Milena Marković: Velike pesme donose istinu i svetlost

MD: Ubrzo nakon objave ovog intervjua (oktobar 2019.), tačnije 13.11, na Sceni „Raša Plaović“ biće praizveden Vaš najnoviji komad pisan za Narodno pozorište. Naime, radi se o predstavi „Livada puna tame“ koja je rađena po Vašem tekstu, a u režiji Jovane Tomić. Koliko biste o predstavi mogli da nam otkrijete, možda uz motiv da nekog zainteresujemo da od novembra posjeti Narodno pozorište povodom iste?

MM: Naslov toj drami sam dala po stihu Viljema Blejka, koji je jedan od mojih omiljenih pesnika.
On često piše o strašnom svetu koji se nalazi oko nemoćne dece i o tome da sve što vidimo ima svoju skrivenu prirodu. Pojavni svet je pun prerušenih demona i anđela koji te mogu uzvisiti i satrti, svaka životinja i biljka ima svoju tamnu i svetlu stranu, svet je varljiv i okrutan, ali u svojoj biti radostan i obnavljajući.
Drama je napisana tako da moraju da je igraju samo tri glumca: dve glumice i glumac, koji menjaju uloge.
Bavila sam se i time šta je zapravo srž tragedije u samoj osnovi tih priča, ne u teoriji.
Jedan od glavnih motiva je i borba na život i smrt među najbližima, a isti ti motivi su zastupljeni i u bajkama i mitovima.
I još, trenutak kada strašne slučajnosti nepovratno promene nečiji život.

MD: Da li ste i koliko kao spisateljica prisutni u oživljavanju teksta van papira, u procesu stvaranja predstave? Kakav je slučaj sa filmom po istom pitanju?

MM: Nekoliko puta sam radila u svojim predstavama kao dramaturg pa sam tu bila prisutna na probama. Nisam bila naročito korisna, tada sam bila početnik, više sam služila kao tumač onoga što sam napisala.
Posle toga je uvek bio princip da reditelj dođe i razgovara sa mnom, da ja ispričam sve što imam i onda oni ljudi rade.
Na mojim poslednjim izvedbama radio je Dimitrije Kokanov, moj kolega, kao dramaturg i kad imate izuzetnog dramaturga, njegova interpretacija teksta je često još bolja nego kada sami to radite, jer više očiju više vidi.Na mojim poslednjim izvedbama radio je Dimitrije Kokanov, moj kolega, kao dramaturg i kad imate izuzetnog dramaturga, njegova interpretacija teksta je često još bolja nego kada sami to radite, jer više očiju više vidi.

Film je druga priča. Drama je umetničko delo, ona se može izvesti više puta i tumačiti na razne načine, scenario je teza, onda nastupa antiteza, to je snimanje, na kraju sinteza, to je postprodukcija. A za interpretaciju i celinu je zadužen reditelj.

Kada su u pitanju filmovi Olega Novkovića, bila sam prisutna na snimanju jer je moje prisustvo bilo korisno, i uvek sam imala određen konkretan zadatak.

MD: Mislite li na publiku, potencijalne glumce, reditelje dok pišete svoje drame i scenarija?

MM: Nije isto drama i film. Kada sam pisala scenario za jednu komediju, mislila sam na publiku, odnosno, vodila sam računa šta voli narod, šta narod raduje i leči.
Kada pišem dramu, ne mislim na publiku.
Što se tiče ostalih filmskih priča, isto nisam mislila na publiku. Ne sme da se misli na publiku, onda čovek krene da laže, da se umiljava, da je se plaši. Neka je publika, neka bira šta hoće. Zadatak umetnosti je da razonodi, pouči i uzbudi.

MD: Od nekih reditelja sam čula kako glumu ne smatraju umjetnošću, pa tako ni glumce umjetnicima, pripisujući poslednje zvanje isključivo reditelju jer je on navodno jedini koji ima viziju cjeline. U takvoj postavci, moglo bi se reći da je i rediteljska vještina tek u službi piščeve zamisli. Kako biste vi opisali taj odnos uloga dramskog pisca/scenariste, reditelja i glumca?

MM: Ja nikad nisam čula takve priče od značajnih reditelja i rediteljki, pozorišnih i filmskih, koje sam imala čast da upoznam i da radim sa njima. Uglavnom svi oni jako vole glumce i poštuju ih i ne mogu bez njih nikako. Studenti i početnici vole da pričaju te priče, prave se važni. Ko zna šta sam ja pričala.
Gluma je izvođačka umetnost, vrlo važna, pravi glumci nisu oni koji samo interpretiraju, oni često donesu nešto što učini da stvar bude još bolja, uzbudljivija, istinitija.
Nekad su veličanstveni, nekad dobri, nekad promaše. Jedan od glavnih talenata pozorišnih i filmskih reditelja jeste da naprave dobru podelu. I da, reditelj je taj koji ima celinu u glavi, od početka do kraja, naročito filmski.
I njega na kraju kude i hvale, njegova je odgovornost.
Reditelj donosi sve odluke, razdvaja bitno od nebitnog.
Uloga pisca je da napiše. Ja sam od retkih pisaca koji ume da pomogne glumcu, a to sam naučila radeći sa rediteljima. Kada mi traže, ja pomognem.
Kada je u pitanju profesionalni odnos, tu je samo bitno da svi rade u istom ključu, ne bi li proizvod, predstava, film, bili što bolji; nema tu nikakve mistifikacije.

MD: Na 44. FEST-u, 2016, dobili ste nagradu za najbolji scenario za film „Otadžbina”, koji je režirao Oleg Novković, kao i u slučaju ostala tri filma za koje ste potpisani kao scenarista. Sa istim autorom imali ste i iskustvo zajedničkog rada na pisanju scenarija („Beli, beli svet”) – da li je teško stvarati takav tekst u četiri ruke? Još, koje su blagodeti dugoročne saradnje među autorima? Ima li ona i svoje nedostatke?

MM: Ja ne pišem u četiri ruke, niti me zovu u timske projekte, osim kao savetnika i nekog ko ima mentorsku ulogu. Ja pišem sama a onda reditelj dođe i kaže mi šta da promenim, šta nije jasno, šta nije dovoljno dobro, šta nije upotrebljivo. Onda pišem sledeću ruku i tako, dok ne završim.
Ja radim sa Olegom Novkovićem zato što mislim da je on značajan reditelj i od njega može da se nauči. Blagodet je vrlo konkretna, uvek može da se desi međunarodni uspeh i samim tim veće angažovanje i vidljivost u Evropi. To je lakše sa filmom nego sa pozorištem ili poezijom. Ne znam koji je nedostatak, za sada smatram da radim sa najzanimljivijim rediteljem u regionu. 

MD: Jednom ste parafrazirali Bukovskog koji je prijatelju što se domogao novog svijetlog studija i žene, a tako i nade da će biti više prilike za pisanje, kazao ako ćeš da stvaraš / stvaraćeš, makar radio /16 sati dnevno u rudniku (Vazduh i svetlost i vreme i prostor). To ste učinili da biste istakli kako samačke kreativne aktivnosti poput pisanja dopuštaju više slobode od rada na filmu, recimo. Možete li nam reći kako su zajednički kreativni projekti ograničavajući za autora, a u kom smislu ga obogaćuju, ako je to slučaj?

MM: Ne znam baš da li sam zbog slobode stvaranja parafrazirala Bukovskog. On tu kaže da onaj koji piše, on piše jer mora, nema mu druge, to je pitanje života i smrti.
Te delatnosti koje vi spominjete nisu uopšte za poređenje, samim tim ne treba upoređivati.
Drama i scenario su nešto što je namenjeno izvođenju, znači, sama izrada toga mora biti prilagođena, ono što želite da kažete mora biti u određenoj formi i strukturi, inače je neupotrebljivo. Za to inače i služe dramske akademije, gde se uči pisanje u određenoj formi, čist zanat.
Poezija je najteži i najviši oblik pisanog izraza. Ne mogu se svi time baviti, i, niko nikada nije živeo od toga. Imaš slobodu da napišeš u samoći ono što želiš, tvoja reč putuje do određenog broja ljudi i to je kraj.
U pozorišnoj i filmskoj umetnosti se moraš prilagoditi. To su uslovi i pravila, nema rada u disciplinama ako se ne prilagodiš.
Prema tome, priča o ograničenjima je malo, tako, da se češe jezik. Ograničenja mogu biti dobra, pa se onda to zove forma. Ako si ti kao pisac ograničen, možeš u slobodi da pišeš pesme koliko hoćeš, neće ti poleteti.
Zajednički projekti u kojima nešto naučiš od drugih saradnika su dobri, služe tome da i ti napreduješ. I ima nešto jako uzbudljivo dok se snima film, dok ne izađe premijera pozorišne predstave, nešto zarazno, kao da je to što trenutno radiš pravi život i jedino važno a sve ostalo može da sačeka. I onda se vratiš u svakodnevni život.

MD: Individualno stvaralaštvo počiva na strasti, prema Vašim riječima, a u pjesmi Čestitke nailazimo na stihove ja hoću da postanem pisac i tata mi je / rekao da hoću / ako ne budem mnogo lenja („Pesme za žive i mrtve”). 
Da li pisanje poezije možemo sagledavati i kao nekonvencionalno organizovani rad koji tako ne nazivamo jer ga pišemo iz potrebe, poriva, ljubavi, strasti?
Koliko je za pjesnika bitno da ne bude lijen, i da li mu je potrebna dokolica?

MM: Strast, da, uvek je to pitanje života i smrti, dato ti je da to radiš i ti moraš, inače si uvredio nešto što je veće od tebe, a to je dar.
Uvek je u pitanju rad. Svaki pisac koji postoji i koji je ikada postojao, radi u samoći.
Jedno je lenjost, drugo je dokolica. Dokolica može biti stanje duboke koncentracije, lenjost je karakterna osobina i veliki greh.

MD: Smatrate li i dalje da pjesnik nema popularnost i harizmatičnu pojavnost kakvu je imao ranije? Da li tendencije demistifikacije pisanja tome doprinose, i do koje su mjere ostvarive, a do koje poželjne?

MM: Pesnik nije imao popularnost i harizmatičnu pojavnost do sturm und dranga, onda je imao skoro vek i po. Slikar je još malo opstao, par decenija posle pesnika, od sedamdesetih slikar više to nema, to onda ima konceptualni umetnik, a sada je tu internet načinio razne zavrzlame po pitanju pojavnosti.
Filmski reditelji su imali tu harizmatičnu pojavnost i popularnost od polovine pa sve do kraja prošlog veka, sad je više nemaju ni oni. Takozvani rokenrol, pri tome mislim na razne harizmatične grupe i pevače, unutar raznih pokreta vezanih za muziku, to isto više ne postoji.

Sada postoji pojavnost pojave po sebi, jedna vrsta samoprojekta, odnosno opet onaj maleni spoljnji sturm und drangovski ukras koji svako može da imitira: život je umetničko delo, nakiti se tetovažama, obuci se na određeni način, jedi određenu hranu, pa si jedan hodajući projekat…

Naravno, bez spoznaje, ekstaze, stapanja sa elementima i tako dalje.

Ne znam da li postmodernizam ima veze sa tim, mislim da je stvar u mnogo većim promenama, druga epoha jednostavno, više nije bitno, nije primarno.

Meni je sve to što se priča o pisanju, nevezano za vaše pitanje, jedna velika tupljavina. Nema tu mistifikacije ni demistifikacije. Velike pesme, knjige, filmovi, drame, menjaju ljudske živote. Donose istinu i svetlost, može plemenito, može u surovosti i ružnoći, i uvek će postojati.

Jedino sada nije toliko bitno, efemerno je, ne može biti popularno ni masovno.

Ako se vrši bilo kakva demistifikacija, bilo šta da je u pitanju, uvek treba postaviti pitanje šta je cilj. Tu je problem. Šta je cilj demistifikacije?

MD: Pored pisanja, Vi se bavite i profesorskim radom na Fakultetu dramskih umetnosti. Neki pjesnici kažu sila / koju sistem ne iskoristi / postaje sila koja će izmeniti sistem (Sarikoski). Je li moguće obavljati takav posao i mijenjati sistem iznutra, ako uopšte takve ambicije postoje? U čemu se ogledaju kreativnost, autentičnost, autonomija profesora?

MM: Koji sistem? Neko bi rekao da je sama institucija fakulteta sistem. Sve je u sistemu. Hrišćanstvo je isto sistem. Komunizam je sistem. Kapitalizam je sistem. Idealizam je sistem. Koji sistem, to je osnovno pitanje. Sama reč sistem je malo onako. Meni odmah zasmrdi.
Ja radim vrlo konkretne stvari u svojoj radionici, na svojim časovima. Podučavam zanat, tu postoje programi i veštine koji se moraju savladati i proći.
Profesor je kreativan ako je kreativan, autentičan ako je autentičan, ima autonomiju ako je ima.
Ako nema, prodaje muda za bubrege. 

MD: Jedna Vaša bivša studentkinja mi je sa oduševljenjem ispričala kako ste kazali da nema svrhe pisati pjesmu ako pjesnik nije siguran da ona dolazi iz dupeta. (U međuvremenu, i sama je postala objavljivana i nagrađivana mlada pjesnikinja.) Da li smo na dobrom tragu ako tu misao povežemo sa stihovima utroba moja / otvorena / za mačke da ližu / i zvezde da sijaju / svuda / po njoj (Utroba, „Istina ima teranje”). Zašto je važno za pjesnika da izloži svoju utrobu?

MM: Ja sam tu parafrazirala velikog Selina, koji je rekao da mora da se izvrnu svoja creva, da ništa nije za džabe, šta je za džabe, smrdi na džabaluk.
Naravno da mora da izloži svoju nutrinu, šta drugo da radi.
Ako to ne ume da uradi, nek ide u marketing. Tako se počinje. Ne mogu svi biti dobri, ali mogu makar da probaju.
Reč je zapravo o pronalaženju svog glasa u moru glasova. To je priča o autentičnosti. Spominjala sam sturm und drangovce i romantičare, njima je bitna bila originalnost, to je ta pojavnost, vidljivost, da se ostavi trag. Originalnost zapravo i ne postoji, postoji autentičnost, tvoj glas u moru glasova.
Onda tek učiš i stičeš veštine, prvo moraš da se natrćiš i otvoriš.
I kad smo kod Selina, tek onda dolazi stil, a stil je ono što je najvažnije za pisca.

MD: Druga studentkinja napisala je za dvoje ljudi u scenariju da vode ljubav, a Vi ste je navodno upitali da li vode ljubav ili se jebu, pa se ispostavilo da je u pitanju ovo drugo. Naravno, slično kao i opaska iz prethodnog pitanja i ova je imala funkciju – potcrtavali ste važnost preciznosti i konkretnosti u slikama, koje su iznad pristojnosti. Studenti pamte Vaše riječi i otvoren pristup. Kako oni pristupaju Vama – oprezno, direktno, smoreno, i kakve su Vaše reakcije? Jeste li zadovoljni komunikacijom sa studentima? Oni ponekad uđu i u Vaše pjesme (npr. Klip u točak, „Pre nego što počne da se vrti”)...

MM: To su isto vrlo konkretne stvari, nije reč o otvorenom pristupu, nego, bukvalno, šta rade ti ljudi, šta oni hoće. Ne trpim eufemizme i ne trpim žargon. Žargon može samo u dijalogu.
Vi ste napisali smoreno, šta znači smoreno? Jel to znači da su umorni, da su bezvoljni, da su tužni, da im je dosadno, ne mogu stvari biti neodređene. Mogu biti otvorene i neodređene sa namerom, ali tu je potrebna veština, da bi uspelo.
To je razlika između poezije i ženskih časopisa: u ženskom časopisu kaže „leptirići u stomaku” a Sapfo kaže „kad god te vidim, zvuk posustaje, jezik muca, tiha vatra šunja mi se kroz udove, tutnjava iznutra, i tama, prekrivaju mi uši i oči”. Frazeologiju i uopštavanje ne volim nikako, a ovaj opis Sapfo, koji sam navela po sećanju, je jedan od najboljih kliničkih opisa ljubavne, odnosno seksualne želje koji sam imala prilike da pročitam.
Nema šta ja da budem zadovoljna komunikacijom sa njima. Moje je da ih uvežbam za neke stvari. Kada sam počinjala, nisam bila dobra u tome kao sada, mada sam radila iste stvari. Valjda sam bila mlađa i nesigurnija, onda sam razmišljala o reakcijama, sada ne razmišljam.
To su surovi poslovi, ti u koje oni hoće da uđu, takozvani turnir poslovi, malo je i zvanih i odabranih, oni samo vide ove što su vidljivi i pošto su mladi, oni sude, a to im ništa ne vredi.
Sve ja to pošteno kažem, uzmi ili ostavi.

MD: Da li ste kao pjesnikinja ponekad sujetni na vrijeme koje odvajate za Vaš državni posao?

MM: Nemam drugog izbora. Nigde pesnici ne žive od svog rada. Ili su bili plemići i rentijeri ili ih je neko izdržavao. Ko je bio srećan, dobio je neki posao u državnoj instituciji, često rade na fakultetima. I Keruak i Karver su radili po fakultetima.
Srećna sam što imam takozvani državni posao, sećam se kako mi je bilo kada sam bila slobodni umetnik, kao reli vozač, od okuke do okuke. A imam porodicu o kojoj mora da se vodi računa.

MD: Primijetan je uticaj Vašeg lika i djela na mlađu generaciju stvaralaca. Osjetan je bio i u direktnoj komunikaciji dok sam sa nekima od njih o Vama razgovarala, a i pjesme brojnih autora su ozračene radijacijom Vaše poetike. Otvorili ste vrata kroz koja mnogi mladi pjesnici rado prođu i prate tragove Stopijerke makar na jednom dijelu svog književnog puta. Pogađate li koji je uzrok tome?

MM: Uzrok može biti što vredim i što sam imala sreće da pogodim duh vremena. Ima vrsnih stvaralaca koji su iza i ispred svoga vremena. Kada sam počinjala, počinjala sam u duhu vremena, onda je posle bilo bitno da napredujem i to je čitava priča.

MD: Ko su Vaši učitelji?

MM: Mnogo ih ima. Bajron, Kits, Šeli, onda Vijon, Rembo, Bodler, Lotreamon, Puškin, Tolstoj, Cvetajeva, Hlebnjikov, Dostojevski, Džojs, Džon Don, Rilke, Ben, Bukovski, Karver, Tom Gan, Uelbek, Prilepin, Knausgor, Selin, Plat, Karson Mek Kalers, Džojs Kerol Outs i mogu da ređam još dugo i opet će neko od njih da se uvredi, ne mogu svi da stanu. Ja stalno učim.

MD: Zašto je Tolstoj bog-pisac kako ste rekli? Ko je onda i zbog čega bog-pjesnik? Ima li ih da dišu i žive sa nama? Koliko ih upravo činjenica da zajedno jedemo i pijemo može zakloniti?

MM: Tolstoj je napisao četiri remek dela: „Rat i mir”, „Anu Karenjinu”, „Vaskrsenje” i „Smrt Ivana Iljiča”. Veliki pisci uglavnom napišu po jedno, ako je roman, ako je pesnik onda je to nekoliko pesama. Remek delo je delo koje je značajno za čovečanstvo, za ljudski rod, koje daje značajan uvid u istinu o čoveku, o vremenu, o civilizaciji, o epohi, o narodu, o generaciji, remek delo je duša čovečanstva. Zato ga nazivam bog piscem. Nema njih puno, ima nekolicina.
O pesnicima tako ne razmišljam. Oni su obično u manjem zamahu.

MD: Zašto nećete brod, kao Karver (u njegovoj pjesmi Moj brod), nego čamac (Odo, „Istina ima teranje”), i kreću li se ova plovila istom vodom?

MM: To je prosto stih, nisam imala neku nameru sa tim. Kreću se istom vodom sigurno, onom što krene kad pukne vodenjak pa dok se ispusti poslednji dah.

MD: strašno se plašim prošlih dana / i mnogo ih želim ponekad (Underground, „Pesme za žive i mrtve”) – strepnja i čežnja, pokreću literaturu kroz vrijeme, i imaju veze sa neizrecivim koje je uhvatljivo jedino u poeziji i muzici, istakli ste jednom prilikom, ili više puta. Kako se ove dvije umjetničke discipline u slučaju vaših pjesama prepliću, osim kroz neke direktne reference?

MM: To sa poezijom i muzikom ima veze sa Krojcerovom sonatom, kako i jedna i druga bude neka osećanja koja se ne mogu objasniti i artikulisati, samim tim mogu biti strašna, izazovu te da misliš da možeš umeš i smeš a onda se survaš u svoje smrtno telo i njegovu prljavštinu i divotu. To su ekstaze, prave i izazvane, one podižu i uništavaju.

MD: Jeste li i dalje veliki fan grupe „Motorhead”?

MM: Uvek ću biti. Oni su istiniti i pravi. Više puta su mi pomogli.

MD: Možemo li reći da je svojevrsni svijetli nihilizam potka Vaših pjesama, još od prve knjige? U njima je često ogoljena i ljubav (ljubav je to leto / bila riđi vojnik / ludi spasilac / italijan s nervoznom majkom..., Pišanje u reku, „Istina ima teranje”), i sam đavo (npr. đavo je zagoretina najveća / to svi znaju. Padni padni, „Pas koji je pojo sunce”), a ni mrak nije najgore mesto (Ovo su pesme za žive i mrtve, „Pesme za žive i mrtve”), već strah. Da li su pjesme u neku ruku pobjeda duha nad strahovima, permanentno oslobađanje identiteta od bilo kakve vrste represije?

MM: Lirika ima tu mogućnost pevanja, isto kao i muzika, dolazi do povezivanja, ti slušaš nešto ili čitaš i kažeš sebi, eto, to ja osećam, to sam ja isto video, to sam osećao, samo nisam znao da kažem ili je reč o sehnsucht osećaju, čežnja nije dovoljno dobra reč, postoji neka divota, nešto neizrecivo što je na dohvat ruke, znamo da je tu, osećamo, samo što ga nismo videli, samo što ga nismo dohvatili. Ima tu i oslobađanja od straha i pobede samog života nad neživotom. Strepnja je mnogo dublje i duže osećanje od straha, strah je konkretan, strepnja je u samoj osnovi života i može da bude velika pokretačka sila. Represija je uvek prisutna, ja ne volim te reči. Represija je kad krenu da te uče na nošu, civilizacija je represija. Moje viđenje represije može biti potpuno drugačije od vašeg, ali kao pesnik ako vas lečim od strepnje, koja je ljudska stvar, odojče je oseća, svet je prosto nepoznat i neprijateljski, onda sam ja pravi pesnik.

MD: Pisanje, može li se percipirati kao zabavna trka sa smrću  (ja kad želim da se zabavim / zamišljam svoju sahranu...), tokom koje se moramo pomiriti (sada mislim – zarad boljeg teksta) da je zaborav ono što slijedi (a šta sa mojim mladuncem / koji neće da me zapamti / stvarno / a to kad razmisliš / uopšte nije / loša stvar. Bis, „Istina ima teranje”)?

MM: To je jedna prilično eksplicitna pesma, dečja čak. Ljudi često zamišljaju svoju sahranu i kako će sve to da izgleda. A ja sam napisala pesmu Bis, po meni dosta duhovitu, gde lepo kažem da ne možeš da ustaneš i ponoviš čitavu stvar. Kako živiš tako ćeš da umreš.

MD: Nerijetko su u Vašim pjesmama izložena ranjiva mjesta na krhkom, a još izdržljivom tijelu porodice izložena pogledu, naravno, iskošenom. Koliko je taj izmješten pogled uslovljen odgovorima na porodično ustrojstvo u umjetnikovoj mladosti, a koliko su sjećanja na te neke rane dane modifikovana pod njegovom uobličavajućom moći? 

MM: To je sad veliko pitanje, da li se desilo onako kako se sećaš ili je bilo drugačije. Ljudi se vrlo malo sećaju, pisci moraju da se sećaju, moraju to da vežbaju. Sećanja su vezana za određena osećanja, radosti, strepnje, ekstaze, usamljenosti, očaj.
Ona su individualna i u slučaju stvaranja moraju biti modifikovana da bi se povezala sa dušom sveta, inače nemaju nikakvu vrednost.
Jednostavno, moraju imati priču i poentu, kontrast ili osnovnu sliku. Inače, koliko vas zanimaju tuđa sećanja. Ona su jako dosadna. 

MD: Šta su najveći izazovi na liniji stvaralaštvo – majčinstvo? 

MM: Pojma nemam. Rodila sam prvog sina sa dvadeset godina. Ne znam za drugačiju situaciju. Nije to nikakav izazov, to je život koji živiš, koji ti se desio.
 
MD: Ima li još pjesama osim Crnog čoveka („Pre nego što počne da se vrti”) koje su nastale još u Vašem djetinjstvu, a ušle su u zbirke objavljene u izdavačkoj kući LOM?

MM: Pesma iz detinjstva je i Pas koji je pojo sunce. Nju sam napisala kada sam imala petnaest godina i čitala sam je po žurkama i pravila se važna.

MD: Da li je bitno za stvaraoca da sačuva svoje unutrašnje dijete, i kada/ako ono djeluje, šta ga u Vama probudi, a šta pobuni (mala da budem hoću / i neću da platim, neću. Uspavanka, „Pesme za žive i mrtve”)?

MM: To je pesma o tome da svako želi ponovo da se rodi, to je potresno, nemirenje sa smrću, borba sa tim čak, odbijanje da vreme prolazi, žudnja za čistim, jasnim početkom.

MD: U ovom broju „Enklave” čitaoci mogu naći isječak iz neobjavljene poeme „Deca”. Ko su deca o kojoj pišete, kojoj pišete? Zašto kroz poemu?

MM: Što da ne pišem. Poema je roman pesnički, vreme mi je da napišem roman.
Deca sam ja i moja deca.

MD: Kada možemo da očekujemo prvo štampano izdanje?

MM: Ne žurim sa tim. Ne znam da vam kažem.