Dime Danov: Duž šume makova

Duga noć

Ispod čaršava prepletena stopala
u dubokom snu kamilice
bez potreba i uslova.
Ovde se uči tajna
u krvi i uzdahu
skrivena, paganskom magijom
pozvana je duga noć
u kojoj duž šume makova
tražimo besmrtnost.

Mgl a a 

Žuto svetlo duž tvoje kičme,
okrećeš se i gledam te u lice,
tuga i smeh, krivulje i čikme
između nas, i stid u magli koja se mazi
i trlja o zidove kuće, pletući
legla od prigušene svetlosti, koja

viri kroz klasje. Dok nasuprot
talasa tvoje stameno telo,
dok od nas trepere uličice,
kidaju se konci na rani
koju nam je naneo svet. 

Štucajući od radosti

Skriveni ispod hlada
septembarskog penzionisanog lišća,
dvoje beskućnika uputilo se
ka kraju svih ulica sveta.
Jer tamo se nalazi najjeftiniji bokalčić vina,
neotvorene kutije cigareta,
ostavljene od nekog letvosanog pijanca,
jer tamo negde završava se sreća
i počinje potraga za njom,
jer tamo negde nalaze se krajevi
svih nadanja i žudnji,
jer tamo nalazim se ja,
i pokušavam da pronađem svoju čašu.

Lečenje

Približavam se gustoj šumi
pažljivo, da bi sudar bio tih.
Ne sumnjam, lutaću dugo

do mesta gde se mirno
vodi rat. Provučem se
gde nije bio niko

pa sad milovanjem krojim
prolaz.

Sudar sudbina susret

Dat nam je jedan minut,
samo šezdeset sekundi,
da budu ispunjeni nemim junaštvom.
Kada odlaze dobri džinovi,
bogovi se tumbaju na nebu iznad nas,
oči se pune jorgovanom
i krv hlorom.
Kada se pukotine na tavanici
pretvore u sazvežđa
a javor iznad nas u ćebad,
jorgane,
šatore pune snova.
Osmeh ti je jedan veliki minut,
moj je pun mašte i žudnje.

Na trenutak se zagrle zaraćene strane
usred stazice od pakosti Božje.
Pravi se korak napred, spor.
Stopalo se gura kroz guste šume sumnje.
Ja nosim tamni oblak vremena.
Vile su se okupile u tebi.

Sudbino, ovde se završava zagrljaj sa kosmosom.

Sami smo.

Sudbino, starim posle svakog dodira.

Minutima mi se širi osmeh,
i godine ga pune
glogom i matičnjakom.

Polako

Potreban je dug razgovor,
i šetnja pored misli,
prstima slanim od polena,
i žudnja u znoju.

Takva su poslednja jutra.

A za noć je potrebna tišina
i dugi pozdravi preko ramena
na-te-na-ne ispraćaj do vrata
i jedno zbogom, ćao ili uperen pogled.

Koža ti je puna nestrpljivog sna.
Takve su poslednje noći.
Na kraju se vraćamo kući,
mokri, ukroćenih duša.

Nem i sam

Nem i sam.
Jer svetlost se nalazi u tišini.
Niti se molitvom poziva,
niti se dremežom iščekuje.
Kada zalazi to crveno sunce,
u tom sutonu ćutim,
tamnim,
durim se.
Postajem žudnja.
pa bol,
pa kajanje,
pa ništa,

pa svetlost.

O pesniku:

Dime Danov je rođen 1996. godine u Negotinu, Severna Makedonija. Godinama se bavi fotografijom i poezijom. Godinama traži tačku gde se te dve stvari susreću. Student je na Akademiji za vizuelne umetnosti u Skoplju.

 

O prevodiocu:

Đoko Zdraveski (Skoplje, 1985) diplomirao i magistrirao na Filološkom fakultetu „Blaže Koneski“ u Skoplju. Radio osam godina kao lektor za makedonski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu, trenutno radi kao bibliotekar na Katedri za makedonski jezik i južnoslovenske jezike na Filološkom fakultetu u Skoplju. Objavio je četiri knjige poezije: „Palindrom sa dva n“ (2010), „Kućica za ptice selice“ (2013), „Ljubavina“ (2016) i „Dedikar Ikaral“ (2017), te knjigu kratkih priča „Duži stvarnosti“ (2019).