u Bogdankinom ateljeu, nekad kod Vere Lajko (danas Bajac) koja je u ulici Maksima Gorkog imala ogromnu roditeljsku stančugu, a nekad i kod mene. Jednom prilikom je banula na spavanje kad je kod mene trenutno boravio naš od peska u bubregu upravo oboleli drug i konceptualistički sabrat Mirko, kome je u mojoj nešto većoj garsonjeri bilo udobnije nego u studentskom domu. A imali smo samo dva kreveta i jedan omanji dušek na kom su, po potrebi, spavali prekobrojni ili raspareni gosti.

Kad smo Marina i ja uveče izašli u grad, Mirko se, kao pravi kavaljer, prebacio na taj dušek, da bi Marini oslobodio krevet, tako da smo ga po  povratku iz grada tu i zatekli kako bolno uzdiše i manijakalno pije neki jezivo gorak čaj, predviđen za smirivanje upale i izbacivanje peska iz obolelog mu bubrega. Ma koliko smo ga Marina i ja nagovarali, nikako nije hteo da se odatle pomeri na neki od ona dva kreveta i ustupi taj mali dušek nekom od nas dvoje zdravih. Ja sam se malkice i naljutio zbog toga, a Marina je tako zapenila da mu je zapretila da će ga ujutru p... ako do tada ne izbaci taj svoj pesak, i to tako da će smesta ozdraviti, hteo ne hteo.

Zazvučalo je to i donekle okrutno, budući da je bila bar za glavu viša i ne manje krupnija od nejakog bolesnika. Ali je upalilo!

Popi bolan Mirko sve te gorke vode i već sutra k’o nov svome domu ode!

ST: A sada jedno tehničko pitanje. Uporedi današnje vreme kada se stihovi tipkaju na tastaturi ajfona i laptopa i kada se rukopisi i pesme izdavačima šalju na imejl sa godinama kada su se pesme pisale na pisaćoj mašini, prekucavale uz pomoć indiga i korigovale belilom, i rukopisi se slali izdavačima u žutim i crvenim kovertima (i ja se malo sećam toga vremena pre pojave interneta devedesetih)? Kakva je tad bila organizacija života u odnosu na današnje vreme?

VK: Iz današnje laptop-windows-word perspektive grozomorno me čudi kako još kao mlad nisam osedeo od sveg onog kuckanja, kucanja i prekucavanja na mojoj navodno nikad prežaljenoj mehaničkoj pisaćoj mašini čuvenog olivetti lettera brenda, sa po dva tt u svakoj reči. A slične slovne omaške i propusti su značili sate i sate ponovnog kucanja i uništavanja skupe mastiljave trake i papira. Čak su i ona vražja metalna slova znala da se izližu od silnog kucanja, pa eto ti belaja.

Tada je pisati doista značilo žrtvovati se za umetnost i za nju bukvalno trošiti ogroman deo svog ljudskog vremena.

Kompjuter je doneo dragoceno biološko olakšanje i fantastične zanatske prečice piscima, ali smo većinom ipak osedeli: što od skoro neprestanog sedenja za bratom kompom, a što samo delimično pojmovno. Ipak, ako sebe uzmem za indeks, na pisaćoj mašini sam za nekih četvrt veka napisao pet svojih pesničkih  knjiga i preveo par stotina strana poezije i koječega, dok sam za narednih četvrt veka rada na kompjuteru objavio još najmanje deset knjiga poezije, tri knjige eseja, dva romana, više debeleh tematskih zbornika, više antologija i toliki broj  prevoda i koječega da toliko cifara ni ne znam.

A napisano i zasad neobjavljeno bolje da prećutim, da se izdavači i bližnji ne bi defintivno dali u bekstvo, što dalje od mene i ove svetlucave digitalne navlake za pisce i ludake.

ST: Druga polovina XX i početak XXI veka iznedrili su pluralizam ideja, bezbrojne kodove, jezike, teorije, mogućnosti osmišljavanja vlastite egzistencije u poeziji  i van nje. U vremenu u kojem si živeo imao si iskustva delovanja u umetničkim grupama i samostalno. Tvoj pesnički opus obuhvata pola veka najintenzivnijeg tehnološkog i informacijskog razvoja civilizacije. Ipak i pored bezbroj mogućnosti participacije i neke vrste umetničkog hedonizma ti si u pesmi „Demoni“ još polovinom osamdesetih godina napisao sledeće stihove: „U punom vrtu ožedneo/puno jezero zahvatam“, a pesmu završavaš sa: „Pijem iz praznoga vedra/u praznom vrtu stojim“/. Da li je za tebe sva ta kultura pluralnosti jedna opsena i da li je to razlog zbog kog si se ti odlučio da u svemu tome participiraš kao pesnik? Reci nam nešto o tom osećaju praznine? Da li je i danas osećaš?

VK: Ne, jer sam prezaposlen odgovorima na tvoja pitanja u kojima sebe upoznajem kao veoma ubedljivu refleksiju u receptivnom aparatu drugog, znatno mlađeg ali ne i ispraznijeg pisca.  

Kako otpriliče reče zajednički nam generacijski i negeneracijski ispisnik ST (Slobodan Tišma), kog rado pominješ, ono presudno u književnosti je doživljaj ili stvar doživljaja, pa tako i praznina kao oponent puke ispraznosti. To je važno iskustvo  našeg sveta: i to ne samo psihodelično, jer ponekad ume da nam pruži sve što ne znamo i ne dosežemo van teksta.

ST: Još osamdesetih godina u pesmi „Molitva našem nameštaju“ zapisao si: „Bože, kada sam bio mlad/Zamišljao sam te kao Džimi Hendriksa/Kao beskrajnu plavet iz koje veje hašiš./ A sada mi, rasplinut na TV ekranu, deluješ/ Kao Jaruzelski./Istina – nešto svežiji./. Vojćeh Jeruzelski je bio vojnik, general, odgovoran za uvođenje ratnog stanja u Poljskoj. Da li si ti još onda osetio da su ideali komune, hipi pokreta, Vudstoka, izgubljeni ili upotrebljeni u neke druge svrhe. U vremenu koje je dolazilo bivši hipici su započinjali ratove, svetom je zavladala tehnokratija, a politike slobode, emancipacije različitih manjina (žena, pripadnika LGBT populacije… što su vrednosti hipi pokreta) postaju deo mejnstrima, ali u nekoj drugoj formi. Da li ti je drago što današnji svet usvaja neke vrednosti za koje se tvoja generacija borila ili je sve to moglo da se dogodi na neki drugi način?

VK: Bojim se da ću pod stare dane ponovo postati isti onaj koji sam nekad bio, a da pritom nisam posenilio, sem po površini. Ali me od toga nije strah. Naprotiv. Kako su stvari krenule sa ovim našim antropocenom, virusnom pobunom, sveopštim zagađenjem, bioterorizmom koji izaziva sve napadniji bio-odgovor prirode i sličnim neumnim planetarno-potrošnim sindromima s distopijskim posledicama umesto utopijske uravnilovke svih planetarnih vrsta i njihovih moći – moraćemo opet protiv sveopšteg Jaruzelskog!

Istina, ja sam Jaruzelskog iz te svoje pesme s početka osme decenije prošlog veka svake naredne decenije menjao imenom novog epohalnog strašila, tako da je on u prevodima mojih pesama na druge jezike i novim izdanjima iz devedesetih godina zamenjen imenom Medlin Olbrajt, a početkom dvehiljaditih imenom Silvija Berluskonija.

A Hendriks je sve to vreme ostao na svom mestu, sa svojim imenom, što verovatno nešto govori i o vrednostima za koje su se drugovi hipici zalagali šezdesetih i posle, uz svesrdnu podršku danas iznova aktuelnih situacionista i druge libertarijanski aktivističke cerebralne armade.

Bolje nego samo spavati bez snova i probuditi se prazne glave na ispitu iz konzumerističke numerologije u nekadašnjem zemaljskom raju koji su pojela samo tri najproždrljivija skakavca s vedrom posthumanom perspektivom i plaćenim godišnjim odmorom u večnosti za jednog i po svog najmilijeg. Aratos ga bilo, pa makar i da ih je samo dvoje, kao Nekad.

ST: Nekada si pisao i pozorišnu kritiku za šta si dobio i „Sterijinu nagradu“ 1989. godine. Neki se sećaju, a mnogi ne znaju da si ti pokretač i prvi selektor novosadskog INFANT-a, festivala na kom sam i ja učio šta je to alternativno pozorište. U ono vreme izolacije devedesetih, za sve nas INFANT je bio prozor u svet. Odgledao si mnogo pozorišnih predstava i poznaješ mnoge mogućnosti scenskog izraza. Da li je i pozorište kao mediji uticalo na tebe kao pesnika i da li se na bar nekom nivou može pronaći uticaj pozorišta u tvojoj poeziji?

VK: Imao sam jednu pesmu s naslovom Glumica, ali mislim da je to ujedno i sve od uticaja koji pominješ. Valjda me zato više i ne zovu u pozorište.

ST: Mnogi čitaju pesme, a ne pročitaju ih kako treba. Pesma mog ćaleta, Vujice Rešina Tucića objavljena u njegovoj poslednoj zbirci pod naslovom „Škripi đeram, ko je u bunaru“ u sebi sadrži citat čitave tvoje pesme „Ponavljanje“. Svedok sam da je Vujičina pesma objavljena prvobitno kao esej u okviru njegove kolumne „Pisma u nigdinu“ u Vojvođanskom građanskom listu „Nezavisni“ sredinom devedesetih godina XX veka. Prvobitni esej, kasnije pretvoren u pesmu sadrži nabrajanje fraza i floskula, citata iz narodnih, revolucionarnih pesama. Ta pesma je napisana kada je socijalizam propao, ali recidivi ideoloških govora su prisutni i danas. Vujica je uklopio tvoju pesmu „Ponavljanje“ i time spojio naizgled dve nespojive pesme. Obe pesme na različite načine govore o „Danu mrmota“ koji mi možda i danas živimo kao svojevrsni egzistencijalistički usud. U jednoj drugoj pesmi pod nazivom „Umesto komentara“ napisanoj u mračnim devedesetim, ti si pisao o mučnoj tranzicionoj svakodnevnici, kada su revolucionarne fraze zamenile nacionalističke floskule, mitomanija i stvarnost zarđalih kašika, Bela ruža i Nova Vizantija, majka Dafina i piramidalne štednje i poruke da niko ne sme da nas bije. Iz nekog razloga, ja sam video sličnost između Vujičine pesme „Škripi đeram, ko je u bunaru“ i tvoje pesme „Umesto komentara“. I ti i Vujica ste bili dugogodišnji prijatelji i saborci bilo kroz jezik i poeziju ili književni -aktivizam. Vujica već više od deset godina nije sa nama, ti si nastavio da pišeš. Ima li izlaza iz svih naših ideoloških, nacionalističkih i tranzicionalnih ludila, ili ćemo i dalje biti osuđeni na raskrinkavanje idioma jezičkih floskula nametnute stvarnosti?

VK: Nismo delili isto osećanje života, generacijske i druge cake, ali smo znali da kolegijalno podelimo ono što smo imali. Nije to bilo mnogo u materijalnom smislu, ali u tekstualnom se nakupilo dovoljno da se moglo i deliti, i usvajati, i posvajati – kao što je Vujica od moje pesme napravio posvojče svoje zamašne poeme na tako uzvišen način i u takvom majestetično gorkom tonu, da se takve počasti ne bi postideo, niti bi mu zamerio, ni najgori samoljubivi amater.

Slušao sam prvo javno izvođenje te uzvišene stihovne sklepotine i bio zapanjen svojim kompletom stihova u njoj, koliko i počašćen time. Posle čitanja, Vujica me je samo dosta sugestivno upitao – „Ne ljutiš se?“ Dabome da se nisam naljutio, ne samo zato što je Teča bio poznat kao vicmaher nego što je dato maslo bilo znatno veće od odličnog književnog vica. I danas je.

Jedan visoki kulturni zvaničnik tog doba, inače moj tadašnji prijatelj i šef na jednom od književnih poslova koje sam u to vreme obavljao mi je zbog pesme „Umesto komentara“ žestoko zamerio, jer je navodno politički blasfemična i jer je, tobože, zbog njenog objavljivljivanja došlo do kraha sjajne serije „Književne reči“. A u toj pesmi su paradirali sami najstrašniji izborni slogani najgoreg Miloševićevog doba uz tek nešto moje tonske i kompozicione dorade koja im nije oduzela ništa bitno od njihove izvorne propagandističke niskosti.

Na šta ovo danas liči – još bi me mogli zbog takve propangadističko-performerske postmoderne dorade i častiti ili bar predizborno angažovati: ali i pesnik zna gde su mu granice i kako da ih zaskoči ili preskoči na nov način. I ne samo pesnik, pa zato uvek ima nade da će svakom politički instrumentalizovanom prenemaganju doći kraj, ako ne budemo samo kukali

– Avaj, avaj!

ST: Dugo si na književnoj sceni. Učestvuješ bezmalo 50 godina na književnim večerima, promocijama, javnim čitanjima, festivalima, imaš višedecenijsko iskustvo književnih prezentacija. Prisustvovao si večerima slem poezije koje se u poslednjih petnaestak godina održavaju u Novom Sadu a na kojima učestvuju pesnici i pesnikinje mlađih generacija Maja Solar, Bojan Samson, Vitomirka Trebovac, moja malenkost i mnogi drugi. Da li  vidiš neke sličnosti sa nastupima koji su imali pesnici i pesnikinje sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka i koliko današnja slem poezija ima veze sa nekadašnjim neoavangardim performansima, zvučnom poezijom, multimedijalnim performansima? Da li je to nastavak tradicije ili je ovo danas neka druga priča?

VK: Kad su formati i forme čitanja u pitanju, epohalni uticaji poput ovih koje si naveo teško se mogu izbeći jer su kao bitne informacije i deo našeg ličnog ili medijski posredovanog iskustva već ugrađeni u naše ličnosti i njihove re-prezentativne potencijale. Slemovanje je u vidu tzv. kofihaus čitanja i bitničkih otvorenih recitala zapravo prethodilo uobičajenom datiranju prvih važnijih neoavangardnih performansa, koji su se prvobitno dešavali u galerijama i na manjim anti-brodvejskim orijentisanim scenama.

Danas su se sve te tradicije prilično srećno pomešale, s podjednakim fokusom na umnoženost sve mnogobrojnijih izvođačkih jezika i slobodu singularnog umetnika da među njima bira ono što mu trenutno odgovara i pojačava mogućnosti komunikacije, pa bila ona neposredna, uživo, pred prisutnom publikom, onlajn ili kako nam već sreća preporuči.

Kao mlađi dasa od glasa nisam bio naročito naklonjen glasnom čitanju poezije, jer se tu dosta glumatalo. Ali zato danas i na ličnom primeru vidim da je živo čitanje poezije disciplina čija šansa u doba tehno-blagoslovene virtualizacije naših života gotovo eksponencijalno raste. Utoliko i sam radije čitam uživo nego nekad, i to s punim uživanjem, baš kao što češće izlazim iz svoje pećine da bih čuo i nekog drugog pesničkog pračoveka ili mrsno čitajuću deklicu. Još da prođe ova kovidno nesnovidna mora i da energenti potraju bar dok smo živi – i eto nas pesnika opet na svome. Pa makar i ne na dvoru.

ST: Da li u šetnji nekada dobiješ inspiraciju da napišeš pesmu i koje doba dana ti najviše pogoduje za pisanje?

VK: Šetnja i stanja pred spavanje ili uz buđenje su za pesnika prilike koje ne bi trebalo propuštati. Počeci ili ritmovi mnogih pesama su mi se javili upravo u takvim trenucima kad olovke nema ni od pomena pa sam neretko ubrzavao hod repetitivno mantrajući i mentalno dopisujući iz nepojamnog prijavljeni stih ili frazu, sve dok se ne bih dokopao doma svog, pesničkog. Posle sam, naročito posle za to instruktivnog filma Vima Vendersa „Prijatelj iz Amerike“,  koristio i stare tehno prečice poput diktafona na nahtkasni, a danas mi je najbolji kreativni ortak te vrste moj mobilni telefon. Izvrstan je, pogotovo kad čoveka nadahnuće snađe na važnim sastancima ili između njih, tako da mi nije teško da priznam da sam za vreme jednog važnog mandata upravo na tadašnjem službenom mobilu napisao čitav svoj antiroman u haiku stihovima, s primereno kratkim naslovom H&Q.

Ko proba – koristiće ga do groba.

ST: U vremenu konceptualizma, kada se dovodila u pitanje sama poezija kao medij, umetnost ili bilo koji oblik institucionalizovane književnosti početkom sedamdesetih, verovatno niko iz tvoje generacije nije ni pomišljao da napiše roman i da postane ozbiljan prozaista. Tek kasnije Vojislav Despotov objavljuje roman „Mrtvo mišljenje“ (potom i trilogiju iz devedesetih „Jesen svakog drveta“, „Evropa broj 2“, „Drvodelja iz Nabisala“), Judita Šalgo takođe piše prozu, a tu su i romani Slobodana Tišme kao kruna celokupnog njegovog književnog delovanja. I ti si u poslednje dve godine objavio dva romana: „Purpurna dekada“ (2020) i „Španska čizma“ (2021). Da li je celokupna avantura preispitivanja svih formi umetničkog stvaranja, preispitivanja jezika, avangardne i neoavangardne poezije morala da se završi u prozi? Koliko poezije ima u romanima koje pišeš, a koliko neispričanog ili na drugačiji način ispričanog onog što si ti prošao i proživeo tokom svog bezmalo pedesetogodišnjeg književnog delovanja?

VK: Kao mladi smo živahno živeli pa u toj brzini trošenja egzistencije nije bilo vremena za prozni rat i mir, koji kod nas obično traju po četiri godine, a u svetu i više. Ali šta čovek da radi kad više zvanično ne radi, a pisac je.

Do tog časa koji najavljuje večnost već sam objavio 16-17 knjiga poezije i bar po tri iz skoro svakog žanra, sem proznog i dramskog. Uz to sam jednu za drugom dobio tri-četiri staračke nagrade za pesnički opus, životno delo, doprinos razvoju poezije, srpske književnosti i opštedruštvene kulture, što je manje više delovalo kao da se očekuje da prestanem i ostavim mesta za mlađe. O pozorištu sam svoje već rekao, sve opisao, selektirao i žirirao, a proza kakva se kod nas najviše očekuje i voli je ili nekakva kvazi-popistička cukervaser zavrzlama sentiš tipa ili donekle ozbiljnije književno bajanje usmereno na imaginarni po-mo dijalog s domaćim bardovima koje čak i čitaoci znaju. A počesto je i tematsko podilaženje onim čvrstim mestima nacionalne istorije koja bi raznežila i dete zaneto u epohalna zbivanja na Tik-toku.

I šta da radi dokon a osvešćen pisac s tri nove knjige pesama u šteku, nego da se profesionalno otvorenog srca i leptopa baci u bajni koloplet svih tih naših proznih tajni izdavačkog uspeha i tome saodnosnog književnog kraha.

Što bi inverzno rekli – „Eto vas, eto i mene!“, ali sa svim veštinama i ponešto književnog znanja koje sam nakupio književno surfajući preko pola veka i gotovo svih meridijana ovog sveta još uvek željnog pisanih tragova o sebi.

Da se razumemo: Stvarnost je slika koja se neprestano menja kao lice šiparice. Istorija je učiteljica života koja to lice tumači iz vremenom stečenih bora. A književnost je onaj talentovani ali vragolasti đak koji će i šiparicu i učiteljicu zavesti i iskoristiti na obostrano zadovoljstvo i uz cenu ponekad vrednu truda koliko i opšteg profita. Eto pozicije s koje sam se ja kompetitivno bacio u ralje naše novije prozne produkcije i koju sam zasad konceptualno eksploatisao u dva intencionalno i formativno sasvim različita romana, a da se zasad nisam pogubio, bar kako ljudske reakcije kažu.

Poezija je kraljica majka književnosti tako da unekoliko treba da vlada i prozom, pogotovo što je danas nešto ređe viđamo u knjižarama i na top listama ako je ne zapakujemo na tržišno poželjniji romaneskni ili neki tome kreativno srodan  način.

A što se tiče toga koliko mene lično i mojih dvovekovnih životnih činodejstvija ima u prozi koju pišem – odgovor na to pitanje sam dao još daleke 1972. godine onim svojim konceptualnim radom čiji tekstualni deo glasi: Moje ime je moja umetnost. Ostalo je sve jasno i uredno dato – kao pod konac, a da opet nije dosadno. Taman posla.

ST: Za razliku od Slobodana Tišme koji je zaćutao i čije se delovanje pretvorilo u nevidljivu umetnost (ispijanje koka-kole i ruskog kvasa ispred samoposluge na Limanu i odlazak u šumu pored reke) da bi tek u pedesetoj godini objavio prvu zbirku poezije, ti si od 1978. godine kada je izašao  „Aer“ kontinuirano prisutan na književnoj sceni. Bavio si se i prevođenjem, pisao si pozorišnu kritiku, uređivao časopis „Transkatalog“, uređivao edicije knjiga u izdavačkoj kući „Orpheus“ i bio selektor pozorišnih festivala. Na kraju si i vodio jednu kulturnu instituciju Zavod za kulturu Vojvodine (danas Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“) i uvek si bazirao svoj aktivizam na afirmisanju novih i savremenih tendencija u kulturi i umetnosti. Sigurno nije bilo lako donositi novine u ovu našu sredinu koja nije uvek bila blagonaklona prema novom. Već u drugoj pesničkoj zbirci „Parafraze puta“ iz 1980. objavio si sledeće stihove: „Kada se dugo ćuti/stiče se iskustvo ćutnje/Kada se dugo govori/Stiču se razna iskustva“. Da li bi nakon više od pedeset godina delovanja u kulturi menjao mnoga iskustva govorenja za jedno iskustvo ćutanja?

VK: Što da ne. Ali – o čemu? Ili skraćeno – čemu??

ST: Tvoj sin Teodor danas ima dvadesetak godina. Otprilike onoliko koliko si ti imao kada si počinjao da deluješ kao umetnik na Tribini mladih. Pretpostavljam da si pesmu „Dete“ napisao kada je Teodor bio mali. Tada si pisao o detetu koje leži u sobi i ne zna za ovaj vek i koje kada se probudi ispije vodu i limun. Tada si uporedio limun koji pluta sa mrtvom planetom. Planeta još nije sasvim mrtva, ali ne može da izađe kraj sa korona virusom. Tvoj sin je porastao i odavno napustio sobu. Već odavno zna za vek u kome živi. Koliko sam čuo i on je zainteresovan za neku vrstu umetnosti, za fotografiju i dizajn. Limun si uporedio sa spiskom mogućih očeva. Da li Toši i njegovoj generaciji na takvoj planeti nešto znače knjige koje su pisali njihovi očevi, ili oni imaju neku sasvim drugu priču?

VK: Teodor, koga cela njegova ekipa zove samo Kopicl i koji je sam sebi  domišljato skovao umetničko ime po anglofonoj verziji našeg drčnog prezimena – Whopicl, dobro zna s kim povremeno živi pod istim krovom. Ali je kao briljantan logičar svestan da bi mu trebalo bar godinu dana da pročita ili bar prelista sve što mu je neposredni muški predak napisao od doba Vudstoka i Altamonta pa do kovidnog danas. I – ode mladost, što bi bilo nedopustivo, obostrano.

Današnji klinci imaju svoje priče, njihove specijalne jezike i prečice do ostvarenja, a čini mi se i svest da treba da ih i žive, baš kao što smo mi svoje priče živeli koliko god smo mogli. A to samo po sebi nije malo, pogotovo ako im ne budemo smetali. Ili ako neka naredna umetnička buster doza sasvim ne omane u ovom vremenu niskobudžetskih kulturnih i drugih nadbudžetski nabudženih politika s plafonom ispod planetarno prijateljske svesti.