Marija Topali: Credo

Duboko

Pri našem susretu
Poslednjeg jesenjeg popodneva
Oboje znamo
Da će već sutradan
Zima biti ovde.
Biće počišćeni
Sa tla
Poslednji zlatni polumeseci
Među suvim lišćem.

Tako to znamo.
I uopšte se ne žurimo
ni ti
ni ja
jer ovi trenuci
koji se prosipaju po zemlji
plavi su
puni
svega prethodnog
I mada se
godišnja doba vrte u krug
a drveće u Nacionalnoj bašti raste u vis
više ništa ne jamči
da će naši vinogradi ponovo dati
isti ukus vinu.

Carevo novo odelo (varijacija)

I

Uvek je
u svima znanoj priči
car bio go.

Samo, stvari stoje malko drugačije.

Zaista se pojavio potpuno nag
na jednoj svečanosti
ali ne zato što ga je navodno prešla
neka varalica.
Njegova golotinja, dobro poznata i njemu i onima oko njega
bila je oruđe moći.
Njome je ponizio sve učinivši:
I da ga vide onako kako nisu želeli
I da potvrde da nije tako.

Sve dok jednog dana ono dete
nije zamalo sve diglo u vazduh!
To je uvek tako.
Dovoljno je da se neko prvi usudi
                      - čak i dete
Onda ga slede i ostali.

II

Nadbiskup
Je bio mudar čovek.
Naravno, možda je
svakog jutra praznio
noćnu posudu gospodara
ali je, osim toga,
bio jako učen i svemoćan.

Pustio je da prođe prvi talas.
Izbili su neredi, postavljene barikade.
Kardinal je pregovarao
podelio novac i obećanja.
S vremenom poče da bledi
slika herojskog deteta.

Ko je ono, uostalom?
Dete koje je pokazalo
da smo do tad svi bez izuzetka bili pokorni?

I poče da se širi pričaI poče da se širi priča
Kako je dete bilo drsko.
Zlonamerno, površno i neoprezno
           - Naravno, car jeste bio go -
bio je ipak stalni refren.

Sve dok neko (osvojivši kasnije u svojoj oblasti mnoga priznanja i nagrade)
nije jedno veče, u nekoj kafani, rekao:
„Ja se, ipak, sećam da je nosio čarape.”
Drugi je zatim dodao: „I ja! Kao da mi se čini da su bile plave?”

I tako se, malo po malo
ni iz čega obnovila
čitava kraljeva odora
i živeli su srećno do kraja života.

III

Sigurno se pitate: a dete?
Bilo je izolovano
i njegovi talenti naširoko preispitivani.
Palo je, što se kaže, „u nemilost”.
Depresija, gubitak pamćenja, uobičajeno.

Jednog dana,
sakupilo je svu svoju hrabrost,
da ustane
i odvažno
sa kesama iz supermarketa u rukama
prođe kroz kasu na izlazu

Sa očima Sfinge, čekali su ga Međani
sa obe strane
„Hello Leonidas”, pozdravili su ga. „How are you feeling today?”

Decembar 2012.

Credo

(ovde kao uspavanka)

za moje devojčice

Njene ruke ili noge?
Ili možda njen glas?
Oči ne. Uvek je bila u pokretu, pognuta.
Ruke crvene, noge zguljene i zadebljale kože
a la Volas Stivens (u Car sladoleda)
njen spori tip smrti
dozvoljava mi da je se sada prisetim, polumrtve
„Meštanke su”, govorila je „kad smo mi došli iz zavičaja
brisale pod
pa istom metlom čistile sto”.
U ovom kratkom prepričavanju (jer je i ona rođena ovde - morala je, dakle, to čuti od svoje majke)
krije se credo
ogrubeo poput njenih peta
crven kao koža njenih ruku
usredsređen poput njenog pogleda
sa umom koji se neprestano pakuje za negde drugde.

Kuće blistave, dvorišta izribana, kamenje hiljadu puta pometeno
noge muškaraca oprane u lavoru, isečeni nokti na peškiru (videla sam je kako kleči, samo s leđa)
govorila je: „Tolika upornost, čitav bi svet mogao ponovo da nastane od naše rase” „odeća”
govorila je „zakrpljena, ali čista, čista”,
oči neumorne, pognute, stopala sa žuljevima, poluiščupani nokti, 
plima umora, mesec umora, život umora
na mojoj koži možeš u svakoj pori, pritiskanjem svake tetive
da čuješ i vidiš taj credo. Ja sam nosilac, po rođenju.

Jednog jutra (svi su bili otišli od kuće 
ostavivši mi svoje otpatke u krevetima 
u kupatilu u kuhinji - nisam imala baštu, srećom! -
skinula sam sa zida
onaj električni usisivač za mrve
onaj koji se puni i usisava male količine 
bez lomljenja ruku leđa i zglobova

i pokupila sve u jednom mahu
Nismo bile u zavičaju, u to budite sigurni.
Vreme za spavanje, slatkiši, kasno je.

O pesnikinji:

Maria Topali (rođena u Solunu, 1964.) studirala je pravo u Atini a zatim u Frankfurtu, gde je odbranila i doktorsku disertaciju 2004. godine. Objavljuje poeziju, nemačke prevode i kritike u dnevnim, nedeljnim i periodičnim publikacijama. Saradjuje sa „Kathimerini tis Kiriakis”. Član je uređivačkog odbora časopisa „Piitiki”. Njena najnovija zbirka (Zajedno smo je slušali, Patakis, 2018) uvrštena je u uži izbor na www.oanagnostis.gr. Živi u Atini, radi u Nacionalnom centru za društvena istraživanja i ima dvoje dece.