Radivoj Šajtinac, nenametljivi pesnički prorok

„Nežan sam jer sam smrtan.”
(iz pesme ,,Glamurˮ)

AMG: Da li je za pisanje poezije nežnost preduslov?

RŠ: Da izbegnemo patetiku, mislim da od svih svesnih ili nesvesnih činilaca u njenom subjektivnom ishodištu, ne učestvuje i ne presuđuju ni inspiracija, ni koncentracija, već onaj prostor najtišeg govora u sebi, gde ih izbor iz znaka, oblika, stanja i dimenzija pretvara u predtekst. To znači da versička inicijacija prvo sazvučje traži i očekuje od bliskosti i to se otrgne od gesta i posveti se neizvesnoj zaštiti i pažnji od ljubavi, koja već čuči u izrečenim ili neizrečenim rečima. Još nije kao milovanje, ali jeste naklonost prema dišućem okruženju kom se uzvraća ohrabrenje, koje pak to ohrabrenje iz okruženja daruje pojedincu. Ako je sve to preduslov, onda je to dokaz da poezija nije bezopasna uzaludnost u nameri već i ohrabrujuće promišljanje i očekivanje u milovanju.

„bespuće ostaje
odabrana samoća koja se
ukrašavajući opravdava”
(iz zbirke poezije Aveti atara)

AMG: Da li je pisanje prostor samoće koji je moguće odabrati?

RŠ: Samoća je pesnički izborena samo ako nije romantizam egoizma. Prostor poezije traži biće, jer se prostor prostire, kao brisani prostor. Upisati se u samom epifanijskom začetku. Samoća je izbor, ali ono što sledi u neizvesnosti je u avanturističkom samootkrivanju, stih se oslobađa subjektivnog zatočeništva i proziva, asocira, podstiče trasnscendentne lovačke sprave recepcije, bez obzira na jasnoću, beline, šifru i kamuflažu. Samoća u ovom slučaju jeste samospašavanje od namernog, ne samo fizičkog okruženja, okolnosti i ograničenja, već onaj deo izdanka koncentracije, koji se bori s povodima i razlozima, ostavlja tragove za ulov i patnju. I reč je u tom prostoru i zov i sklonište, i begunac i saučesnik. Samoća traje do prvog čitanja, a počinje prvim zapisivanjem.

„Svi govore u istom trenutku
A tišina se slično ponašaˮ
(iz pesme ,,Fantazija o spasiocimaˮ)

AMG: Da li je komunikacija blagotvorna samo zato što je nužna? U Vašoj poeziji čovek potražuje svog sagovornika iako mu on, neretno, ne odgovara i do susreta retko dolazi.

RŠ: Kako bi to ličilo na podvig da se može začetim odjekom stiha nastaviti pesma, da se ontološki inicira, a da to nisu žrtve koje redukuju slobodu, sagovorništvo, asocijativnu dokvalifikaciju!

„Osmehni se, osmehni
Razneži, proklet bio
Zamisli da si nameran
Osetljiv i bez uticajaˮ
(iz pesme ,,Razbijanje mučnineˮ)

AMG: Često se u Vašoj poeziji susrećemo s obraćanjem za koje nam se čini da je usmereno ka autoru. Da li u čoveku vaših pesama prepozajete svog sagovornika?

RŠ: Taj oblik autoreferencijalnosti, iskreno govoreći, u mojim pesmama više je plod nestrpljenja da se nasluti posledica značenja, ali i njihova oneobičena, neočikivana, vrlo lična verzija artikulisane prepuštenosti ludizmu, paradoksima i paradigmi na izmaku. Avantura dobrovoljnog ranjavanja, kidanja linearnosti i češkanje erogenih tačaka po slikama i kongruenciji – to bih da delim sa čitaocem, a ne da ga ubeđujem u subjektivnu avanturu. Da se ne pojavljujem iz retoričnog oslonca kao magnet na limenoj podlozi i držim se samo dok slova i glas traju. Ako je proza pećina, a poezija brisani prostor, onda bi ovo drugo moralo da bude prostiranje u različitim čitanjima, ali tako da se s obe strane teksta sretnu dva neizvesna nastajanja, da se rasprsnu mehuri semantike, da komunikacija traje, a da je to istovremeno. Bez obzira o kakvoj i čijoj definiciji vremena je reč.

„Mudrost je blato
Ćutanje zlatoˮ
(iz pesme ,,Mrtvi ste mrtviˮ)

AMG: Da li je ćutanje u pisanju?

RŠ: Ima ga, ali to ćutanje piše samo ako ne piše sebe, ako zmijski ne guta svoj rep od ishoda. Ako je halapljivo i sve guta u sebi, a gutljaje, zalogaje zamišlja kao raznovrsnost tišine. To je ćutanje prevodivo, kao ona moćna, presudna belina između stihova. Tišina i bez ćutanja, jer ćutanje je prilog ljudskog prisustva. Ćutanje u pisanju nije ni izbor, ni odluka, ni namera, ni postupak.

„Pišite male pesme
Ne kratke
Već one što ne cvile i ne dovikuju
Što ne sude i ne misle, što slikaju
Usputnu floru kraj parkirališta.”
(iz zbirke poezije Pseća suza)

AMG: Da li se, u nedostatku doživljene prirode, u nasumičnom pogledu na cveće pored parkinga pronalazi poezija?

RŠ: Svakako. Šta je izdašnije od nasumičnog. Epifanija nije samo pradokument, ona je pukotina u Tvorevini (teodiceja), ne zbog rastakanja već zbog prožimanja. Taj redosled nakon čula, koji možda samo još u poeziji postoji, može doneti zabludu da neki čulni citati dolaze nakon izgovorene reči. Neko ili nešto ih je od nas stvorilo i vratilo na početak putovanja i doživljavanja događaja.

„Creva sve da razjasne
Glas umukne
Reči izgube
Perje razleti
Leteće ispliva.”
(iz zbirke poezije Aveti atara)

AMG: U Vašoj poeziji često se susrećemo sa apokaliptičnom slikom sveta. Ona svakako ide od pojedinca koji izmaštava svet u koji sebe smešta. Da li su ovakve pesničke slike vizije kraja ili novog početka?

RŠ: Lepo je, ne umilno, umeti umivati se u traganju za samosvešćenjem, ne samo otkrivanjem kraja početka ni skrivanjem početka kraja. Kad se umnože strahovi, kad se spram monotonije povoda javi mnoštvo individualnih predela, u njima su i život i neispunjenje, i prve i poslednje reči, istobojno i trajno, uzvišeno i nerazjašnjeno. Kao kad bi vas Baštovan Pantokrator doveo u bojama mirisni park i pitao vas kako vam se čini rosa? Uvek će teme Početka Kraja biti vizije, samo vizije. A one nisu uvek poezija.

„kroz mrak, sočnu tamnu kišu
čuje se samo glas
bridi samo poruka
vidim,preživeli se dosađuju”
(iz poeme ,,Panonski fadoˮ)

AMG: Čovek se, ipak, ukoliko preživi sve sa čime se bori, dosađuje. Da li je borba ono što donosi vitalitet i ono iz čega se rađa poezija?

RŠ: Da, ali ta borba je više priznanje i pomirenje, osvešćenje, a ne proglas i poklič. A što se kvaliteta tiče, tu epska monumentalnost nema šta da traži u nekom duhu bespogovorne mobilizacije.

„Prevazići prapočetak, znak pisanja i slovo
Biti svestan neizvesnog stanja
Nikako počinjati
Nakon završetka čitanja”
(iz poeme ,,Mačka se porađaˮ)

AMG: Autopoetički zapisi česti su u vašim pesmama. Da li su oni tu kako bi čitaocu pružili određene upute po pitanju tumačenja književnog dela ili na jedan drugačiji način razotkrivaju same pesme?

RŠ: Autopoetički detalji i zapisi preobraze se u najrazložnije, nejpresudnije semantičke obrte i oznake u samom tkivu pesme. Nema se od čega i koga sakrivati, pa ni od sebe. Ali sledi eros celine, a svaki orfički kiks je STIKS.

„vratiće se stare igre rečima, smislom i bićem
odnekud, nekako – niko
uz neotkriven začin
pesma će preživeti
ne znajući da se ponavlja
na nov način”
(iz poeme ,,Mačka se porađaˮ)

AMG: Od 1970. godine, kada je objavljena Vaša prva zbirka poezije Oružje ljudski ranjeno, pa do danas, objavili ste dosta poetskih knjiga. Da li celokupni pesnički stvaralački opus razumete kao jednu pesmu, punu različitih asocijativnih puteva i motiva, koja se javlja na nove načine ili pak svakoga puta krećete iznova?

RŠ: Oprostite mi, molim Vas, afekt. Ne podnosim tu umnoženu i arhiviranu predestiniranu misao o samo jednoj pesmi koju pišete celog života. Samo jednoj knjizi, priči, rečenici i pasusu, jednoj stazi za hodanje. I to se piše ceo život. Možda potomci kvalifikacija i sastemaitizacija na drugi način mere vreme. Taj manir intimističkog kolekcionsrstva, suprotan je neophodnoj potrebi stvaranja. Mnogo je patetike u nekim autobiografskim detaljima, mnogo selfija, mnogo toga što ne zavisi od planiranja i imaštine, sociopsihološke verzije prisustva, priznanja, razumevanja, lutanja i prorokovanja ne fomatizuje se u okolnostima izdrživog, mogućeg i nemogućeg, nisu adresirana ni naređena odrednica u živom svetu prinudnog ili odabranog članstva ili nomadstva. Otvoriti oko, privid raja i strah od pakla nisu optičke zablude.
Kako bih osećao, drhtao, putovao, samootrovno i zaslepljujuće autoreferencijalno dišući i pišući, podilazio sebi, timareći jedan isti stih, priču, naslov? Kako je moguće nasloviti, a stvarati tekst koji se uvek traži i trži.

„Ne traži ništa viže od onoga što daješ
Ne budi izdajnik reči, ne budu klovn gesta
Ne odlučuješ sam koliko ćeš da traješ
Minula su ta vremena i ona ambasadorska mestaˮ
(iz pesme ,,Knjiga otisakaˮ)

AMG: Neretko progovarate o poziciji pisca u svojim pesmama. Koja je njegova uloga u sadašnjem trenutku? Da li je ona uvek ista?

RŠ: Pisac je semiolog lirskog označavanja i ono što stvara od uzaludnosti i intimne neizbežnosti nije ni letina, ni lovina, što je definisano i odgajeno kao označeno, jasno i tačno, skoro jestivo, nakon pritiska istorije, nauke, znanja i pamćenja.
Pesnik sam, pisac i čitalac Prvog lica, ne zbog autoreferencijalne izmaglice, već zato što ne krijem potrebu za pojedincem, saučešćem dok je života pa i sopstva, a ne samo prilikom oproštajnih zaključaka. Ne mahnitam između apokrifa i indiskrecije, ohrabrivale su me biblioteke, ali i prekrštanje lepih ženskih nogu u aerodromskoj čekaonici. Ako se išta pročita, to je zato što je napisano, otreslo se ispod pelerine. 

„Vetar je i suze su dosadne
Pogled je jedini izbor
U ovom trenutku životaˮ
(iz pesme ,,Bei Dao mi šapućeˮ)

AMG: Kako biste okarakterisali ovaj trenutak Vašeg pesničkog života?

RŠ: U ovom trenutku stvarni događaji oko mene i nihov uticaj na ono u meni su
preglasni, bespogovorni, začinski haos zgrudvao se kao nepomičnost između dve smrti i jednog rođenja bližnjih oko mene. Pisanje me čini ponekad slabim. Obavlja se, ponekad, terapeutski oprostivom potrebom ili navikom, ali to me čini slabim. Oseća se to, siguran sam, i u ovim mojim odgovorima.
Ali, ono što ipak činim, ubeđen sam da nije puka nepretencioznost ni sama autoterapijska digresija. Znam da svaki trenutak iziskuje jaču vizuru, veću distancu, razgovetnost i u smirenju i u slabosti. Moj unutrašnji gotski ekspresionista čerupa bledolikog hromog strukturalistu, priziva izdaleka onu darežljivu kooperativnu samoću koja nije romantizam egoizma, ni improvizovani bol, već poverenje u svaki odgovor. Tek da je poezija oživi, makar i stihom.

Predžepare iznutra džepove i pretkomore
Tražeći ciljnu grupu i dragocenog mutnog samcaˮ
(iz pesme ,,Zahvalan sam ti, zahvalan, vrli moj hermetizmuˮ)

AMG: Lirski subjekt je, dakle, puki konstrukt koji dolazi iz ne-poetskog, ili možda čak i anti-poetskog sveta?

RŠ: Smem li da počnem kontrapitanjem? Postoji li hermeneutički ili analitički subjekt? Ako postoji, molim Vas da spojimo dva otvorena iskušenja, budimo solidarno nespremni, retorični ili obostrano nepretenciozni, ni nesistemski, ni akribični. Između svih malih i velikih paradigmi koje nas drže u ubeđenju da je jutarnja rosa ostatak noći, onaj nagli doziv pesničke slike kojom pesnik ublažava zapomaganje uvek je neka prisila u govoru nakon pesme. A ovo je prvi i jedini intervju u kom me stižu pitanja iz samih mojih stihova: kao da sam još samlji. Blagokomično ranjen između onoga što je teško dostižna razgovetnost stiha post festum. Jezički kontrasati dolaze iz nepoetskog i tu ste u pravu, ali ne tope tu unutrašnju grudvu.
Nisu pesnici vesnici, povod za nove sisteme mišljenja i rasudnu snagu društvenih i institucionalnih, u najširem smislu, dešifrovanja. Lirski subjekt je hospitalizovan filozofijom, istorijom, lingvistikom, psihologijom i sociologijom. Trenutno ili večno stanje izazova: MATRIX. Tekst nije tu da ga čuva već da ga artikulisanog i poosobljenog predočava i izaziva recepciju. Orfička suština nije ona jutarnja rosa koja blista u neshvatljvosti, kao znak minule noći. Lirski subjekt je devetnaestovekovna pomoćna alatka, a kad svane, jadni pesnici se i sami njom povređuju. Možda to boli. Ali bol nije kraj posledice.

„Mrš ti kom za sve treba pesmaˮ
(iz pesme ,,Mrš, upropastila si mi deteˮ)

AMG: Da li je spontanost misli koje se nesputane pronađu u pesmi ono što je može približiti životu?

RŠ: Spontanost je za reproduktivce, koje ja ne omalovažavam, a u poeziji ona sloboda koju traži jezik iz epifanije, koji otima pesničku rečenicu od saopštenja.

„Kako ćeš se zvati
U snu u kom si se spotakao
A oko tebe sve priviđenja,
Refreni, kartice,
Neusrani neseseri za kajmak i kondome”
(iz pesme ,,Kako ćeš se zvati?ˮ)

AMG: Savremenost vašeg poetskog izraza ne ogleda se samo u formi vaše poezije već i u sveobuhvatnosti modernog sveta koji je u toj poeziji, na različite načine, zastupljen. Kako razumevate savremenost sopstvene poezije?

RŠ: Razumem ga kao susret pod pelerinom od sopstvene kože, lobanje i okruženja oko sebe. Tako se prepliću i utrkuju prisustvo, misli, šapati, oblici i reči koje se još nisu otrgle od okolnog penušanja u prostoru. Zvuči rogobatno, ali govoriti o poniznosti osetljivosti, pevati o večnim zanatima fizisa koji donosi, koji proizvode svakodnevicu i sve njene mitove, uz oporez da je sve nepročitano i nečitko izazovno, posebno kad se iz zvučne opsesije preobrati u aksiom – dnevno je drevno. Čulno neverbalno prediskustvo možda je savremenost moje poezije, koštac identiteta i senzibiliteta. To kao privid važi samo do pojave stiha, Bašlar i Akteon, akribička aseptičnost značenja, sve što sine pre objašnjenja, jer mi smo Jovova deca jer smo potomci s roditeljima, a ne zato što postoji Biblija. 

„Pijete, pijete, psujete, povraćate, hulite
Odasvud prdite, povraćate i škrgutom
Drobite rečnik kukavičkiˮ
(iz pesme ,,Evo ih opetˮ)

AMG: Neretko se u Vašoj poeziji susrećemo sa naturalističkim opisima tela. Telo svakako nije glorifikovano ali da li je odvojeno od duše ili sa njim čini celinu?

RŠ: Telo bi da nas sustigne, ali volja i želje su u nama. Poezija ne komada telo poput slikarstva, jer ona u svojoj utopističkoj neograničenosti podsticajno opsenjuje da je moguć, recimo, sporazum s mirnoćom, da predah i zamor potiču od mišića, kostiju i disanja. Taj dogovor oko drhtanja ne postoji. Telo nije genijalna Bejkonova mesarnica. U poeziji to mora i da zapitkuje i da očuđava, dekonstruše.

„Redukovani, aseptični akademizam
Alavi, samodopadljivi tradicionalizam
Bezobalni adrenalinski građevinskomaterijalni
Peting, mobing i ketering, antiverbing egotripˮ
(iz pesme ,,Zora na čučavcuˮ)

AMG: Kako shvatate sintagmu socijalna angažovanost kada govorimo o vašoj poeziji?

RŠ: Pravda, sloboda, kosmos pojedinca, angažovanost, empatija, pa čak i ljubav proždiru neopisive i neobjašnjive nemani simulakruma. Metafora u stihu više nije skrovito mesto za dušine poklone, već tajna otrovnica za samozaštitu. Muke i patnje, beda i žrtvovanje, dok ne postanu BIVŠE kratko će potrajati kao oznake tamne veštine opšteg življenja koja ne poznaje ni drugost, ni savest, ni etiku. Još jedan milenijum na pomolu u kom će sve velike reči biti prvi trošak pred kioskom na zalasku. 

„po lestvama, po disanju
uspeće se već uzvišena sirotinja
dosegnuti u krošnji
providna krila, plave prozoreˮ
(iz pesme ,,Trenutakˮ)

AMG: Ko su siromašni i obespravljeni u Vašoj poeziji? Da li je činjenica što su poniženi ono što ih je približilo nebeskom?

RŠ: Uvek mi je stran i maglovit, možda nedostupan kolektivizam u vrlo subjektivnom poetskom preobražaju, punom zahtrevne praznine i neizrecivosti. Reč je o vannebeskim sindikatima i njihovim izgnanicima iz bogatih kuća neradnika raja i bratskog pakla.

„Sobne su zveri plahe
Spoljne su zveri nedohvatneˮ
(iz pesme ,,Molitva u sebiˮ)

AMG: Koji prostor izabrati? Koji je prostor poezije?

RŠ: Prostor poezije održiv je samo u pojedinačnoj misiji. I to je uzvišeno, tu jedva nebo išta doseže, a tlo nam upija senke. Da ne bi bilo dokaza da smo prolazili, da se priguši paklena franšiza inspirisana masovnim hapšenjima zbog ozarenja i neplaćenog poreza na osmeh i suzu.

„Šta će deca na nebu ali šta će i u kolačima?ˮ
(iz pesme ,,Fado o izgubljenoj čuvarkućiˮ)

AMG: Čini se da ništa na ovom svetu nema svoje mesto. Da li je takva pozicija bez pozicije nespokoj ili mogućnost slobode?

RŠ: Postoji neizbežnost Ode bespomoćnosti, njena klasična epigramska verzija možda bi mogla biti ovakva:

,,Neko i nešto u mom domu
Tuđa rupa na mom kondomu
Hoće li išta il pesma da se rodi
I sve zatočeno i zamislivo da oslobodi?ˮ

AMG: Na čemu trenutno radite?

RŠ: Završio sam roman ,,Pelerinaˮ, završni u nizu venčanja poezije i proze. Nema svadbe, nema okolišanja. Ima očajničke želje za Svetim tuđim čitanjem, onim koje je neizostavano u opstanku poezije. Da završim sintagmom od koje se uvek naježi Svetli Zvonko Karanović – Potkožni on the road.