Urška Kramberger: Džinovska čeljust globusa

Sarasvati[1]

U kom trenutku je spoj tako gladak
da se nad grebenom izmigolji iz toka?

Odsečena ruka obale
izdubila je dno.
S njega se izdižu baloni, u opnastim
trbusima nose satove.
Protresla sam uzdu u društvu razmaženih
bogova, okrenula kašičice tako da duhovi
sednu na njih. Pomicanje slojeva oteklo
mi u zglobove, izbori prepleteni u grudvu.
Njihova lica, uvučena u vrtlog
i pretvorena u satove, počela su da lebde.
Ovaj lavirint žila koje pripadaju nekim životima
obaren je na ispupčenom dnu.
Gde sam došla u obesti, odevena u burnus.
Reč, u najužoj tajni ohola
vlasnica fluidnosti. Gaučosi vode zvezde na ispašu,
koriste ih kao vesla. Očišćenu poplavu
najavljuju u snovima.

[1] Saraswati – na sanskritu znači „imati vodu“, posedovati tečnost; takođe hinduska boginja znanja, umetnosti, muzike, mudrosti i učenja, ljubavnica Brame.

Kad te ulica pljune 

Poslednjim pozivom divljeg
svetionika otpočinje proleće. Zato sam
juče spavala u cipelama. No, madame,
mlatarao je licem kao da je nadnešeno
nad avionsko krilo. Teško mi je kad
na raskrsnici sretnem istrošene ljude
s žutim noktima koji se grčevito zarivaju
u tkaninu džepa, pa tokom njihovog hrkanja
usred dana pišem duge, manične eseje,
tako da se prozorski kapci zarumene od zanosa.
Dobro znaš da se dugo tuširanje ne preporučuju
i da se niko nije obogatio od zrnevlja
Ali, individualizam samo jednom
dolazi u obličju grobara. Drugi put
smeje se grohotom, a poluostrvo raste.

Selidbe
(sve se zaboravi do jutra)

Došla sam iz tunela da ti svučem kuću.
Velika sova letela je, a ja sam trčala
još uvek pomalo verujući u sebe.
Ukrasila pukotinu, te mi prevara pala u ruke.
U prekrasnoj vili dobili smo poslasticu,
kad negde dođeš to uvek treba proslaviti.
Stideli smo se kad nas
sluge pobedili u pokeru.
Izmišljena masa stupa na pozornicu.
Pisanje nije
igranje šaha u peščanom satu,
slabe fragmente baciti, dobre izrezati u krug
pre no što se nekom drugom
otkotrljaju iz ustiju.
Doza osmoze nakon nepreglednosti drveća,
brzo spoticanje
i sve vreme opominjati sebe.
Iseliti činjenice među stoike, lenjivce.
Jesi li čula?
Posle kiše ide karneval, kao i Borhes,
koji bi prave biografije uzeo,
krivotvorio ih, poravnao zanimljivost
i postavio u optimalu zonu komfora.
Tokom selidbi zaboravljam koja strana je prava,
a koja ispod tunela.
Skupim se u siluetu na svodu.
Sova zastakljena u dinu.

Pazi, greda!

Samo noću
najveći umovi našeg vremena razvučeni su preko njiva.
Duge vožnje premazane su tišinom.
Kraj citata.
Disciplina je samo fuga
u kojoj se kotiš.
Ej, to korito nije božje!
Za nas koji dolazimo iz krajeva
gde na čelo lepimo grančice ruzmarina
i tek tako povraćamo po dvorištu,
takvi dani su nepodnošljivi.
Ako u naočarima vidiš strane jezike,
u tome nema ničeg akademskog, kamoli poetskog.
Trezori su punjeni poput Krcka Oraščića.
Alhemičarske zastave, kritičke preporuke
kako koristiti uzglavlje.
Serija pastira koja meri obim struka
među lebdećim ogrozdima.
Ove male ulice izvan centra sumnjivo su mračne.
Sedma bara; čudno je živeti bez nelagode.
Jedino jahači bez nogu i slepe sirene
koje su izgubile moć manipulacije,
uprkos svemu, spavaju u Berlinu u koncertnim dvoranama.
Na takvoj morskoj visini poreklo se istroši,
da li neko ovde uopšte pazi na pacijente?

Déjà vu Metelkova[2]

U petak smo taman dovoljno zadovoljni da budemo budisti
svakodnevica je privilegija pristupa.

To je imalo loše posledice i samo jedan izlaz,
skrcala sam lubenicu usred ispostave zamka.
Kao što se kaže apsolutno raspolagati jezikom.
Roze pulpu razmazala sam po lastavicama, a koščice sačuvala
na ivici ćupe iz Trsta,[3]
jer se navodno ne smeju jesti.
Kad sam došla iz podzemnog prolaza na železničkoj
na vrhu me je sačekala hobotnica
i pitala bih za smer da pored mene
nije prošao čovek s patkom na cediljci
i rekao:
svaki dan puštam patku da pliva bez cediljke,
a ja ležim kraj reke i ništa nemam na savesti.

Šamarati umetnošću je, inače, zabavno,
ali nije naročito efikasno,
lepo sam ti rekla da gamašne mogu biti veoma proždrljive.
Ja, čovek s crvenim rukavicama koje se paraju,
po Metelkovoj sejem malena klupka i končiće,
uopšte ne znam više šta znači sekularizam,
radije bih da sam dreserka pasa,
nego da se plašim biti na brodu,
gde obedi klize u ciganskim zvižducima ili
u rerne s glavama Silvije Plat,
koje su još dugo krijumčarili u Ameriku.
Ljudi se plaše takvih krstarenja,
ustaju noću, gledaju u rerne,
vide svoje odraze na starim loncima.

[2] Alternativni kulturni centar Metelkova.

[3] Folklorni muzički instrument u Sloveniji poznat pod imenom lončeni bas.

Nečuven umor usred mlinske zajednice

Ribao si nedugo pošto sam donela četku s bazara.
Ne, nije tako pisalo u knjizi. Bojanku sam sakrila u mlin,
verala sam se po fijokama punim mulja i morala sam malo da se nasmejem.
Što sam se uplašila da i svet ne postane samojed.

Ali hirurg ju je našao. Da li se čovek koji čini incest sam sa sobom
baca u potok s bojankom u naručju?
Naočare su mu poklekle kao po prevari metamorfoze kod labuda.

Vikinšku uslugu sam sama sebi pružila,
namera se ne pita uvek o svom zločinu.
Sapleo se, zakrpio donju granicu razumevanja,
za nekoga radikalno rešenje.

Zapušten luna-park gde starci u unihopu pijuckaju pivce,
a na prikolice su oslonjene oglodane grabulje s kojih kaplje krv.
Sapleo se, zaista – savest mu je s velike skakaonice skočila na stomak.

Uostalom ne volimo da neko dolazi ovamo.

U deset sekundi, dok nabijaš duvan u lulu,
razmisli pre nego što kažeš neku glupost i izdaš se.
Ljuti te što nisam prerezala svakog ko je ikad zalutao ovuda.
Ionako je nevažno.
Imamo rezervne gume, ako bismo slučajno na more.

Džinovska čeljust globusa 

Kad već koristiš anđela za jastuk,
neka ti je bar priča vredna pomena.

Oči su kalup legendi, ali
tek za čajnu kašičicu

Danas su majstori prezasićeni
tom apsurdnom slobodom u umetnosti!

Ponavljam još jednom, doživeti dokolicu je fikcija.
Donji deo očne jabučice sužava se u podzemni prolaz
u koji, jedan po jedan, ulaze mravi,
potentan lepak koji prenosi težinu gledanja.

Kad je već sneg, barem neka ostane hladno.
Zavera ili zaliha, rekle bi ribe 1896. u reci Klondike
zapenjene od kuglica za supu.

Beriberi su provalili tako što su imućne kokoške
dobile mašinski oljuštenu rižu. Kako čudno hodaju, rekli su
kad su se vratolomno spuptale iz kokošinjca naglavačke.
Kakva slučajnost, doktore Ajkman!

Segment leti i eksplodira,
pada na spljoštenu ulogu i brana popušta
pod džinovskim česljustima globusa.

O pesnikinji: 

 Urška Kramberger rođena je 1993. u Mariboru, živi i radi u Ljubljani. Bavi se biomedicinom, pohodi šume i piše poeziju. Kao pobednici festivala mlade književnosti Urška, 2016. godine Urški izlazi prvenac Orjaški gobec globusa (Džinovska čeljust globusa). Na festivalu Pranger, jedinstvenoj simbiozi pesničke i kritičarske prakse, gostuje 2017. godine, a na međunarodnom rezidencijalnom projektu Odisejevo utočište 2019. U jednoj pesmi piše: Poezija je plivanje, najčistija forma kretanja. Kritika o poeziji Urške Kramberger kaže da se njena poetika kreće na razmeđi narativne i jezičke poezije, pri čemu „zahtevnost ne leži u kompleksnom načinu upotrebe jezika kao takvog, već u naporu da se održi dijalektika celog i ne-celog, da se održi drugačija, neintuitivna prostorno-vremenska konfiguracija pesme“ (Muanis Sinanović). Imamo li na umu da se pesnikinja svesno oslanja na teže dostupan deo šalamunovskog nasleđa i dobrim delom ga nadilazi svežim pesničkim slikama i idiosinkratičkim stilom kolažiranja, može se reći da Urška Kramberger predstavlja izuzetak na savremenoj slovenačkoj pesničkoj sceni koja još uvek neizmerno duguje velikom monstrumu inicijala T. Š.

O prevodiocu: 

 Ivan Antić rođen je 1981. godine u Jagodini. Prozni pisac, pesnik i prevodilac. Objavio je knjige kratkih priča „Tonus“ (Prva knjiga Matice srpske, 2009) i „Membrane, membrane“ (Kulturni centar Novi Sad, 2016) „Membrane“ su u prevedu Sonje Polanc objavljene u Cankarjevoj založbi (Ljubljana, 2020). Pojedinačne priče prevedene su mu na engleski, nemački, poljski, rumunski, makedonski i albanski jezik i uvrštene u antologije „Plejlista s početka veka“ (Beograd, 2011), „Nga Bergradi, me dashuri – Tregimi i ri nga Serbia“ (Priština, 2011), „Pucanja“ (Beograd, 2012), „Iz jezika v jezik“ (Ljubljana, 2014), „Čarobna šuma“ (Beograd, 2016), „Strah i trepet“ (2017), „Najkraće priče srpskih pisaca“ (Beograd, 2017) i „ZU ANDEREN UFERN. Transdanubisierungen“ (Beč, 2018). Prevodi sa slovenačkog jezika (Blatnik, Šalamun, Šteger, Kosovel, Perat, Hrs Pandur, Sinanović, Dovjak i dr.). Uredio je nekoliko pesničkih knjiga u izdanju SKC Danilo Kiš. Od 2012. godine živi u Ljubljani.