Blaž Božič: Nebo nad ovim nebom

Brisel

        za ninu kordiš

privijaš me na grudi
u pretećoj širini odlaska
koji ne dopušta čekanje

i već ukazuje se brabant u obrisima [1] –
onog jutra čije je ulice okrznula nabubrela materica
trudna ptica
pretvarajući ga u crni dan
to je nešto što će potrajati
užasnom si hitnjom
u večitoj smeni raspoloženja
poverila svoj život onima što su
rekli da ješće seno i
da noću čuvaće tvoju izbu
i živeti od siće

sledi godišnje doba straha živinu
kao da žigošeš, i tako je iznebuha
došla crna subota, irhte to mavro savvato,
jek kalo sabata[2] došao mi crni petak, onda crni utorak
bludni sine, nizali su se tako sve dok tvoj odlazak nije okrznuo svet –
i kako dopuštaš prekid, svoj,
kako odlaziš, zadovoljna stanjem,
i kako odlaziš u dan
neraspoznatljive širine trudna

sa zahtevom za otkupom
za sve toplotne talase koji su minuli zemljom
dok je opasnost koketirala s dolazećim;
iako voljeni prsti hrle u rupe koje nebo nad briselom
privremeno odobrava, oni što bi da uđu ulaze i vuku kaljave čizme
preko pragova preko skotnog ruba –
preko svega što je ućutkano što prigušeno miruje i preko praga jeseni i
preko praga tvog tela zimi
ono što sedi budno – to su ućutkane selice u tvojoj sobi
i kako smo samo tad topili mi, žarenje zimi,
sva voda koja određuje prostor svetu i mi jedva primljeni
budni sedimo na rubu tvog kreveta
u međuvremenu sve nas sustiže predveče svetog rata

i sad – dva proleća
udaljeno tvoje plutanje
tako znane granice
gde si nekad napipavala oblasti nakon kraja,
gomore ospokojavajućeg neba
i buduće suvernire iz belgije,
minimalan anderleht: o, kako slatko

kad te crno proleće na grudima donese
i vrati svetu

a onda gotovo iznenada nalegne
vreme setve na svet
tada te istorija hvata na prepad, jer mora, razumeš
da jednostavno mora pre no se nasipi obruše
pre no zariješ glavu u pesak na obali
pre no su ljudi na obali postavljeni beli pred oblake
pre no vetrobrani klonu
belim talasima koji te doje – to je očevo mleko
koje kad se jednom postaviš na svoje noge više ne
garantuje mir ili da odgovaraš svetu i potisneš u zaborav
nekadašnju patnju pod žezlima februara
može biti da će jednom
pokušati da te opravdaju –

svet što zeleni i vode na njemu što zelene
tako sejemo oca, sejemo majku
tako u snove prizivamo paljenje gradova
tako niko nije bezbedan

polja zazidana otrovnim ketridžima. i kako ih iznurujemo –
zupcima odgovarajućih zakona
postupci cvetanja dokoračani isključivo ka sebi samima. doći ovde – bio je dar jeseni
ili nagrada što smo zime proveli kod rođaka

otvarajući jezivu zoru dojimo se

nedopušteni postupci u kostimima naoblačenih dvorskih luda kontaju
aprilska sita, privlače pažnju tek iščilevši
za rubom severnog neba.
tako sin ubija oca, tako otac napipava svoje lice
tako sejemo majku
sejemo oca
tako žanjem ulicu mari depaž

i gvozdeni dnevni red što dolazi natrag kad praznici svenu
dnevni red koji nalaže upotrebu grube sile.
krišom tad žanju se cvetovi neba,
koje klija majka
koje klija otac oruđem
od kapaka tišim – tako grebemo pšenični pepeo
žanjemo pšenicu koja raste iz tebe. i kad ploviš jedemo je.
kad gde sve i u kojima – remetimo signal.

tok aheronta tako silno kao brabant
iscrpljuje nas papirnatim vizijama, za dlaku uteći poslednjoj žeđi
istisnuti mastilo iz grla
kako je lepo kad zarudi roštilj duž staničeve*
i kad se razleže miris ćevapa i piva
i crno me proleće donosi obogaljenog i srećnog

a nas ostale na ovom neočekivanom odmorištu
iznuruje tek koverta s novcem

vidik dremača ukazuje na najbližu zamku; a gledaj tamo napolju –
tamo su ljudi koje poznaješ

u krajnjoj stisci osveženog pamćenja osmehuju ti se
ljubaznost turizma koji umara korak koji si ipak
imala petlju da pružiš ovom svetu. i kad padne u zaborav ono što
smo naučili od pisara, rizikovati stvarno politički čin, jer
voleti ipak znači i to
pa dolaze na red maksime i fraze maksima i fraze i maksime
na deponiji maksima, reči bez pluća
nedosezanje svega

što sam dao, što – ja mikrob – obećah
tvojim jatima

stotinke sekunde koje odlučuju o tome šta ću još videti noćas
mesečare što ruše stubove reda i mira kad
pri ruci nemamo ništa osim bremena lažne zakletve
jer ono što je stvorilo tvoju ekonomiju tvoj
prevrat u pravom trenutku i tako dalje u mnogim drugim prilikama

duguje odgovor

kojim ćeš ljudima nuditi svoju luku
zajmiti svoj san davati
svoju zemlju

priče bez trnučice osude postupno ono što bismo kao mladi samo kamenovali
i udarali istrajnim impulsima mišića tako goli i bespomoćni
kad nemaš ništa protiv što kažem akt prenosa vlasništva – isto
kao kad pitaš za cigaretu zabranjeno arhiviranje u ranom jutru čoveče – na kraj pameti
ti nije bilo da kao monstrum razdevičiš njih koji su pokucali na tvoja vrata s
obećanjem o nasleđu o novoj istoriji – koji su se trljali o tebe i za devalviran
novac prodavali tvoje tragove
turistifikovali tvoju zemlju
tragove u svim budućim snegovima
u snegu koji će tek postati sneg – s prolećnim dozivima posle: coming harvest
doseže te tvoj jedini vazduh ti dete autobuske stanice koje je
k srcu primilo duboke dijaspore
nastanak tržišta za tebe za tvoju istoriju
zasaditi dren o kraju i tako dalje u mnogim drugim prilikama

i srce traži odgovor
kojim ljudima ćeš otvoriti svoju luku
pozajmiti svoj san, dati im da jedu tvoju zemlju

jer ubrzo ću biti – a to znači veoma rano – svedok folklorizacije,
i istraživanja, i anderlehta,
hrpe marokanskih pekara, naša prva vožnja tim gradom
prvo iksel, posle ikle u blagostanju;

svaku državu jednom ostaviš za sobom. i oh
država uzgaja karcinom i onda
ne dopušta posete izvan određenog vremena,
država ne sanja izvan sebe jer
je napravljena od zemlje, ne od ljudi

stoga s putevima plače onaj što nosi
što prenosi podatke s jednog kraja na drugi
udubljen u prvo čitanje opomene
nema nas u toj zemlji kad voz
potresa zemlju ne tresu se naše
kosti jer plužimo vazduh

turistifikovana porekla što hrle iz svih ustiju
koja otvaraju usta svih grobova

koliko, o koliko smo puta oskrnavili
zemlju da iščupamo ono što volimo

šetnja kroz ikle
na primer
tamo sam gledao niz ulicu u kojoj si živela

ulici hteo da otkinem tebe
koliko puta – skrnavljenje stanica
na kojima smo želeli da izađemo a
da tamo nismo imali šta da tražimo
kroz naša usta
naš ugalj
tamo je izgleda
zemlja osmeha

ne sumnjaj, govore ljudi koje poznaješ
nama okupljenim pogledom na mesto gde nekad je sjala
sodoma dobrano izbrušene ekonomije
praznika i tela
središnje telo ljudi što te poznaje
prespavaće svoje raspadanje na ivici pustinje;
het land van de glimlach[3]:
ostavljenu za njima, odlazak te njihov
ne iznenađuje

sa svešću da smo već davno prevalili ravnodnevicu
razgovarali dva ili tri sata, promukli od priče o nedeljama svog
crnog proleća, o jerihonima nedelja, o crnom petku.
ostali na tom neočekivanom odmorištu
i još dugo potom trezni pokušavali
da obrazložimo planinu
tobož renoviranje obelodanjuje šta se skrivalo pod malterom

da je sonda ono što nikad ne pita za čim tragaš
za šta si došao da moliš na ovaj svet i jedino dete
zna da na ovaj svet nije došlo da moli ni za šta
jer pamti golotinju spoznatu u času rođenja
i zato zna da je na ovaj svet došlo da zahteva

u svakom uglu ovog ekrana znači na svakom pedlju ovog života
ko bi bio tamo
ne reći dvaput
šta zauzima šta pritiska zemlju i šta siluje
parče flandrijskih polja koje si kupila
i pozajmila tuđu zemlju
blow, northerne wynd[4]:

prelepi cvetovi što se otvaraju u tami
ispred ukc-a

devojčica na kraju hodnika koja je skupila hrabrost

sve manihejske ambise koji su rasturili
dugačke pucnjeve signalizacije
između zapada i kraja gde
u stvari prebivaš nek to bude mamac u neznanim očima ruku na srce
novim očima nek to bude naš istok naš balkan

do te mere opterećuje ih brvno da
se neće više videti obična distanca
prvog nakota razdvajanja

dakle non timebis a timore nocturno, a sagitta volante per diem,
a negotio perambulante in tenebris, a ruina et daemonio meridiano[5]

jer lomače više nikad neće plamteti

ne u ime mog dara
ne u mesu moje žrtve

funerarium, što je proučeno:
ničija leđa louizalan i walking distance od sable kako kažeš
ničiji list papira na koji rukom ispisuješ moju kičmu
i na isti način pokušavam da raspršim tvoje
stakleno telo

niski vetrovi nas blagosiljaju glađu
severnog mora bog zna da žito nikad ne uništimo dok
trebimo plev ti

bog zna da razumeš kako nije istina da možeš izgraditi život tako što osvežiš
pamćenje i tako na nekoliko dugih sekundi pobediš smrtni pepeo

što se tiče padanja u ponor i dalje ponavljaš svoje merenje grada
dugi naslon iznad zapadnog puta prednosti koje ne igraju

igre sa smrtnim dahom. samo zato što ja ne razumem ko mi je dao život.

pljusak nad terminus churchill:

u smrtni čas se raskriljuje
nebo nad belgijom
nebo nad briselom
nebo nad iklom
nebo nad zadnjom stanicom čerčil
nebo nad kvadratnim metrom zemlje gde smo zadržali vlast
nebo nad ovom sekundom
nebo nad ovim nebom

(2013-2015)

[1] Brabant je pokrajina u Belgiji. Anderlecht, Uccle i Ixelles su briselske opštine; Rue Marie Depage, Rue des Sables i Louizalaan su ulice u Briselu, a terminus Churchill je poslednja stanica na liniji 3. Što se tiče Ljubljanskih lokaliteta, u Briselu se pominje Staničeva ulica i UKC, tj. Univerzitetski klinički centar.

[2] Stih pesme Alo mange liloro iz Kusturičinog Doma za vešanje, i njegova grčka verizja u Mavro Hioni u izvođenju Alkistisa Protopsaltija.

[3] Zemlja osmeha, opereta austrijskog kompozitora Franca Lehara (1870-1948).

[4] Stih anonimnog srednjevekovnog pesnika iz Engleske.

[5] Peti i šesti stih 91. psalma: Nećeš se bojati strahote noćne, strijele, koja leti danju, pomora, koji ide po mraku, bolesti, koja u podne mori.

O pesniku: 

Blaž Božič je rođen 1991. u Ljubljani. Pesnik, muzičar, klasični filolog i prevodilac. Poliglota. Trenutno na Katedri za klasičnu filologiju Filozofskog fakulteta u Ljubljani priprema disertaciju o Epu o Dionisu, poslednjem antičkom epu. Objavio je chapbook 2011. godine, Grč [Grgoljenje] i dve pesničke zbirke: Potem smo si vranice odprili na nežno valujoči livadi (A onda smo otvorili slezine na blago zatalasanoj livadi) (2013), za koju je dobio Zlatnu pticu, i K območnim poročilom (Uz izveštaje iz provincije, 2016), koju otvara poema Brisel. Njegove pesme prevedene su na engleski, nemački, grčki i ukrajinski jezik, a pre nekoliko godina kratak izbor iz njegove druge knjige objavljen je u elektonskom časopisu Agon. Blažičeva poezija zastupljena je, pored ostalog, u grčkoj Antologiji mladih slovenačkih pesnika. Božič podjednako prevodi homerske himne iz 6. i 7. veka pre nove ere i otomanske pesnike. Kao gitarista grupe nevem nevem (bend pesnika Dejana Kobana) i odgovorna osoba koja stoji iza eksperimentalnog brakecore-glitchcore projekta SsmKOSK bavi se i muzikom, zvukom. Moglo bi se reći da je glitch ujedno njegov originalan pesnički metod fuzije nenametljive ali pulsirajuće podzemne erudicije, nekonvencnionalne konfesionalnosti i manjinski destabiliranog idioma (uz slovenački, nemački je Božičev maternji jezik). U jednoj pesmi on kaže: na kraju sam ja bio onaj / koji je otvorio cev / koji je razbijao glavu / koji je ubio cvet. Slovenačka kritika je Izveštaje videla kao „melanholično odisejevsko lutanje urbanim predelima“ (Lara Unuk), kao osciliranje između „poetike grada i ispovednosti“ (Aljaž Krivec), usudivši se da Božiča dovede u vezu jedino, i to uzgred, s Iztokom Osojnikom (Andrej Lutman). Nepretenciozna slojevitost poeme Brisel retka je kako u slovenačkom tako i u regionalnom kontekstu, te se bez zadrške može tvrditi da je reč o jednom od najpotentnijih pesničkih tekstova nastalih u poslednjih desetak godina na ovim prostorima.

O prevodiocu: 

Ivan Antić rođen je 1981. godine u Jagodini. Prozni pisac, pesnik i prevodilac. Objavio je knjige kratkih priča „Tonus“ (Prva knjiga Matice srpske, 2009) i „Membrane, membrane“ (Kulturni centar Novi Sad, 2016) „Membrane“ su u prevedu Sonje Polanc objavljene u Cankarjevoj založbi (Ljubljana, 2020). Pojedinačne priče prevedene su mu na engleski, nemački, poljski, rumunski, makedonski i albanski jezik i uvrštene u antologije „Plejlista s početka veka“ (Beograd, 2011), „Nga Bergradi, me dashuri – Tregimi i ri nga Serbia“ (Priština, 2011), „Pucanja“ (Beograd, 2012), „Iz jezika v jezik“ (Ljubljana, 2014), „Čarobna šuma“ (Beograd, 2016), „Strah i trepet“ (2017), „Najkraće priče srpskih pisaca“ (Beograd, 2017) i „ZU ANDEREN UFERN. Transdanubisierungen“ (Beč, 2018). Prevodi sa slovenačkog jezika (Blatnik, Šalamun, Šteger, Kosovel, Perat, Hrs Pandur, Sinanović, Dovjak i dr.). Uredio je nekoliko pesničkih knjiga u izdanju SKC Danilo Kiš. Od 2012. godine živi u Ljubljani.