Adam Vajna: Nosorog Albrehta Direra

Prvo proleće nezavisne Slovenije

Pokucalo je cvetno poslepodne
na padine Jerusalima
nagib staje na minut
državna uprava napreže svet
dok u mariborskom kafiću vene
konobarica slatkog mirisa.
Zaboravlja sve ljubavi
prvo suvereno slovenačko proleće
taj mehur sapuna duvan nasuprot vetru
na popodnevnom zalasku Sunca.

Na ulicama jure kola bez konja
u jednima mlađani državni sekretar
razbacuje se suncem u rukama.
♪ Sunce devojčici daću, daću
i zauvek za ljubavnicu uzeću je, uzeću, ♪
peva na slovenačkom dok zalazi
za nedra dolenjskih brda.

Kavkaska pčela uleće kroz prozor kafića
traži cvetni prah
među mirisom slada povratinih gajbi
tad doseže i do konobarice
poslednji zraci sunca pri zalasku
ali uz zveckanje pivskih flaša prislonjenih uz grudi
već se čuje kako na poljima hmelja u Žalecu
pirka zapadni vetar.

Nosorog Albrehta Direra

U očima Direrovog nosoroga
zasijala je večna kriza Zapadne Evrope
deca se gade dlakave životinje.
Ne grize, kaže Direr
a gosti su ga pomazili.

Nosorog je samo slonu
smrtni neprijatelj.
Slon se plaši nosoroga zato
što ga on, ako se sretnu
napadne između prednjih nogu
i raspara mu želudac.
Dok iznutrice isteku
u katoličnkoj crkvi
kreće izopačeni običaj.
Direr dakle nosoroga
24x30 centimetara
drži na papiru.
Ima ih dvadeset, dvadeset i pet hiljada.

Svi bi mogli da imaju
sopstvenog nosoroga
pomisli Direr.
Svi imaju
svog nosoroga
kaže nosorog,
i sve do kraja 1930. godine
pojavljuje se u knjigama za nemački.

Progon i ubistvo grofa, u izvedbi glumaca Kraljevske državne ludare,
podučeni od strane Kventina Tarantina

1.

Kočija staje na trgu crkve
kočijaš gleda crkveni toranj
– kočijaš ima strog, hladan pogled
u okolnim kućama čuju
kako lupka po licu sata –
zatim skače sa boka
otvara vrata kočije
i iskače s okovratnikom natopljenim krvlju
još toplo telo grofa.

Kako se kamera udaljava
roj vrana koje grakću pocepao je sliku.
Jedanaest pedeset devet
kuće se sve više smanjuju
stapaju se šumarci
sitni, paperjasti oblaci
zatim slika tamni.

U daljini zvoni zvono.

Kraj naslova

2.

Da li može da pobedi goniča
odlomljena glava od porcelana
u svilenkastoj plavoj haljini
nastala po uzoru na grofovu ćerku plave kose,
kič?

Revolucija se ne može urediti:
zauvek ono isto tapkanje u mestu.

Kohezivni fond

Evropska gospoda u dvorcima istočne
Mađarske ispijaju rakiju
u balskoj dvorani sviraju cigani.
Karuca usporava
najlepši put se ustrojio.
Novčanik je zaboravljen na stolu.

Plener rasteže svoje okvire:
seljak je dolutao sa žitnog polja
miris uspavanog klasja vijori na promaji
neko viče i iz pravca štala.
Propale investicije iznad pisoara
tapšu se po ramenu.

Pred kapijom folklorna grupa čeka bus
na licu im se na oznojenoj, masnoj tradiciji
presijava mesečina.
Duž glavne aleje šušti živica
zora udara na istočnu mansardu.
Ćelavi Nemci povraćaju u fontanu.

Letnje iskustvo

stižu mali, šareni, plastični dinosaurusi
na kamp sitih školaraca o poznavanju domovine.
nastaje revolucionarni haos.
svinje, biser – šali se učiteljica
pre nego što je zaplakala od umora.

dečaci su pušteni
na brda oko Vesprema
da zaštite lepu ženu velikog vođe
napred je brane plavokosi momci
ostali u vojsci vođe Kopanja
imaju manje ili veće uloge
zatim plavi odlaze
da skupljaju šišarke u Sovjetskom savezu
više se i ne vraćaju.

devojke uređuju
svečanu haljinu žene velikog vođe.
pletu joj kosu holandskom tehnikom
prave joj francuske veštačke nokte
i daju je za ženu Kopanju.

a tek je jedanaest sati!

pre ručka najsiromašnijeg dečaka
odvode u vojsku u obližnji svetski rat.

za ručak kit punjen kavijarom.
meso prepelice sa umakom od ogrozda.

posle ručka najdosadniju decu
glasanjem izbacuju iz vile
razočarane tate upoređuju
veličinu penisa na haubama.

draga mama,
ovde ja jako dobro. danas smo učili
o sivom govedu, a i jeli smo ga.
mnogo je komaraca. toplo je.
zaljubio sam se u lili.
kada bih raširio svoja pluća,
bila bi kao teniski teren.
grli te tvoj voljeni sin,
adam
tokom popodnevne dremke
ljubaznošću dobrog i časnog donatora
u izgradnji je, za porodicu sa skromnim prihodima
umanjena kopija
doma iz ranog perioda seobe naroda.

bliži se veče
momci su naučili
kako umreti od raka želudca u pedeset i prvoj
devojke peku kolač.

oko logoske vatre postaje jasno,
da je Bušova vlada drastično
potcenila finansijske aspekte
intervencije na bliskom istoku, ali povlačenje
bi bilo kao kada pre ejakulacije
izvučeš kurac iz usta.

gašenje svetla.

plastični dinosaurusi spokojno spavaju
na dnu velike fioke u sobi za igru.

O pesniku:

Adam Vajna (1994) je pisac, književni prevodilac, urednik. Svoju doktorsku disertaciju piše na temu mađarske i norveške književnosti. Objavio je zbirku pesama Oda (2018).

O prevoditeljki:

Mina Mastilović je rođena 1995. godine u Somboru. Osnovne studije mađarskog jezika, književnosti i kulture završila je na Filiološkom fakultetu u Beogradu, gde je 2021. odbranila master rad na temu “Uporedna analiza srpskog i hrvatskog prevoda romana Putnik i Mesečina Antala Serba”. Tokom školske 2018/19 godine pohađala je program književnog prevođenja na Institutu Balint Balaši u Budimpešti. Neki od njenih prevoda objavljeni su u književnom časopisu “Mostovi” kao i onlajn časopisima “REZ” i “СРП“. Za master rad prevela je odlomak romana Sivi golub Šandora Tara. Učesnica je brojnih kampova na temu književnog prevođenja u Malom Iđošu, Balatonfiredu i Dunabogdanju, a 2021. godine učestvovala je u radionici književnog prevođenja u okviru PesText književnog festivala u Budimpešti.