Rosio Asebal: Od kada te poznajem

27. 07. 2021.

Rosio Asebal: Od kada te poznajem

Poezija: Rosio Asebal; Izbor i prevod: Jelena Žugić

Afrodita

I tužna je
kao stolica napuštena
posred plavog dvorišta
Oko nje kruže ptice
Igla pada
Lišće šušti
ne dodiruje je
Tužna je
u srcu dvorišta
pogled spušten
obešene grudi
dve okasnele grlice
I u šaci
povodac
bez psa

Deca bonace

Moje detinjstvo su sećanja na stan na obodu grada
i iza prozora zanemareni vrt;
moja mladost, dvadeset godina svesaka iz engleskog.

Postići ćeš – govorili su –
mnogo više nego tvoji roditelji i njihovi roditelji:
četiri godine studiraj i bićeš zaposlena,
radi i uvek ćeš živeti spokojno;
radi i bićeš dostojna budućnosti.
Povinovala sam se, kao i svi – deca bonace –.

Nismo se odazvali toj slutnji,
mirisu baruta što tihim glasom raste
kao eho strepnje pred dverima palate.

Od te zemlje kojoj granice su strane
čuvam samo sećanje na svetlo
i mučninu pred rečju domovina.

Iz svoje sobe, pesnikinja posmatra
decu koja se igraju na ulici

Siluete neuništive mladosti
požuruju zalazak sunca na toplim
trotoarima aprila.
Iza prozora, divim se
dečjim igrama – ta nepripitomljena
zajednica telâ i ulice –
sloboda neznanja. Mislim
na devojčice u trku, na njihova lica
koja kupa, još uvek, sunce, na njihove blatom
umrljane šake

i zamišljam
kojim li će koncima vesti tu bol,
kakvi će im zidovi zaklopiti stremljenja,
dok posmatraju mlitavi hod
reke vremena povučene u tamnu,
hladnu prisnost svojih odaja.

Krug

Čaršav posut peskom kao ušećereno voće
u tvom oku odraz je istrošenog
sećanja na jednu drugu zoru: more i livada
svedoci strasti, pun mesec,

cigareta, krici, tvoja griva,
dah odbeglog konja;
odjednom, bura prošlosti
i tvoje lice premazano bolima.

A onda, – bez tebe – teku godine
nestalna idila na drugoj obali,
radio u pozadini, ista numera;

drevna želja, suzdržan pokret,
ostaci soli na mom obrazu,
sećanja na more i ova pesma.

Od kada te poznajem

Ne plačem u zimske večeri,
ni kada pišem dnevnik,
ne plačem kada Elena Kuragina
- oprostite mi na spojleru -
umre očajna – očajna i sama -
ni kada iščitavam svoju prošlost
iz karata skrivenih na tavanu.

Nisam to htela reći ali ponekad
zasuzim kada nisi u ovim pesmama
dok se dodirujem i mislim na nekog
koga nikada nisi upoznao,
plačem setivši se one noći
kada smo kasnili u bioskop
poliveni suzama i spermom.

Na ulici su mi rekli da ličim
na srećnu ženu. Možda je istina.
Ne smatram više sebe ružnom dok plačem.

O autorki:

Rosio Asebal Doval rođena je u Ovijedu 1997. Diplomirala je pravo i političke nauke na madridskom Univerzitetu Karlos III. Od 2014. godine urednica je književnog časopisa „Maremagnum“. Objavila je pesničke zbirke „Sećanja na more“ (2016.) i „Deca bonace“ (2020.), za koju je osvojila pesničku nagradu Hiperion. Njena poezija zastupljena je, između ostalog, u antologijama „Raznoliki“ (2015.), „Toliko toga pred nama: prikaz asturijanske poezije“ (2018.) i „52 nedelje“ (2019). Poezija i književne kritike Rosio Asebal objavljivani su u mnogobrojnim španskim književnim časopisima kao što su „Anafora“, „Stanica poezija“, „infoLibre“ i „Zenda“.

 

 

 

O prevoditeljki:

Jelena Žugić rođena je 1989. u Beogradu. Završila je osnovne i master studije Opšte književnosti i teorije književnosti u Beogradu i master studije iz oblasti književnosti i kulture u okviru Erasmus Mundus internacionalnog programa Crossways in Cultural Narratives. Živela je u Lisabonu, Šefildu i Santjagu de Komposteli. Poeziju i prozu objavljivala u časopisima „Polja“, „Enklava“ i u specijalnom izdanju britanskog časopisa „Route 57“, kao i na književnim portalima „Strane“ i „Astronaut“. Prevodi sa portugalskog, španskog i engleskog jezika. Sa portugalskog jezika prevela jedan roman i jednu zbirku pripovedaka Klaris Lispektor. Sa španskog jezika izabranu poeziju Roberta Bolanja prevela je za specijalno izdanje časopisa „Polja“ posvećeno ovom čileanskom autoru. Trenutno živi, radi, piše, stvara muziku i peva u Beogradu.

 

Share :