Luna Migel: Luna moli Lunu da napiše srećnu pesmu

Da biste ozdravili morate se znati razboleti

Pojavila se jedna, pa još jedna, i jedna još.
Bilo je leto i množile su se na sve strane kao drevna kuga.
Kroz drvo, slušala sam njihove otkucaje;
pitala sam te imaju li bubašvabe srce
a ti si mi rekao da ne znaš ništa o tome.
Slabo poznajemo jednostavne stvari, pomislih.
Ništa nam nije važno dok nas ne zaboli.

Luna moli Lunu da napiše srećnu pesmu

Tražiš od mene srećnu pesmu. Šta hoćeš da ti kažem. Da verujem u ljubav. Da me najviše na ovom svetu može uzbuditi pica za ručak u nedelju. Da obožavam da zadržim spermu među nogama sve dok se njena tečnost kap po kap ne sruči na hladan pod mog sna. Tražiš od mene srećnu pesmu a to je nešto gotovo nemoguće, jer kada sam srećna ne umem to da kažem. Ili zato što kada sam srećna želim euforiju. Ili zato što sam u trenucima sreće zaneta važnijim stvarima poput plakanja. Čitam knjigu u kojoj glavni junak ubija svog mačka i ne oseća ništa. Slušam pesmu u kojoj se ljubavnici razdvajaju i ne osećaju ništa. Gledam poruke na WhatsAppu i saznajem da moj prijatelj želi da prereže vene ne bi li prestao da oseća. Šta onda želiš da ti kažem. Koga želiš da spasim sad. Tražiš od mene srećnu pesmu i ovo je sve što ti mogu reći: Ne.

Ovo pišem dok prelećem okean vraćajući se svom domu u avionu aeromeksika 

Nemam kome da se pomolim, ali imam nekoga kome ću reći “potreban si mi”. O tome sam mislila tokom povratka: daleki sati dok prelaziš okean, toliki sati jedenja keksa sa jagodama u Parizu, toliki sati dok te gledam kako spavaš crtaju previše osećanja: kao mravi gamižu uz i niz kapke mog džet lega, tako zamišljam reč ljubav, i reč san, i reč ostariti. Tako se zabavljam milujući tvoje oštre obrve a noć u Barseloni je dijamant, na njenom nebu ničega sem dva meseca kojima ne umem da se molim.

Srebrno sidro

Ti si dobar trenutak da se rodim iz ove ruke.

Da se rodim iz kolena.

Da se rodim:
nikada iz stomaka,
nego iz srebrne tetovaže.

Pre oksidacije bila sam sve.
Sada sam budućnost.
Tanano tkivo što se vezuje o sidro.

Jezerce s lokvanjima u parku Ueno

“Razlika između moljca i leptira”
Gugl pretraživač me vodi u galeriju
zastrašujućih slika
“džinovski japanski moljac”, ukucavam ponovo
da pogodim šta sam to videla
u agoniji među korovom parka Ueno
kraj njegovog jezera krcatog narandžastim ribama
“moljci mogu biti lepi”
zapisujem očajnički u hotelskoj sobi
sa klima uređajem uključenim na maksimum
i nogama u vazduhu dok ti spavaš
“moljci liče na leptire”
vodili smo ljubav u tišini
tvoj se ud krio u meni kao vilin konjic
u lokvanju na jezercetu jutros
“čemu li služi džinovski moljac”
pitam sebe i pitam svet
ako dodirnuti vodu Uena donosi sreću
ako pedaliramo na blistavoj barci i to će doneti nežnost
ako ćemo pojesti jednostavne rezance
i to će nam ispuniti stomak
ako ćemo putovanjem na kraj sveta naučiti lekciju
moljci su sićušni tamo odakle dolazim
kriju se u čistoj odeći
njihova krila liče na drevne freske na tkanini
“šta znači moljac”
“zašto u Tokiju ima toliko mrtvih moljaca”
“zašto sam došla na drugi kraj sveta”
“zašto da se vratim domu ako ovde mogu biti srećna
ako ovde mogu da vodim ljubav
ako su insekti lepi
ako ovde još ništa ne razumem a oči mi sjaje”

 O autorki:

Luna Migel rođena je u mestu Alkala de Enares kraj Madrida 1990. i jedna je od najuticajnijih pesnikinja savremene španske poezije. Objavila je pesničke zbirke “Biti bolestan” (2010.), “Poetry is not dead” (2010.), “Sterilne misli” (2011.), “Grob mornara” (2013.), “Utrobe” (2015.) i “Greben sa sirenama” (2017.) Autorka je i romana “Sahrana Lolite” (2018.) i knjige za decu “Učini da poletim” (2019.) Godine 2010. Osvojila je Pesničku nagradu Braća Arhensola za zbirku “Poetry is not dead.” Zajedno sa svojim mužem, piscem i urednikom Antoniom H. Rodrigesom, od 2019. postaje urednica izdavačke kuće “Trojanski konj”, posvećene otkrivanju novih uzbudljivih glasova u španskoj književnosti. Sa mužem je u četiri ruke napisala i novelu “Ekshumacija”, a jedna je od urednica i nekoliko antologija poezije mladih španskih i meksičkih pesnika.

O prevoditeljki:

Jelena Žugić rođena je 1989. u Beogradu. Završila je osnovne i master studije Opšte književnosti i teorije književnosti u Beogradu i master studije iz oblasti književnosti i kulture u okviru Erasmus Mundus internacionalnog programa Crossways in Cultural Narratives. Živela je u Lisabonu, Šefildu i Santjagu de Komposteli. Poeziju i prozu objavljivala u časopisima „Polja“, „Enklava“ i u specijalnom izdanju britanskog časopisa „Route 57“, kao i na književnim portalima „Strane“ i „Astronaut“. Prevodi sa portugalskog, španskog i engleskog jezika. Sa portugalskog jezika prevela jedan roman i jednu zbirku pripovedaka Klaris Lispektor. Sa španskog jezika izabranu poeziju Roberta Bolanja prevela je za specijalno izdanje časopisa „Polja“ posvećeno ovom čileanskom autoru. Trenutno živi, radi, piše, stvara muziku i peva u Beogradu.