Dora Marcutiu-Rac: Jednom ću potražiti sve one devojke

kada sam htela da ga prodam

a samo da kažem,
ako već razgovaramo:
ove lepe selfije ovde,
napravila sam svojim telefonom?
olx.ro^[1], nema slike, samo ime.
zove se bogdi.

mama mi je rekla
da ne skladištim ništa nepotrebno,
ni elektroniku niti bilo šta drugo.

nije kraden, imam i kutiju –
bogdi se pravi kao
da se bolje razume
raspravlja se, nametljiv je.
zašto ga prodajem kad još radi?
bio je u vodi, otvaran je
zabrljala sam mu sistem,
pošteno ga iskoristila.

malo se cenkam,
dve godine koristim telefon.
tata misli da ne smem
jeftino da poslujem.

dogovaramo se, kada ćemo se naći.
bogdi je zapravo gerge
prati me između stopljenih blokova
njemu ne treba telefon
pokazuje mi gde je išti.
govori mi da se čuvam
govori, pričaćemo
vraća se u jedan od blokova
mada dobro zna da
nemam više telefona za prodaju.

ti si išti, pitala sam prvog
muškarca na koga sam nabasala
na to je drugi pogledao iza
haube, treći se izvukao
ispod dačije. rukujem se sa prljavim
ištijem kao poslovni ljudi,
njemu pokazujem telefon
išti briše ruke o radne pantalone.
uključujem ga pred njima
nema šifru.

da li je na dodir, pita išti
devojka ili telefon
protivreči drugi
svi se smejemo, ja ne –
neću da se pravdam
zašto hoću da prodam telefon
ali išti se ne cenka
platio je iz prve.
ostavila bih mu i za manje.

a samo da zna
telefon prodajem, drugo ne
šapućem, dok me ištijevi drugari
skroz odmeravaju
a ja pokušavam da nađem izlaz
među blokovima
neki
dobar izgovor zato što drhtim
a zaradila sam sto trideset leja
na svoj stari telefon

nije rešesnje

kada mi je cimerka iz moldavije
pričala kako je sinoć
prebila nekog, na prvu
ne želim ni na šta da pomislim,
na drugu ipak pomišljam na to
da je poludela.

dok detaljno opisuje, kako je slomila
vilicu muškarcu, na prvu ne želim da
osuđujem, na drugu ipak mi pada
na pamet da ja nikada ne bih smela
da dotaknem stranca.
tipično
neki čovek ju je pipao tokom plesa
kako bih te jebao, maco, ali
nejebao je, sleteo je na pod.

cimerka mi još uvek govori
šta mu je sve dovikivala kada
mu je štiklama šutirala lice
da joj je dosta toga što je
još uvek tako vide, čak i ovde
u jebenom kulturnom Koložvaru.
čuvar se cerekao, pričala mi je
cimerka, a zatim je
otpratio sa mesta zabave
oprezno
kako je ne bi pogrešno dodirnuo.

na prvu ne, ali na drugu
mislim kako bi mi dobro
došlo da slomim neke
nepoznate ruke.

plašim se cimerke iz moldavije
šta ako je slučajno
probudim ranom zorom
ako noću budem hrkala
ili slučajno spakujem njen punjač
ali ona odmahuje da to ne ide tako.

obe se smejemo, smešno je.
cimerka na ruci drži obloge
gad joj je sigurno pogledao među noge
kada ga je šutirala, kaže.

kada sam je pitala
da me nauči o svemu što zna,
odmahuje i kaže
da agresija nije rešenje.
smešno, smejemo se tome
dok na sebe navlači novu suknju
na prvu ne želim ni na šta da pomislim
na drugu ipak pomišljam na to da
ne pomaže ni to, ako kaže
šta je nosila taj dan.

na ulicama zloglasnog parka

tako bih volela jednom da prođem
ulicama zloglasnog parka
i ne razmišljam o najgorem
a ni o tome šta da mislim umesto toga.

da ne tražim mrlje svetlosti na betonu
obezbeđenje ili njima slične muškarce
koje je i u mraku lako videti
koji šetaju sa ženom ili psom.

da ne tražim u sebi objašnjenja na
loše postavljena pitanja,
i ne pijem vodu samo zato da
bih posle mogla lakše da uzviknem.

da čvrsto stiskam ključeve od stana
zato što sam skoro kod kuće
ne zato što sam pročitala
negde da mi može dobro doći.

da ne brišem karmin, ako ne moram
da šetam u patikama jer su udobne
da mi spasenje ne bude to što sam
upravo dobila.

da nazovem majku zato što
mi zaista nedostaje njen glas
ne zato što me je sramota da priznam
samoj sebi da se još uvek
plašim mraka.

polip

operacija je moje prvo sećanje na detinjstvo.
mama je rekla, to je samo boca
a tata, da veliki ne plaču
a devojčica na levom krevetu
vreau acasa^[2],
sestrica je rekla,
smirite malo već jednom to dete
ja
nisam razumela,
zašto devojčici vade
samo jedan krajnik
a meni ceo polip.

sigurno ne mogu da dišem
jer mi je začepio nosni kanal
i sigurno jedem toliko jer
i on stalno gladuje.
sigurno mi je on pojeo sve lekove.
polip je bolestan, ne ja.

sestrica se nasmešila kada
sam je zamolila da
când îmi luați caracatița afară^[3]
ispravlja me
da je i na rumunskom to polip.
ne odgovara mi na pitanje
šta ako ga bacimo u vece
i on će otići u kereš
među ribe.

prvo ružno sećanje na operaciju
odgurali su me duž hodnika
zelene, žute i bele ruke
čačkaju mi pred licem
kažu mi da ćutim
a želela bih da pričam –
ili je i to bio polip
jer nakon što su ga izvadili
sestricu ništa ispitivala
nisam
a u kerešu
od tada nisam videla
ni zlatnu ribicu, ni polip.

copie după buletin^[4]

ali jednom ću potražiti
i ja sve one devojke
koje nikada nisu imale
fotokopiju lične karte
koje žive u mestu do
kog ni vozovi ne idu
gde se plaše da pospu asfalt na puteve
gde i hitna pomoć ide uz
policijsku pratnju
gde je i potok tamnožut
a sunce nikada ne zađe

i podneću žalbu
i u njihovo ime
ja makar napamet znam
svoj matični broj, adresu
ime svoje majke i oca
početno slovo očevog imena
na prvi pogled mogu da
kažem koja devojka radi
u insotranstvu dobrovoljno koju
su odvukli, kojoj su rekli
da je vode na rad u polje
koju su oterali od kuće
a koju čekaju nazad

napisaću pesmu solidarnosti
pročitaću je u nekoj seoskoj školi
na vanrednom času književnosti
dodaću sliku uz životno delo
fotokopiju lične karte i publikaciju
konkurišem na stipendiju, istraživaću
da napišem roman o nestalim devojkama
corupția ucide^[5] a ja ću je oboriti,
pisaću rumunski krimić ca la carte^[6]

mama će biti ponosna iako
nema veliki odziv i mali
je honorar ali bar
smo govorili o njoj
bar sam je tematizovala

uključi klima uređaj
ne želim da spustim
prozor samo oprezno
vozi u ovakvom kraju
put je prepun rupa
mrzim da vozim u sumrak
nikada ne znaš šta će da iskoči
tema tamo leži na putu
od nje ništa ne vidim

^[1] Internet prodavnica na rumunskom (slično mađarskom Vatera ili Jofogaš, srpskom kupujem-prodajem, Limundo)

^[2] Hoću da idem kući.

^[3] Kada će mi izvaditi polip? Caracatiță se odnosi na polip kao na životinju,  a ne na onaj koji se korisi za medicinski izraz za izrastak na sluzokoži.

^[4] Fotokopija lične karte

Acopie după buleti je ustaljeni izraz, neka vrsta figurativnog prikaza rumuske birokratije, čije i najsitnije sređivanje dokumentacije zahteva ogromnu količinu papirologije, za većinu je neophodna fotokopija lične karte.

^[5] Korupcija „ubija“. Rumunski slogan, često ga koriste na protestima i time upućuju na nekompetntnost državnih institucija (na prvom mestu bolnica i policije), koje najčešće vode politički postavljeni direktori

Napomena: Pesma je čvrsto povezana sa slučajem „karakali“ kada je 2019. oteta petanestogodišnja Aleksandra Macesanut Karakalon, tokom stopiranje (devojka je redovno stopirala zato što je u njenom mestu bila jako loša povezanost autobuskim linijama). Nakon što su je oteli, Aleksandra je uspela da ukrade telefon otmičaru sa kog je pozvala broj za brzu pomoć, ali dispečer je nije shvatio ozbljno i policija se tek 19 sati kasnije umešala zbog spore birokratije. Ne zna se tačno šta se dogodilo sa Aleksandrom, prema zvaničnom izveštaju otmičar je zapalio njeno mrtvo telo, prema drugim nezvaničnim izvorima primorao je na prostituciju u inostranstvu. Na internetu se i danas mogu naći snimci njenog glasa dok je pozivala broj za brzu pomoć, a njen slučaj je od tada jedan od najdepresivnijih primera rumunske korupcije.

^[6] A ca la carte je izraz na rumunskom jeziku, odgovara otprilike rečenici: „onako kako je napisano u velikoj knjizi”, primer itd.

O pesnikinji:

Dora Marcutiu-Rac je rođena 1996. godine u Velikom Varadu. Do 2020. godine bila je urednica studentskog lista Ehinoks iz Koložvara, od 2019. urednica je književnog časopisa Helikon. Objavljuje prozu, pesme, kritike, prevode studija književnosti, redovno izveštava o književnim događajima. Članica je Udruženja mladih pisaca i Lige mađarskih pisaca iz Erdelja. Objavila je zbirke: Mačka je na putu (Prolog, Veliki Varadin, 2017), već su sve žene otišle kući (Novosti iz Erdelja – Udruženje mladih pisaca, Kluž – Budimpešta, 2020).

O prevoditeljki:

Mina Mastilović je rođena 1995. godine u Somboru. Osnovne studije mađarskog jezika, književnosti i kulture završila je na Filiološkom fakultetu u Beogradu, gde je 2021. odbranila master rad na temu “Uporedna analiza srpskog i hrvatskog prevoda romana Putnik i Mesečina Antala Serba”. Tokom školske 2018/19 godine pohađala je program književnog prevođenja na Institutu Balint Balaši u Budimpešti. Neki od njenih prevoda objavljeni su u književnom časopisu “Mostovi” kao i onlajn časopisima “REZ” i “СРП“. Za master rad prevela je odlomak romana Sivi golub Šandora Tara. Učesnica je brojnih kampova na temu književnog prevođenja u Malom Iđošu, Balatonfiredu i Dunabogdanju, a 2021. godine učestvovala je u radionici književnog prevođenja u okviru PesText književnog festivala u Budimpešti.