Lukas Debeljak: Black Box

Black Box

Jezik: Otvaranje: 24/7/365.

Telo pokriveno divljim cvećem: Otvaranje: 24/7/365.

Don't mess with a man and his art installation.

Zvezde padaju s neba ljudima u usta. Ljudi čekaju u kolonama.

Čekalju na ulaz. Na ulazu ih čeka obezbeđenje.

A, Ana Foster, 24 godine, ženski pol, smeđe oči.

Katja Gombač kreće se između ljudi i govori
o postpostmodernom izbrisanom prostoru, čistoj formi. Ulazi

u prostore i ljubi se s ljudima kojima nije supruga.

Neko je postavio crnu drvenu sobu i u nju postavio dva čoveka.

Negde jedna žena pilji u planinske vrhove.

A: – reč je o liminalnom stanju koje se ostvaruje jedino u prostoru

između izrečenog, tj. realizovanog i neizrečenog, tj. nerealizovanog, drugim
rečima

ostvaruje se jedino na mestu gde se uspostavlja autonomija spram

same relacije ostvareno-neostvareno. Analogija s
Šredingerovom

mačkicom čini se preeksplicitna, ali možemo da se nadovežemo na
Benjaminovu

misao da smrt ne doživljavaju ni živi ni mrtvi, nego –

Dva roditelja iz dana u dan brinu o grobu svog sina, negde.

B, Zak Anderson, 43 godine, muški pol, plave oči.

U ovoj crnoj sobi vodili su ljubav. Ne znamo da li je bilo konsenzualno
B – naravno da smo se tucali. Nekih nedelju dana je svako u
svom

uglu drkao, pišao i srao pa su se ma kakvi obziri činili prilično
besmisleni.

Bila je divlja kobila. –

Ne smemo da znamo da li je bilo konsenzualno.

U toj crnoj sobi njih dvoje su razgovorali. Ne znamo da li su ćutali.

Ne smemo da znamo da li su ćutali.

Don't mess with a man and his.

Katja Gombač pilji u svetlost ponedeljka, utorka, srede, četvrtka,
petka, subote, nedelje.

Katja Gombač objašnjava svom lepom tamnoputom dr-u
duševnu utrnulost koju objašnjava kao
posledicu pokušaja samoubistva koji je pak posledica
snova o majci, da joj je došla u snove, da je već
neko vreme ne sanja, ne zna zašto, kako u kuhinji piju kafu
i pričaju i da je imala udove i kožu i bila nalik ljudskom biću taman
koliko ju je Katja Gombač zamislila ljudskom, ali posle više nije bila, postala je
magnolija devičansko belih cvetova posle i svaki je bled cvet otvorio svoja
crna usta i smoždio joj kičmu, a uzgred i volju za bićem
Katje Gombač, i ispljunuo je, te zbog toga sad suvi tanušni prsti
Katje Gombač klize preko čaršava kreveta na psihijatrijskom odeljenju
UKC-a[1] i dr nešto strastveno zapisuje.

Ana Foster u tamu čelične cevi nabija kamenje bele materije.

A drhti, crna kugla na plavim proplancima.

Knjiga Komentara Umetničke Izložbe Black Box:

– Gledala sam je. Kroz drvo. Videla sam, shvatate?

– Ljudi u susednoj sobi zure u fotografije voća koje se trudi i ne
uspeva da dozri na drveću godine '61 u Hirošimi.

– So amazing and wonderful, really made me question the meaning
of existence and also a lot of other stuff!!!! Greetings from China,
Jessica!!!

– Nečitko.

– Vrh brate znači jebe kevu ko neka pornjava u glavi koju sam
režiraš mislim kolko velike sise ima pička šta joj to radiš brate keveti mislim kolko
mu je kita hjudž svršio sam

– Ljudi ne znaju da čitaju.

Uz drvene zidove crne sobe ne raste ništa. To će biti priča.

I pesma. Priča. Sve što će doći

posle svega što će doći.

Ljudi koji vide čitaju Brajovu azbuku.

Mnoštvo – tekstualne projekcije publike na Black Box-u:
Otvaranje: 24/7/365.

Don't mess with a man and his sposobnosti metaumetničkog
stvaranja i his dreams in his oči koje zure u drvene zidove crne sobe.

Zak Anderson broji sazveža: Taurus, Leo, Gemini.

B drhti, crna kugla na plavim proplancima.

Treperave trunčice na fluorescentnom svetlu u sobama UKC-a, što je
podsećaju na sneg uhvaćen među staklene ploče, remete artikulaciju
reči Katje Gombač tokom artikulacije reči. Ona kaže: 'Videla
sam da je živa i zdrava i da mutna voda u vazi stoji
na odgovarajućoj visini, pa sam znala da neko brine o njoj i
da je voli i da je već jednu određenu jedinicu vremena brinuo o njoj i voleo je
i pre mog prisustva tamo. I zato. Prvo sam pokušala da vidim ceo svet.
Posle sam pokušala da skočim s petog sprata. Jer. Jer kako onda da znaš
da onaj koga ne vidiš, ovde, sada, nije cvet, da nije cvet već desetinama godina?'

Ljudi se snimaju. Ljudi sanjaju da su ptice.

Katja Gombač zuri u zidove svoje sobe u UKC-u. Uzgred,

to čine i drugi ljudi.

A i B zure u drvene zidove crne sobe.

A i B broje: Decenija, Vek, Trenutak.

Mess.

Ona kaže: 'Dakle, cvet sam, nisam cvet.'

Neko negde nešto kaže.

Don't.

Ljudi gledaju u sunce. Posle im je žao.

With.

Ona kaže: 'duša koju vidim poput drhtavog plavog nečeg, koja liči
na fizički vidljivu masu radioaktivnog zračenja, koja se
kretanjama i brzinom srca koje kuca kreće, odjednom je umotana u
bezbojnu foliju čija površina hvata deliće prašine i parčad
svetla i potom se ova folija harmonično kreće s mojom dušom, pa
prašina i svetlost plešu, ali ona ipak ne.'

Ona kaže: 'Dakle, ja sam ona koja sada sedi pored tebe i u tvom društvu
zuri ispred sebe.'

A, ne smemo da znamo ime, ne smemo da znamo pol, ne smemo da znamo
starost, ne smemo da vidimo oči.

Man.

B, ne smemo da vidimo ime, ne smemo da vidimo pol, ne smemo da vidimo
starost, ne smemo da vidimo oči.

A.

Ona kaže: 'Dakle, koga slušaš?
Ko te zove?'

[1] Univerzitetski klinički centar u Ljubljani

O pesniku: 

 Lukas Debeljak rođen 1999. u Ljubljani. Studira u Kaliforniji i Holandiji s posebnim interesovanjem za alternativne forme obrazovanja. U jednom poetskom tekstu piše: samo belina počinje da diše i odlazi drugde. i moje meso se nalazi samo tu, u toj belini. Poeziju je objavljivao u časopisima I.D.I.O.T, Dijalogi, a pre svega u Zamenjavama, studentskom književnom glasilu njegove generacije, čijem je kružoku blizak. Njegov chapbook Krožna / obodna hitrost (Kružna / Zaobilazna Brzina), koji izlazi kao izdanje festivala IGNOR (vodi i uređuje Dejan Koban), svojom utrobnom, intracelularnom ritmizacijom, novom senzibilnošću za hibridno i uvrnuto, netipičnom poetizacijom apstraktnih pejzaža unosi pravu pometnju u na momente predvidljive tokove savremene slovenačke poezije mladih. Možda nije na odmet pomenuti da je sin Aleša Debeljaka.

O prevodiocu:

 Ivan Antić rođen je 1981. godine u Jagodini. Prozni pisac, pesnik i prevodilac. Objavio je knjige kratkih priča „Tonus“ (Prva knjiga Matice srpske, 2009) i „Membrane, membrane“ (Kulturni centar Novi Sad, 2016) „Membrane“ su u prevedu Sonje Polanc objavljene u Cankarjevoj založbi (Ljubljana, 2020). Pojedinačne priče prevedene su mu na engleski, nemački, poljski, rumunski, makedonski i albanski jezik i uvrštene u antologije „Plejlista s početka veka“ (Beograd, 2011), „Nga Bergradi, me dashuri – Tregimi i ri nga Serbia“ (Priština, 2011), „Pucanja“ (Beograd, 2012), „Iz jezika v jezik“ (Ljubljana, 2014), „Čarobna šuma“ (Beograd, 2016), „Strah i trepet“ (2017), „Najkraće priče srpskih pisaca“ (Beograd, 2017) i „ZU ANDEREN UFERN. Transdanubisierungen“ (Beč, 2018). Prevodi sa slovenačkog jezika (Blatnik, Šalamun, Šteger, Kosovel, Perat, Hrs Pandur, Sinanović, Dovjak i dr.). Uredio je nekoliko pesničkih knjiga u izdanju SKC Danilo Kiš. Od 2012. godine živi u Ljubljani.