Rosa Berbel: Spaliti šumu

Planovi za budućnost

Imamo četrdeset godina i posao koji mrzimo
a plaća nam račune,
dovuče nas do kraja meseca,
i pruža to što ima ime dostojanstvo
a oseća se kao čemer.

Imamo posao i stan na plaži,
ali pred morem sanjamo
čudo:
naša odeća u pesku kao nekad,
biti tako pred burom, jedno
kraj drugog,
sa začudnim golim telima,
s ovim ćudljivim svetlom,
sa ljubavlju koja postoji ali nije dovoljna.

Imamo četrdeset godina i dvoje dece koja trče,
vrište i plaču,
jer pesak je prevruć,
jer mi se prepiremo,
jer ništa nas ovde ne zabavlja.

Imamo kuću, decu, i pregolemi strah
od smrti, privremenih ugovora,
kao i svi normalni ljudi, strahovi
srećnih ljudi, srećni strahovi,
kao ova slatka nesanica davnih dana,
ova otrcana, rutinska
nostalgija.

Imamo četrdeset godina i državu koja nas ne imenuje,
ne ukrcavamo se u avione
jer smo zaboravili
kako na drugim jezicima reći volim te,
zaboravili smo kako su nasilna putovanja,
kako spavati mirno u dalekim hotelima
gde nas noću ne doziva niko.
Imamo četrdeset godina i jedan srećan život,
srećan bez naglih skretanja,
bezbedan život
u ravnoteži.

Ali nakon ljubavi, rutine,
privatnog vlasništva i leta,
stvarnost se vraća
i nije konformista.

Priručnik za preživljavanje po izlasku iz gnezda

1. Govoriti više o računima. Kvalitet
    proističe iz obilja.
    Kloni se tišine drugih.

2. Gomilaj vizit karte
    kao vredne arheološke iskopine.
    Nikad ne znaš šta ti mogu otkriti.

3. Ne opraštaj nikad onom ko zaboravi
    tvoje važne datume.
    Ne gomilaj ljubavi koje ne pamte.
    (Ovu tačku ne zaboraviti nipošto).

4. Ne simulirati žal ni bol
    kada zaboraviš važne datume.
    Ne gomilaj ljubavi-zlopamtila.

5. Bar jednom u dva meseca
    ponovo otkrij zaboravljene predmete.
    Zar je još moguć
    fantazam otkrića?

6. Ne zaboravi svoje poreklo.
    Zagrebi, ako treba, zemlju parkova
    ručicama građanke.

7. Neka predrasude ostanu netaknute.
    Stvari su, uz izuzetke,
    baš onakve kakve izgledaju.

8. Čuvaj površinu.
    Otarasi se onih koji se plaše fasada.
    Prava unutrašnjost stvarnih stvari
    klaustrofobična je.

9. Nikad ne poželi da odeš.
    Reći zbogom je tužno i to je laž.

10. Pusti da svetlo uđe.
      Pusti da uđe svetlo
      i da te probudi.

Odrasti, to znači

Hodati duže, sa više straha,
praznijim ulicama,
ne verovati u druge svetove,
moguće ili nemoguće,
povrediti druge bez reči,
kupovati korišćene stvari zbog čudnog
užitka kada ih dotakneš,
prodavati predmete,
razbiti predmete koje nikada nismo imali,
baciti ih u vatru kao da
nameštamo kazaljke
svih satova u kući
kako bismo bar na kratko mogli
da gubimo vreme.

Spaliti šumu

Gledam nas na ulici u oblačni dan,
kao ostarela deca bez dozvole za igru
kraj prljavih ljuštura konzervi.

U centru smo slike,
naša mala lica u središtu svega,
a nad njima svetlo.

Sve je ovde mrtvo, a ipak,
đubre je širilo granice sveta,
kao improvizovana geografija.

Smislili smo igru,
prvo zatražimo nešto,
u strogoj tišini.
Jedna želja, možda,
prva zamisao sreće.

Zar sazreti ne znači to: birati stvari
a odabir sakriti od drugih?

Potom se vrtimo oko svoje ose,
odsutni i nespretni,
sa svim svojim žudnjama, okret
za okretom,
najveći mogući broj minuta.
Pobeđuje onaj ko
duže izdrži, izbegne
zamor i vrtoglavicu

Ti i ja smo uvek gubili.
U ovoj sceni gubimo ponovo.

Ali ovo otkriće je naš zgoditak:
shvatamo da pokreti tela i njihovi izgovori
određuju ostatak pejzaža.

Pisati

Pisati/živeti ovako
na isti način
u jednom komadu
u jednoj jedinoj slutnji dok vučje zavija neizmerna
melanholija
u saobraćajem paralisanom gradu gde slabe
vazduh i kosti.

Pisati, podizati kaldrme, vući koordinate,
stvarati kardinalne tačke,
postavljati dinamit pod varijable, čeprkati po bolu:
pisati/živeti mir-no. Ovako.
Pisati iz studeni autoputeva
studeni zagrljaja
iz studeni adolescencije samoće i drhtanja
živeti iz te studeni što sravnjuje sa zemljom
polja jezike sećanja.
Posle se vratiti i svejedno zapaliti sve:
i papir i muškarca.

Pisati/živeti kao konjugacije oblika privlačnosti
u svemiru: umetnost, ljubav i vera
slivene u jedan jedini doživljaj masakra.
Pisati/živeti/crtati koordinate
obraćati se neizrečenom, usnulom uzbuđenju
podići rt glagola u čast one
koju je bilo nemoguće izreći, koja je nekada bila,
u čast raskomadane žene
majke, ljubavnice, stvoriteljke, hrane.
Živeti/pisati stresavši
već rečeno
kuću već sazdanu
ranu već isceljenu
ravnotežu poznatog tela
savest
transakciju

nabrajati manifeste, ovako
podnositi jedino potragu bez kraja.

O autorki: 

Rosa Berbel rođena je u Estepi u Sevilji 1997. Diplomirala je komparativnu književnost na Univerzitetu u Granadi, a 2016. bila je dobitnica priznanja UKOpoetika, univerzitetske nagrade namenjene mladim andaluzijskim pesnicima. Njena poezija objavljivana je u antologijama kao što su „Opasna pirotehnika: 11 seviljskih pesnika za 21. vek“, „Supernova“ i „Nešto se pokrenulo“. Zajedno sa Huanom Domingom Agilarom sastavila je antologiju mladih pesnika „Tanana koža“ (2019.) Njena prva knjiga „Devojčice uvek govore istinu“ (2018.) osvojila je Nagradu za mlade pesnike Antonio Karvahal, a dobitnica je i Nagrade kritičara Andaluzije za najbolji prvenac, kao i nagrade Kritičko oko za poeziju koju dodeljuje Radio Španija (RNE).

O prevoditeljki:

Jelena Žugić rođena je 1989. u Beogradu. Završila je osnovne i master studije Opšte književnosti i teorije književnosti u Beogradu i master studije iz oblasti književnosti i kulture u okviru Erasmus Mundus internacionalnog programa Crossways in Cultural Narratives. Živela je u Lisabonu, Šefildu i Santjagu de Komposteli. Poeziju i prozu objavljivala u časopisima „Polja“, „Enklava“ i u specijalnom izdanju britanskog časopisa „Route 57“, kao i na književnim portalima „Strane“ i „Astronaut“. Prevodi sa portugalskog, španskog i engleskog jezika. Sa portugalskog jezika prevela jedan roman i jednu zbirku pripovedaka Klaris Lispektor. Sa španskog jezika izabranu poeziju Roberta Bolanja prevela je za specijalno izdanje časopisa „Polja“ posvećeno ovom čileanskom autoru. Trenutno živi, radi, piše, stvara muziku i peva u Beogradu.