Gašper Torkar: Produženi boravak

Atlantida

Nabacao sam u sebe svu magiju koju smo imali
i ti si me čuvao, smejao se koliko sam detinjast;
priznajem, između isijavanja zidova i prevrtanja
po svom krevetu opet sam imao osam godina,
lice zarivao u belinu jastuka i jorgana,
dugo gledao u šare na zidu, posle sam
pustio film i smejao se, jeo šećer.
Ti si sve vreme ležao, smejao mi se i neprestano
se dopisivao s devojkom preko telefona.
Počelo je da popušta, ali još uvek
sam drhtao. Goreo sam kao svećica, kušao
vazdušne talase, u trenutku kad si sav zabrinut ustao:
Fuck this shit, i otišao u kupatilo
s telefonom na licu. Seo sam na pod
obgrlio kolena i posmatrao sobu koja se gušila
u iznošenoj odeći, knjigama, sveskama
razbacanim po podu, tvoje prazne kutijice duvana
i tvoj nerazumljiv govor koji je postajao jači
i odbijao se od keramike zatvorenog kupatila,
tvoj glas koji se tako odlučno počeo drobiti
kao da su ljudi oko tebe umirali. Poražen si
jer ti nije svejedno i ja sam ostao sam u dnu sobe
krcate brigom, u neredu
koji su moji budni snovi ostavili za sobom,
ujedno s tvojim plačem koji dubi zidove.
Obojica smo poput dece koja žele jasnoćom čula da prime
u svest ono što dolazi nakon dodira, sluha, sve detalje
sveta koji nas tiho udara kroz neprospavane noći.

Put

                                                   za J. P.

Naravno da put pomaže nagoveštajem
da ćeš naleteti na neki detalj,
neku misao koju pre nisi poznavao
koju si držao na dlanu ili pustio da ti jednostavno
pliva po glavi dotičući se svih sećanja
povezujući ih na nepoznat način
koji te čini uznemirenim i nestrpljivim:
kao da je uvek bilo nešto što si prevideo,
neka neosvešćena očiglednost, istina,
na koju si zaboravio tragajući za njom.

Paladijum 

Zamalo da na svetu zaboravim besmislenost sveta.
Na mesto gde on počinje i gde se završava. Kao pesma.
Hoćeš da kažeš: bili smo tamo, ali nismo imali

kontrolu nad svojim glagolima, prirodno su dolazili
i odlazili. Kao one stvarno dobre pesme.
Zamalo da zaboravim na početak, na igralište s peskom

i njegov kraj. Bio sam ubeđen
kako mogu da stanem, da će staklo izdržati
moje malo telo. Sad znam: ovde se otvaraju pukotine

koje se tiču onog tada. Svet nije zaboravljen; vraćam se
mirnim, laganim korakom kao da sva nežnost
koju imam u sebi ukazuje na vrhunac moje snage

i po telu mi se pretače čista koncentracija.
Pesma je prostor fokusa. Obedi su okončani,
kafe i čajevi ispijeni, poglavlje pročitano.

Vreme za nova premeštanja u nove prostore.
Treba sesti na klupu
i otpisati svoj život

na digitalni listić papira. Kako sebe nasloviti?
Kao pesme; počnu ni iz čega, a dovrše se nama.

Posveta

U toploj vodi koja iz tuša teče po mojoj kosi
i po leđima sve do stopala, po keramici i zavesama,
u središtu tog slapa gde sam uvek podmetao
svoja otkrića, gde sam razblaživao misli.
Šaljem posvete, sitne znake pažnje kroz pore,
kroz usta, izbrisane iz užitka i ispisane drugačije,
produžene iz užitka u neku beskonačnost vode.
Događaji se mešaju s čistoćom i čistoća još uvek
okružuje prljavštinu koju više ne mogu da zahvatim dlanovima
i utrljam je u kožu. Ponekad razgovaram s ljudima.
Ponekad im šapućem iz neverovatne daljine.
Ponekad progovorim iz gole svetlosti, iznenadim se
na sopstvenu radost. Znaš da se neke stvari moraju
desiti bez objašnjenja, iz čiste neminovnosti
i prljave zahvalnosti koja podmeće
tvoju tvrdoglavu potrebu za nestankom
koja te obliva kao što topla voda obliva telo
u tihom mrmljanju i tihom drhtanju. Stojiš:
možda si se za to pripremao celog svog života.
Da prekineš tišinu i progovoriš o misli
koja te neočekivano obuzima kao posveta prisutnim.
Možda postoji razlog razbijen na hiljade
manjih misaonih mozaika koje brišemo
i iz radoznalosti iznova sastavljamo.
To hoću da kažem i to mogu reći
na bezbroj mogućih načina. Svaki će biti istinit
makar godinama čekao na priliku
za nezimerno mali dodir, za tihu kretnju,
reč ili dve koje će srušiti poslednju dominu
stvaralačke reminescencije. Možda se za to pripremaš
čitav svoj život: da si krhak, da tvoju kožu može da
probije kašika. Mogu da krivim svoju sublimiranu krv i sve
što se skriva u meni. Mogu da proverim sve fioke
i preturam po potkrovlju i podrumu. Samo da je bezrazložno.
Sva zahvalnost s lakoćom pada na tebe i gledaš svoje misli
dok ih izgovaraš; pogledaj, u rukama držiš um
koji se sam sebi otkriva, i vidiš sve ljude
koji su se shodno podnošljivoj slučajnosti okupili na doseg tvojih ruku,
i ti u njihovom, usta koja govore, muzika koju si odabrao
svojim dolaskom, ćutnja u njenoj neizbežnosti i smeh
u njegovoj sopstvenoj neizbežnosti, ovo što nosimo na sebi, ova sedmodelna odela,
cipele, pamučna narukvica, minđuše, hladni zidovi i rasveta.
Ova noć sačinjena je od najpreciznijih elemenata,
sitnica: predmeta i razloga, slojeva osećanja
i gestova koje ih odaju. Nemoj me razumeti pogrešno:
ovo je posveta. Topla voda koja teče niz tvoj vrat.
Jedna od. Papirni brodić u moru šoljice.
Podvučena reč u nečijem govoru.
Može biti tako malo da bi nam upravo stoga značilo više.
To su samo neke od stvari koje ti moram reći.

Abu Simbel 

Nakon puno vremena vratio sam se tamo
gde se grad, šuma i travnjak stapaju.
To je mesto koje najbolje poznajem,

gde sam lomio štapove, šetao psa i sebe,
gde sam s komšijom pravio drvene bunkere
sve dok se nismo posvađali do tišine.

Svako zemljište na ovoj ulici zazidano je kućama,
i ulica je tako dovršena, izgrađena u oblik
koji će se održati do kraja naših života.

Izuzev dvorišta, naravno; dvorišta se neprekidno
menjaju, pod njima su neoznačene grobnice
kućnih ljubimaca. Neki su umirali u snu,

drugi pod automobilskim gumama, treći
se naprosto nisu vratili. Dakle, kako da naučiš
ovo dete da prepozna smrt? Po plaču živih?

Lelujavi travnjaci koji se pružaju
pod našim balkonom sve do udaljenog
kraja ove doline, braonkastozeleni su,

januar je. Za bosonoge šetnje
po toploj pokošenoj travi moraš sačekati
do maja kad nestane slovo r iz imena meseca.

Ako prošetam šumom sada,
hoće li nepoznati ljudi
šetati pse? Ne, to te čeka kasnije,

bolje uđi u kuću i prošetaj se njome,
njena unutrašnjost ostala je takođe ista,
lagano se menja poput ljudi koji u njoj žive.

Ali: hoće li sad početi novi život,
sad kad smo završili sa starim? Sad kad je kuća
uhvaćena na slici, a svet dostupan tek kao dar.

Bela ruža

Nikad neću moći da kažem: protraćio sam
mladost jer uopšte nisam mislio
ili video šta imam, šta živim.
Ja, naime, neprestano vidim ovu svetlost,
koja će polako bledeti, ovu lakoću tela
koje te nosi kroz vazduh, sve zdravlje
za koje se još uvek ne treba boriti.
Neprestano me okružuje svest
da je sve ovo stvarno i da kasnije neću biti
tako uveren u to. Znam da još uvek mogu otići
i biti dobrodošao kad se vrtim.
Ne samo dobrodošao, nego da se moram
vratiti, nevezano za ono što sam učinio.
Sve protraćeno vreme protraćio bih još jednom;
sad gledam živu kako mi nestaje s dlana
i ne prestaje sve da bude lepo, da bude tragično.
Sve razdeliti i zadržati i sve vreme pulsirati.
Samo onaj tihi glas koji si nekad poznavao
ona tiha analogna fotografija napola zaboravljenog sveta
koji niko od nas više nikad neće živeti, gleda te,
tako gledaš sebe, tako zameraš samom sebi iz prošlosti
oči pred kojima si namanji, zrno peska,
strašne oči koje ti ostavljaju krivicu sadašnjosti.
Kao da se temelji koje si prelmlad gradio iz nužde
polako ruše, kao da si premlad otkrio planove
svog nedovršenog kipa i u njega ucrtao
opasne korekcije, dodatke, kao da si potkradao samog sebe.
Svi oni najsitniji detalji koji su još tad zahtevali
neverovatnu koncentraciju i preciznost.
Još uvek mogu jasno da vidim sopstveni odlazak,
svoju sasvim mirnu siluetu u dovratku.
Ja koji sam izdubio samog sebe, napokon mogu da priznam:
da, ja sam bio onaj koji je samo nagađao šta radi,
ja sam bio ono dete čije sam telo nasledio,
ono dete koje nije znalo da su stvari stvarne,
samo dete koje se igralo svojim sopstvenim krajem.

O pesniku:

 Gašper Torkar rođen je 1992. godine u Novom Mestu; od 2011. živi u Ljubljani. Bavi se poezijom i muzikom. Njegova knjiga Podaljšano bivanje (Produženi boravak) (2013) izlašla je u ediciji Prišleki [Novajlije] i nominovana je za najbolji prvenac na 29. slovenačkom sajmu knjiga u Ljubljani. Jedno vreme bio je član uredništva časopisa IDIOT, u kojem je objavljivao svoje tekstove i prevode starajući se i oko ambijentalne muzičke pratnje na javnim književnim čitanjima. Nastupao je na festivalima Mlade rime, Literodrom, Zona Noua i IZIS, a s ekipom okupljenom oko IDIOT-a gostovao je na ex-YU prostoru, u Nemačkoj i Austriji. Pored istraživanja elektronske i klupske muzike, svojim fluidnom tonskom i mikrotonskom atmosferom dao je pečat mnogim instalacijama, perfomansima i pozorišnim delima (https://www.gaspertorkar.com/). Naročito je zanimljiva njegova saradnja s pesnikom i režiserom Janom Krmeljem. Njegov prvi album Dreams of Others izašao je 2017. godine. Torkar piše: Bacio sam loptu u vazduh, natrag je doletelo srce i nakon trenutka zanosa u preplašeno telo uselila se tišina. Iako u vreme pisanja Boravka polaznik radionica kreativnog pisanja Uroša Zupana, njegova poezija se tek rubno dotiče poetike starijeg pesnika preokrećući je, u izvesnom smislu reči, naglavačke: veristički prosede se zadržava, ali poetiku inertnih epifanija svakodnevice zamenjuje intenzivan introspektivan close-up. Pesnik Uroš Prah, u svom kritičkom osvrtu na Torkarovu prvu knjigu, piše: „Naizgled mek pad koji se odvija pred našim očima cik-cak, napred-nazad; blago autoerotičan, a pre svega autorefleksivan loop, otkriva utrnulu pesničku svest s ove strane ivice, koja se osvrće za minulim.“

O prevodiocu: 

Ivan Antić rođen je 1981. godine u Jagodini. Prozni pisac, pesnik i prevodilac. Objavio je knjige kratkih priča „Tonus“ (Prva knjiga Matice srpske, 2009) i „Membrane, membrane“ (Kulturni centar Novi Sad, 2016) „Membrane“ su u prevedu Sonje Polanc objavljene u Cankarjevoj založbi (Ljubljana, 2020). Pojedinačne priče prevedene su mu na engleski, nemački, poljski, rumunski, makedonski i albanski jezik i uvrštene u antologije „Plejlista s početka veka“ (Beograd, 2011), „Nga Bergradi, me dashuri – Tregimi i ri nga Serbia“ (Priština, 2011), „Pucanja“ (Beograd, 2012), „Iz jezika v jezik“ (Ljubljana, 2014), „Čarobna šuma“ (Beograd, 2016), „Strah i trepet“ (2017), „Najkraće priče srpskih pisaca“ (Beograd, 2017) i „ZU ANDEREN UFERN. Transdanubisierungen“ (Beč, 2018). Prevodi sa slovenačkog jezika (Blatnik, Šalamun, Šteger, Kosovel, Perat, Hrs Pandur, Sinanović, Dovjak i dr.). Uredio je nekoliko pesničkih knjiga u izdanju SKC Danilo Kiš. Od 2012. godine živi u Ljubljani.