Oto Fenjveši: Poetry DJ set

Sedamdesetih godina moja je umetnička karijera započela pod čarolijom eksperimentisanja, traženja novih puteva i bavljenja novim vidovima umetnosti. Na nas je uticao nekonformizam, odbacivanje tradicije, konceptualizam, stvarali smo poput andergraund gerile. Postojala je određena vrsta kontrakulturnog duha tog doba.

Ljudska društva grade svet kroz jezik i umetnost. Poezija, s jedne strane, održava dijalog s vremenom, pretpostavlja umetničke odgovore na pitanja doba, s druge strane aktualizuje temeljna pitanja umetnosti i problem umetničke profesije.

Zahvalan sam što sam odrastao u multikulturalnoj zajednici, u višejezičnom okruženju Vojvodine i bio u mogućnosti da čitam književnost i na drugim jezicima osim mađarskog. Uvek sam bio veliki poštovalac poezije južnoslovenskih naroda. Novica Tadić, Miodrag Pavlović, Danilo Kiš, Tomaž Šalamun, Branko Maleš i drugi moji suvremenici (priljatelji) značajno su uticali na razvoj moje pesničke prakse.

Postoji više stotina pesama koje su me potresle i duboko uticale na mene. Budući da većina njih nije prevedena na srpski, odabrao sam neke čiji prevodi su mi bili dostupni. Tako sam izabrao uglavnom južnoslovenske, francuske i engleske pesnike.

Mislim da pesma Pusta zemlja T. S. Eliota predstavlja početak nove epohe u istoriji savremene poezije. Tu pesmu je dekonstruisao Ezra Pound i od nje napravio novu montažnu pesmu. Dok sam bio mlađi, taj postupak koristio sam i ja nekoliko puta, jer sam lično iskusio da se u Americi ne treba posebno truditi da se sve dekonstruiše i stvori nešto novo.

Šarl Bodler
Himna lepoti

Stižeš li sa neba il iz večnih tama?
Tvoj pogled, božanstven i ispunjen tminom,
Lepoto! I dobro i zlo nosi nama,
Pa te zato mnogi porede sa vinom.

U tvom oku Sunce zalazi i sviće,
Ko olujno nebo, ti odišeš zrakom;
Usne ti amfora, a poljupci piće
Što heroje slabi, decu čini jakom.

Iz bezdana kroči il sa zvezda pade?
Uz tvoj skut se Udes moto kao pseto;
Nasumice rasipaš radosti i jade,
Vladajući nad svim, nehajna za sve to.

Po mrtvima gaziš i rugaš se njima;
Pod Nakitom tvojim i Groza je ljupka,
A porok, taj dragulj najdraži međ svima,
Po stomaku tvome zaljubljeno cupka.

Ozareni smrtnik leti tvojim tragom,
Svetiljko, i kliče: Blagoslov tom plamu!
Drhtavi ljubavnik povijen nad dragom
Sliči samrtniku što miluje jamu.

Sa nebesa ili iz pakla, šta mari,
Lepoto! Grdobo grozna i prokleta
Ako mi tvoj pogled, osmeh i sve čari
Šire vrata dosad nepoznatog Sveta!

Bog ili Satana? Anđeo, Sirena,
Šta mari, činiš li – o, mirise, sjaju,
Svilooka vilo, kraljice ljubljena!
Svet manje odvratnim dok nam dani traju! 

Volt Vitmen
Sedim i posmatram
(I Sit and Look Out)

Sedim i posmatram sve tuge sveta,
i sve tlačenje i sram,
čujem tihe potisnute jecaje mladih ljudi
što zbog sebe pate, što kaju se zbog počinjenih dela;

Vidim majku koju zlostavljaju deca,
koja umire, zapostavljena, ispijena, očajna;
Vidim ženu koju zlostavlja muž;
Gledam opasnog zavodnika mladih žena;

Primećujem boli ljubomore i neuzvraćene ljubavi,
koje pokušavaju da sakriju;
Te prizore na zemlji vidim;

Vidim ishode borbi, gladi, tiranije;
Vidim mučenike i zatvorenike;
Opažam glad na moru;
Opažam mornare koji bacaju kocku ko će biti ubijen
da bi se spasli životi ostalih;

Opažam kako osioni ljudi omalovažavaju i ponižavaju radnike,
siromahe, crnce i druge;
Sve ovo – sve zlo i beskrajnu patnju posmatram dok sedim,
vidim, čujem, i ćutim.

Miloš Crnjanski
Sumatra

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje.
Beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću ismešimo, drago,
na mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

Oskar Davičo
Srbija

Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi,
gledao sam sve tvoje oči, razumem sta kažu, šta kriju.
Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi,
ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju.

Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,
od noći, od sijerka koji se teško melje.
Ja sam u mlinu, sred buke
žrvnja, čuo sve tvoje želje

i brige tvoje, oj, Srbijo među pesmama među šljivama
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.

Pesmo tužna, meka si milošta
što plače kao krv grožđa, kao suza mosta,
kao onaj poljubac, onaj miris perja što utka
u gugutanje svoje gugutka.

Oj, milošto meka, klik si divlje plovke
nad jarom iz koje stasa
crveni ugalj sunca
u zrnu svakog klasa,

ali bosa pesmo gluve žalopojke,
kad prestaju pesme, kad počinju psovke?
Gladna ruke, slepe jadikovke,
kad će hajduk bune iz tebe da grune?

Psovke i psovke, ej, u čije zdravlje
zalud je oranje, zalud je letina?
Kletve i kletve, za čije je truplo kravlje
nabrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje,

bure u bune, za čije se zube lavlje
dimi od mleka ovca i dimi planina,
kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?

Kroz mukle lance dana, koža suvonjavih.
Svu su je proderali duboki rovovi bora.
Od rovovskog rata od zemlje poplavi
i skori se lice preko gladi – kora;

to lice što nije lice, ti dani što nisu dani,
ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;
trnje im ne može ništa i ništa – udari…
A svako od tuge za dan
kao vek čitav ostari

I zbrčka se, oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među brdima,
oj, Srbijo,
pesmo među narodima.

Tužna pesmo, majko stara,
brat nam je u taljigama dovukao iz grada
kamenu ploču, kamenog dinara,
za med našeg znoja, vino našeg rada.

A đikaju deca u lazigaćama, pod kosom,
u blatu, među svinjama, među patkama,
hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom, više postom,
više bajkama, uspavankama, više gatkama,

i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada
da gnev po cele noći do oblaka pali
bunom iz koliba, polja, vinograda,
pevajući srcem što sebe ne žali
niz sedmu rupu na krajnjoj svirali,

oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama u grudima,
oj, Srbijo,
buno među narodima.

Tin Ujević
Dažd

U obilnim mlazovima
iz teških oblaka
liva se gusta kiša.

Toči kao iz kabla
na livade,
na voćnjake,
na pašnjake;
ali, nadasve,
lupa na naša stakla,
kuca na naša vrata,
bije nam o krovove.
I zvuči,
i svira,
u svima jezicima,
u čudnim narječjima,
nasilna,
sveplodna kiša.

A njen je zvuk
sladak sluhu
kao čehulja grožđa
usnicama.

Jutros je varoš bila
čista ko svečana slika,
u smeđem, osvjetljenju
što padaše s neba
na ulice i trgove,
te smo šećući posred kestenova
tugovali,
žalovali,
blago,
bez žalosti,
bez tuge:
dolazi,
dolazi ona divna zagrebačka jesen.

I mučilo nas
što naši mrtvi nisu s nama
da vide novi Zagreb,
ljupku Hrvatsku.

A sada kiša
teče i zvuči;
kuca o naše prozore
kao jato golih tića
što cvrkuću,
što izdišu.
Kiša je isprala sve grane
na stablima
i sad je lišće svježe zeleno,
a kuće opet čiste i crvene.
Slatko je pisati uz romon dažda.

Kiša rominja,
glogolji,
žamori;
kiša jadikuje;
mijenja pravac,
vraća se,
bugari,
i opet sipi i sipi
na dvorišta gdje stvara mlake,
na krovove gdje teče u žlijeb;
kiša jednolično svira
kao lučac o zvonku staklu
po stablima,
po brezima,
po živcima,
po srcima.
Kiša kiši
i kiši
i prestaje da kiši;
a onda otiče cestom.

A onda kao miris dunja
kroz vidik rosnih bregova
hrvatske domovine
javlja se čežnja
za plavim morima,
za novim nebištima,
za širim obzorjima.
Budi
kiša sve što u nama drijema;
draga
kiša sve što u nama plače;
tješi
kiša sve što u nama cvili.

Ovako je mi nekada, pjani, slušasmo,
kroz lahore borika na brijegu Marjanu
gdje sprema svoje harfe i svoje svirale,
za naše duše dirke;
za svoje strašne svirke,
leleke,
i duduke:
o mi smo slušali kišu
po danu i po noći
gdje rida sladostrasno,
gdje kida u nama
kao rđavu strunu
sve što trebaše da pukne.

Ali draža no ona kiša u noći
čuta iz topla kreveta za bura
teče na njivu duše ova topla kaplja
Milosti,
Dobrote,
Oproštenja;
plače nas,
draga nas,
curi na nos,
milosna,
dobrosna,
svjetlonosna,
zagrebačka kiša.

Mi znamo da kroz to vrijeme
gore na Cmroku i Tuškancu
plave i crne djevojke
dišu na potna stakla
kuda naslanjaju čelo
i motre na kišu i oblake
i cvijeće u dvorištu.
Sanjare dakle djevojke,
a mi kroz to vrijeme
pjevamo kišu i cvijeće
i momke i djevojke.

A kada prestaje kiša,
mi kroz otvoren prozor
dišemo čisti uzduh:
- takva skuta plaveti
nema ni u kom Gradu
po spasonosnoj kiši. -

A onda Sunce
tjera oblake,
obasjava brežuljke
i suši po Gradu mlake
od skore kiše.
Grič, 1920.

Josif Brodski
Bosanska pjesma  
(Bosnia Tune)

Dok žohara gniječite, pijuckate
viski, prepone svoje češkate,
dok ruka oko mašne se trudi,
ginu ljudi.

U gradovima čudnih imena,
zgođeni metkom, i sred plamena,
ne znajuć što ih se na smrt osudi
ginu ljudi.

Sred malih mjesta, neznanih vam, ali
velikih, jer priliku nisu im dali
za krik i oproštaj sa svijetom hudim,
ginu ljudi.

Ginu dok birate sve nove i nove
brbljivce o tom što nemar se zove,
suzdržljivost, itd, s tih razloga ludih
ginu ljudi.

Nema ljubavi k odveć udaljenu
tvome susjedu/bratu Slavenu:
gdje letjet vaš se anđel ne usudi
ginu ljudi.

Međ kipovima dok spor izbija,
kainska verzija, istorija,
za svoje gorivo bi da kupi množinu
tih što ginu.

O uspjehu sportaša dok čitate,
il stigli račun, dok pjevate
svom čedu pjesmu što sam nudi,
ginu ljudi.

Pero vremena oštro, krvi žedno,
što neće da žrtva i dželat su jedno,
kazaće da zadnja ološ i alaša
vrsta je vaša.

(Prevod: Marko Vešović i Omer Hadžiselimović)

Josif Brodski
Ljubavna pjesma
(Love Song)

Kad bi se utapala, ja bih te spasio,
umoto u deku, sipo vrućeg čaja.
Kad bih bio šerif, tebe bih uhapsio,
držo te u ćeliji, pod ključem, do kraja.

Kad bi bila ptica, zvučnike stišo bih da šute
i celu noć slušo tvoj visoki ćurlik.
Kad bih bio oficir, ti bi u regrute,
i, tvrdim ti, bila bi dobar vojnik.

Da si Kineskinja, tvoj bih jezik naučio,
palio tamjan, oblačio se smešno skroz.
Da si ogledalo, u ženski toalet bih odleteo,
dao ti svoj crven karmin, napudro ti nos.

Da voliš vulkane, ja bih lava bio,
u erupciji skrivenoj koja ne prestaje.
A da si mi žena, ja bih te voleo,
jer Crkva razvod nikad ne priznaje.

Čarls Bukovski
Prijateljski savet mnogim mladim ljudima
(Friendly advice to a lot of young men)

Idi na Tibet.
Jaši kamilu.
Čitaj Bibliju.
Oboj cipele u plavo.
Pusti bradu.
Obiđi svet u papirnoj barki.
Pretplati se na Saturday Evening Post.
Žvaći samo levom stranom vilice.
Oženi se jednonogom ženom i brij se pravim brijačem.
Ureži svoje ime na njenu ruku.

Peri zube benzinom.
Spavaj ceo dan a noću se veri po drveću.
Budi monah i pij rakiju i pivo.
Drži glavu pod vodom i sviraj violinu.
Igraj trbušnjak pod ružičastim svećama.
Ubij svoga psa.
Kandiduj se za gradonačelnika.
Živi u buretu.
Razbij sebi glavu tomahavkom.
Sadi lale na kiši.

Ali nemoj da pišeš poeziju.

T. S. ELIOT
Iz drugog kvarteta

I tu sam, na pola puta,
sa dvadeset godina za sobom –
dvadeset godina uveliko protračenih,
godina l` entre deux guerres –
kad sam učio kako da upotrebim reči,
i svaki pokušaj je potpuno nov početak,
i drukčija vrsta neuspeha
jer je čovek samo naučio kako bolje da koristi reč
za stvar koju više ne mora da kaže,
ili na način na koji više ne želi da je kaže.
I tako je svaki poduhvat nov početak,
napad na neartikulisano
s jadnom opremom koja je sve gora
u opštoj zbrci nepreciznosti osećanja,
nedisciplinovanih četa emocije.
A ono što ima da se osvoji
snagom i pokornošću, već su otkrili,
jedanput, dvaput, il` nekoliko puta,
ljudi koje ne možemo ni pomišljati
da nadmašimo – ali ne radi se o takmičenju –
postoji samo borba da se povrati ono sto se izgubilo
i našlo i opet, i opet, izgubilo:
i sad, pod uslovima koji nam ne izgledaju naklonjeni.
Ali možda ni gubitka ni dobitka.
Za nas, postoji samo nastojanje.
Ostalo nije naš posao.

T.S.ELIOT
Pusta zemlja
(The Waste Land - prepev Ivana V. Lalića)

„Nam Sibyllam quidem Cumis ego ipse oculis
meis vidi in ampulla pendere, et cum illi pueri
dicerent; Σίβνλλα τί ϑέλεις; respondebat illa
άποϑανεϊν ϑέλω.

Za Ezru Paunda, koji je
il miglior fabbro

I. SAHRANA MRTVACA - (1. deo)

April je najsvirepiji mesec, što gaji
Jorgovan iz mrtvog tla, meša
Uspomenu i žudnju, podstiče
Tromo korenje prolećnom kišom.
Zima nas je grejala, pokrivajući
Zemlju nehajnim snegom, hraneći
To malo života suvim gomoljima.
Leto nas iznenadi, doleskom preko Starbergersee
Uz pljusak kiše; zastasmo u kolonadi,
A nastavismo put po suncu, u Hofgarten
Pa smo pili kafu i razgovarali čitav sat.
Bin gar keine Russin, stamm’ aus Litauen, echt deutch.
A kad smo bili deca, u gostima kod nadvojvode,
Moga rođaka, poveo me je na sankanje,
A ja se bojala. Marie, rekao je,
Marie, drži se čvrsto. I odosmo nizbrdo.
Planine, u njima se čovek oseća salobodno.
Čitam duboko u noć, a zimi odem na jug.

Kakvo se to korenje hvata, kakvo granje raste
Iz ovog kamenog darmara? Sine čovečiji,
Ne možeš reći, ni pogoditi, jer poznaješ samo
Hrpu razlupanih slika, gde sunce udara,
A mrtvo drvo ne pruža zaklon, ni cvrčak olakšanje,
Ni suvi kamen vode šum. Jedino
Ima senke ispod ove crvene stene,
(Uđi u senku ove crvene stene),
I pokazaću ti nešto različito
Od tvoje jutarnje senke što za tobom se vuče
Il tvoje večernje senke što ustaje ti u susret.
Pokazaću ti strah u pregršti praha.

                Frisch weht der Wind
                Der Heimat zu.
                Mein Irisch Kind,
                Wo weilest du?[1]

“Dao si mi zumbule prvi put pre godinu dana,
Zvali su me devojka sa zumbulima.”
- No kada smo se vratili, kasno, iz Vrta zumbula,
Ti punih ruku i mokre kose, nisam smogao
Ni reči, oči me izdale, nisam bio
Ni živ ni mrtav, i ništa nisam znao
Zagledan u srce svetlosti, tišinu.
Ӧd’ und leer Das Meer.[2]

Madame Sosostris, čuvena clairvoyante
Beše strašno nazebla; svejedno
Poznata je kao najmudrija žena u Evropi,
Sa zlobnim špilom karata. Ovo je, reče,[3]
Vaša karta, utopljeni Feničanski mornar,
(Ti biseri mu behu oči. Gledajte!)
Ovo je Beladona, Gospa od Litica,
Gospa od Situacija.
Ovo je čovek sa tri dužice, a ovo Točak,
A ovo jednooki trgovac, a ova karta,
Praza, nešto je što on nosi na leđima,
A ja to ne smem da vidim. Ne nalazim tu
Obešenog čoveka. Bojite se smrti od vode.
Vidim gomile ljudi,  koračaju u krugu.
Hvala. Ako vidite dragu gospođu Ekviton
Recite joj sama budem donela horoskop.
Čovek mora danas bitit tako oprezan.

Nestvarni grade,[4]
Pod mrkom maglom zimskog svitanja,
Gomila struji  Londonskim mostom, toliko ljudi,
Ne bi pomislio da smrt je razorila toliko ljudi.[5]
Uzdasi kratki iratki čuli su se,[6]
I svako je uporno gledao preda se.
Strujali su uzbrdo, pa niz King William Street
Dom mesta gde Sveta Marija Vulnot izbija sate
Sa mrtvim zvukom kada konačno odbije devet.[7]
Tu spazih poznanika, zaustavih ga, viknuh: “Stetsone!
Ti koji beše sa mnom na brodovima kod Mile!
Da li je leš što si ga lane posadio u bašti
Počeo da klija? Hoće li cvetati ove godine?
Ili mu je  nagli mraz zasmetao?
O ne pripuštaj blizu Psa, prijatelj je ljudima,[8]
Inače će opet noktima da ga iskopa!
Ti! hypocrite lecteur! – mon semblable, - mon frère!”[9]

[1] Tristan und Isolde
[2] Ibid.
[3] Nije mi poznat tačan sastav špila karata za Tarok, od kojeg sam očigledno odstupio da bih ga prilagodio svojim namerama. Obešeni čovek, koji spada u tradicionalni špil, odgovara mi na dva načina; ja ga u duhu povezujem sa Frejuerovim Obešenim bogom, a povezujem ga i sa firgurom pod ogrtačem u odlomku o putovanju učenika u Emaus, u V delu. Feničanski mornar i Trgovac javljaju se kasnije; takođe i „gomile ljudi“, a Smrt od vode nalazi se u IV delu. Čoveka sa tri dužice (autentičnu figuru u špilu za tarok) povezujem, sasvim proizvoljno, sa samim Kraljem ribarom.
[4] up. Bodler –
“Fourmillante cité, cité pleine de rêves,
Où le spectre en plein jour raccroche le passant.”
[5] up. Pakao
„... si lunga tratta
di gente, ch`io non avrei mai creduto
che morte tanta n`avesse disfatta.“
[6] up. Pakao
„Quivi, secondo che per ascoltare,
non avea pianto, ma` che di ssopiri,
che l`aura eterna facevan tremare.“
[7] Pojava koju sa često primećivao.
[8] up. Tužaljku u Vebsterovom White Devil
[9] v. Bodler, predgovor Cveću zla

PUSTA ZEMLJA (2.deo) - A GAME OF CHESS
II. PARTIJA ŠAHA

Stolica gde je sedela, ko poliran presto,[1]
U mermeru je sjala, gde zrcalo
S rezbarijom rama, ogrozdanom lozom
Iz koje viri zlatan Kupidon
(Iza krila mu drugi krije oči)
Udvaja plamen svećnjaka sedmokrakih
I baca odsjaj na sto, gde ga sreće
Blistanje njenog nakita, iz punih
Satenskih kutija raskošno rasutog;
U bočicama od slonovače i obojenog stakla
Bez čepa, vrebali su njeni čudni sitetski parfemi,
Masti, tečnosti, prašci – da uzbude, zbune,
U miris utope svest; vazduhom pokrenuti,
Svežinom s prozora, oni su se peli,
Gojili izdužen plamen sveće,
Odnosili im dim u laquearia[2]
Remeteći šaru kasetiranog stropa.
Ogromno drvo naplavljeno, zasićeno bakrom,
Plamsalo je zeleno i žuto u ramu od šarenog kamena,
A u tom tužnom svetlu plivao isklesan delfin.
Nad antičkim kaminom bio je prikazan –
Ko da se neki prozor šumskoj otvara sceni –[3]
Preobražaj Filomele, koju varvarski kralj[4]
Silova tako grubo; pa ipak tamo slavuj
Ispunio je pustoš nepovredivim glasom
A ona još je plakala, i dalje je sledi svet,
“Dživ, dživ” za prljave uši.
I druge usahle patrljke vremena
Kazivali su zidovi; oblike što zure,
Nadvijaju se, nagnuti, ućutkuju, zatvaraju sobu.
Koraci su se vukli po stepeništu.
U svetlu vatrem pod četkom, njena kosa
Rasprostirala se u varnicama,
Žarila se u reči, pa bi se divlje smirila.

“Živci su mi loše večeras. Da, loše. Ostani tu.
Pričaj mi. Zašto uvek ćutiš. Pričaj.
O čemu misliš? Šta razmišljaš? Šta?
Nikada ne znam šta razmišljaš. Misli.”

Mislim da smo u pacovskom prolazu
Gde su mrtvaci izgubili kosti.

“Kakva je to buka?”
                                Vetar ispod vrata.[5]
“Kakva je to buka sada? Šta radi vetar?”
                                Ništa, opet ništa.
                                                “Zar
Ne znaš ništa? Zar ne vidiš ništa? Zar ne pamtiš
Ništa?”

                Pamtim
Ti biseri behu mu oči.
“Jesi  li živ, ili nisi? Zar ničeg nema u tvojoj glavi?”
                                                   Ali
O   O  O   O taj šekspirovski šlager
Tako elegantan
Tako inteligentan
“Šta sada da radim? Šta da raadim?”
Izjuriću napolje, ovakva kakva sam, šeteti ulicama
Raspuštene kose, evo ovako. Šta ćemo sutra?
Šta ćemo uopšte?”
                                Topla voda u deset.
A pada li kiša, zatvorena kola u četiri.
I igraćemo partiju šaha,[6]
Pritiskati oči bez kapaka i čekati kucanje na vratima.

Kada su Livijinog muža pustili iz vojske, rekla sam –
Sasvim neuvijeno, u lice sam joj rekla,
POŽURITE MOLIM VREME JE
Sad kad se Albert vraća, udesi se malo.
Pitaće šta si učinila s parama koje ti je oao
Da urediš zube. Jeste, videla sam.
Povadi sve Lil, i stavi fine nove,
Rekao je, kunem se, ne mogu da te gledam.
A ne mogu ni ja, i pomisli na jadnog Alberta,
Četirir godine u vojsci, pa hoće da se provede,
Pa ako ga ti ne zabaviš, druge će, rekla sam.
O, hoće li, rekla je. Otprilike, rekla sam.
 Pa znaću kome da zahvalim, rekla je i pogledala u oči.
POŽURITE MOLIM VREME JE
Ako ti se to ne sviđa, a ti samo produži, rekla sam.
Druge će moći, kad ne možeš ti.
 Al ako se Albert izgubi, ne reci da ti nisam rekla.
Treba da se stidiš, rekla sam, što izgledaš tako starinski.
(A tek joj je trideset i druga)
Šta mogu, rekla je snuždena lica.
To je od onih pilula, pila sam ih da pobacim, rekla je.
(Već ih ima petoro, a mali Džordž je skoro ubio.)
Apotekar reče biće dobro al ja više nisam što sam bila.
Zbilja si budala, rekla sam.
PA  kad te Albert ne pušta na miru, šta ćeš, rekla sam,
Zašto se udaješ ako nećeš dece?
POŽURITE MOLIM VREME JE
I tako, te nedelje kad se vratio Albert imali su vruću šunku,
I pozvali me  na večeru, da uživamo dok je vruća
POŽURITE MOLIM VREME JE
POŽURITE MOLIM VREME JE
Lkunoć Bil. ‘Kunoć Lu. ‘Kunoć Mej. Lakunoć.
Ta ta. ‘Kunoć, lakunoć.
Laku noć gospe, laku noć, ljupke gospe, laku noć, laku noć

[1] up. Antonije i Kleopatra
[2] Laquearia, v. Eneida
dependant lychni laquearibus sureis incensi, et noctem flammis funalia vincunt.
[3] Šumska scena, v. Milton, Izgubljeni raj
[4] v. Ovidije, Metamorfoze, Filomela
[5] up. Webster.: „Is the wind in that door still?“
[6] up. partija šaha u Middleton, Women beware Women

PUSTA ZEMLJA (2.deo) - THE FIRE SERMON
III. PROPOVED VATRE

Razderan je šator reke: poslednji prsti lišća
Hvataju se modre obale i tonu. Vetar
Prelazi mrkom zemljom, nečujan. Nimfe su otišle.
Mila Temzo, tiho teci, dok završim pesmu svoju.[1]
Reka ne nosi prazne boce, hartije od sendviča,
Svilene maramice, kartonske kutije, pikavce
Ni druge dokaze o dugim letjim noćima. Nimfe su otišle.
A i prijatelji im, dangubni naslednici direktora iz grada;
Otišli, adrese nisu ostavili.
NA vodama Lemanskim sedeo sam i plakao…
Mila Temzo, tiho teci, dok završim pesmu svoju.
Mila Temzo, tiho teci, neću biti dug ni glasan.
No za leđima gde mi hladno piri,
Zveket kostiju, kikot od uha do uha seširi.
Jedan pacov je tiho puzao kroz žbunje,
Vukao obalom svoj kaljavi trbuh,
Dok sam pecao u muntom kanalu
Jednom u zimsko veče, iza plinare,
Mozgajući o ropasti kralja moga brata
I smtri kralja oca mog pre njega.[2]
Gola bleda tela na ugnutom vlažnom tlu
I kosti bačene u nisko suvo potkrovlje,
Gde godinama samo pod šapom pacova zazveče.
No za leđima mi pokadkad zaječe[3]
trube automobila, motora kojim dohodi[4]
U proleće Svini,gđr Porter pohodi.
Zraci se mesečine po gđi Porter steru[5]
Ona i njena kćer u
Soda-vodi noge peru.
Et O ces voix d’enfants chantant dans la coupole![6]
Cvrk cvrk cvrk
Dživ dživ dživ dživ dživ dživ
Tiriri
Nestvarni grade
Pod mrkom maglom zimskog podneva
G. Eugenides, trgovac iz Smirne,
Neobrijan, a džep mu pun suvog grožđa[7]
C. i f. London, dokumenti na uvid,
Pozvao me je na vulgarnom francuskom
Da ručam s njim U Kenon strit hotelu
Pa da odemo na vikend u Metropol.

U ljubičasti čas, kad oči se i leđa
Osovljuju nad stolom, kad ljudski motor čeka
Kao što taksi otkucava i čeka,
Ja, Tiresija, premda slep, dok između dva života damaram,[8]
Starac zbrčkanh ženskih grudi, taj trenutak
Vidim ljubičast, čas večernji što se stara
O povratku domu, mornara dovodi s puta,[9]
Daktilografkinju kući; rasprem akuhinju, pali
Peć, i hranu u konzervama iznosi.
NA prozoru se opasno razapeto suši
Njeno rublje, pod poslednjim zracima dana,
Na divanu (noću što ko krevet služi)
Čarape, grudnjaci, hrpa zgomilana.
Ja, Tiresija, starac zbrčkanih sisa,
Video sam scenu, nastavak prorekao –
I ja sam očekivanog gosta dočekao.
On stiže, mladić bubuljičava lica,
Činovničić, prodavac nepokretnih imanja,
Kome ko skupi šešir pokondirenoj tikvi
Pristaje smeli pogled samopouzdanja.
Da čas je sada pgodan, on ceni;
Večera prošča, a jj kapci teško vise,
Nežnostima  malim on se bliži ženi
Koja ih ne želi, ali i ne brani se.
Odlučan, zajapuren, on sad nasrtljiv biva,
Njegove drske ruke ne sreće neposlušnost;
Njegova taština ne traži odaziva,
Njoj dovoljan je njena ravnodušnost.
(A ja, Tiresija, sve sam unapred prepatio,
Na istom tom divanu sve provodio,
Ja koji sam ispod zidova Tebe bio
I među najnižim od mrtvaca hodio.)
Na kraju još je zaštitnički ljubi
I pipa put, na stepeništu mrak je…

Ona se okreće, u zrcalo zrui
Jedva i svesna ljubavnika svojeg;
Umom joj mutna misao projuri:
“Baš mi je milo da prošlo i to je”.
Kad lepa žena ponizi se tako,[10]
Pa sama hoda savojom sobom noću,
Nesvesno kosu pogladiće lako
I na gramofon namesti ploču.

“Ta muzika me stigla na vodama”[11]
I duž Stranda, pa uz Qeen Victiroa Street,
O Grade, grade, začujem ponekaad
Kraj neke krčme dole pored Temze
Prijatni jecaj neke mandoline,
Zveckanje, žamor što iznutra pline,
gde ribari su dokoni u podne: gde na zidovima
Magnusa Mučenika od jonske beline[12]
I zlata sjaja nepojamnog ima.

                Reka se znoji[13]
Katranom i mazutom
lađe plove
Plimom okrenutom
Crvena jedra
Široka
Vetrom na jarbolu iskošena.
Lađama s boka
Brvna vrh talasa
Sve do Griniča
Kraj Ostrva pasa.
                Weilala leia
                Waiiaia leilala

Elizabeta i Lester[14]
Zaveslaji
Krma se ko školjka
Pozlaćena sjaji
Zlatno i crveno
Na obale stižu
Talasi sa penom
Jugozapadnjakom niz vodu
Zvuci zvonjave odu
Zvona bele kule
                Weilala leia
                Wallala leilala

“Tramvaji, drvećem prašina polegla.
Hajberi me rodi. Ričmond i Kju[15]
Upropastiše me. Kraj Ričmonda sam legla
I noge digla u čunu na dnu.”

“Kod Murgejta mi noge, a srce moje
Pod nogama mi. A kad svrši se i to,
Plakao je. “Nov početak” obećao je.
Ćutala sam. Šta da uzmem mu za zlo?”

“Na Margejtskom sprudu.
Mogu da spojim
Ništa i ništa.
Slomljeni nokti prljavih ruku.
Sirotinja moja za koju ne predstoji
Ništa.”
                                la la
Dođoh tad u Kartaginu[16]

Gori gori gori gori[17]
O Gospode ti me otkidaš[18]
O Gospode ti me otkidaš

Gori

[1] v. Spenser, Prothalamion
[2] up. Bura
[3] up. Marvell, To His Coy Mistress
[4] up. Day, Parliament of Bees:
„When of the sudden, listening, zou shall jear,
A nise of horns and hunting, which shall bring
Actaeon to Diana in the spring,
Where all shall see her naked skin...“
[5] Nije mi poznato poreklo balade iz koje su uzeti ovi stihovi. Za nju sam doznao iz Sidneja, Australija.
[6] Verlen, Parsifal
[7] Suvo grožđe bilo je deklarisano po ceni po kojoj su „prevoz i osiguranje besplatni do Londona“ (carriage and insurance free to London), a tovarni list itd. predavao se kupcu po naplati garantne menice.
[8] Tiresija, iako samo posmatrač i zapravo ne „lice“, ipak je njavažnija ličnost u pesmi, koja sjedinjuje sve ostale. Kao što se jednooki trgovac, prodavac suvvog grožđa, pretapa u Feničanskog mornara, a ovaj potonji nije sasvim različit od Ferdinanda, kneza napuljskog, tako su sve žene zapravo jedna žena, a oba se pola stapaju u Tiresiji. Ono što Tiresija vidi zapravo je suština pesme. Ceo sledeći odlomak iz Ovidija od velikog je antropološkog interesa:
„.... Cum Iunone iocos et maior vestra profecto est
Quam, quae contignit maribus“, dixisse, „voluptas“.
Illa negat; placuit quae sit sententia docti
Quaerere Tiresiae: venus huic erat utraque nota.
Nam duo magnorum viridi coeuntia silva
Corpora seprentum baculi voilaverat ictu
Deque viro factus, mirabile, femina septembar eregat autumnos; octavo rusus eosdem
Vidit et „est vestrae si tanta potentia plagae“,
Dixit „ut auctoris sortem in contraria mutet,
Nunc quoque vos feriam!“ percussis anguibis isdem
Forma prior rediit genetivaque venit imago.
Arbiter hic igitur sumptus de lite iocosa
Dicta Iovis firmat; gravius Saturnia iusto
Nec pro materia fertur doluisse suique
Iudicis aeterna damnavit lumina nocte,
At pater omnipotens (neque enim licet inrita cuiquam
Facta dei fecisse deo) pro lumine adempto
Scire futura dedit poenamque levavit honore.
[9] Ovo možda nije tačno u smislu Sapfinih stihova, ali ja sam imao u vidu „obalskog ribara“ koji se vraća kući u sumrak.
[10] v. Goldsmith, pesma u The Vicar of Wakefield.
[11] Bura
[12] Unutrašnjost crkve Sv. Magnusa Mučenika za mene je jedan od najlepših Vrenovih enterijera.
[13] Pesma (triju) Temzinih kćeri počinje ovde. Od stiha 292. do 306. one govore jedna za drugom. Vidi Götterdämmerung, Kćeri Rajne
[14] v. Froude, Elisabeth, pismo De Quadria Filipu španskom:
„Popodne smo proveli u paradnom čamcu i posamtrali igre na reci. (Kraljica) beše sama sa lordom Robertom i sa mnom na krmi, kad oni počeše da govore besmislice i upustiše se tako daleko da je lord Robert najzad, u mom prisustvu, rekao da nema razliga da se oni ne venčaju, ako kraljica izvoli“.
[15] up. Čistilište:
“Ricorditi di me, che son la Pia;
Siena mi fe`, disfecemi Maremma.”
[16] v. sv. Avgustin, Ispovesti: „I dođoh tada u Kartaginu, gde mi je čitav kazan bezbožnih ljubavi brujao oko ušiju“.
[17] Potpuni tekst Budine Propovedi vatre (koja po važnosti odgovara Besedi na gori), iz koje su uzete ove reči, može se naći preveden u knjizi pokojnog Henri Clarke Warren-a Buddhism in Translatiom. G. Warren bio je jedan od velikih pionira izučavanja budiznma na zapadu.
[18] Opet iz ispovesti sv. Avgustina. Naporedni smeštaj ova dva predstavnika istočnog i zapadnog asketizma, kao kulminacija ovog dela pesme, nije slučajan.

PUSTA ZEMLJA (4.deo) - DEATH BY WATER
IV. SMRT OD VODE

Fleb, Feničanin, dve nedelje mrtav,
Zaboravio je krike galeba, more kad nabuja,
Dobitak i gubitak.
                                Podmorska jedra struja
Oglodala mu kosti, šapatom. Dok dizao se, padao,
Prolazio je doba zrelosti svoje i mladosti
Ulazeći u vrtlog.
                                Pagani ili Jevreju, o svi vi
Što krmenite i gledate u vetar,
Setite se Fleba, nekada lepog i stasitog ko i vi.

PUSTA ZEMLJA (5.deo) - WHAT THE THUNDER SAID (5. deo)
V. ONO ŠTO REČE GROM [1]

Posle crvenila baklji na znojnim licima
Posle ledenog muka u vrtovima
Posle agonije među kamenim vidicima
Povici i plač
Tamnica i dvorac i jeka
Prolećnog groma vrh dalekih brda
On što beše živ sada je mrtav
Mi što besmo živi umiremo sada
Donekle strpljivi.

Ovde nema vode nego svud je kamen
Kamen a nema vode i peskovit put
Put što vijuga gore među brdima
Što su brda kamena  bez vode
Da ima vode stali bi i počeli piti
Sred kamenja ne može se stati i zamišljen biti
Znoj je osušen a stopala su u pesku
Da je samo vode među tim kamenjem
Mrtva usta brda kvarnih zuba ni da pljunu
Ovde ni da stojiš ni ležiš ni sediš
U tim brdima nema čak ni tišine više
Nego jalova suva grmljavina bez kiše
U tim brdima nema čak više ni samoće
Nego se crvena tmurna lica cere i reže
S pragova raspucalih kuća od blata
                                                Kad bi bilo vode
                                A ne kamenje
                                Kad bi bilo kamenja
                                Ali i vode
                                I vode
                                Izvor
                                Lokva među kamenjem
                                Kad bi se samo čuo šum vode
                                A ne cikada
                                I suva trava zapevana
                                Nego šum vode preko kamenja
                                Gde drozd-pustinjak peva u borovima[2]
                                Kapa kap kapa kap kap kap kap
                                No nema vode

Ko je taj treći što stalno ide pored tebe?
Brojim li, tu smo samo ti i ja u društvu[3]
No kad pogledam napred niz beli put
Uvek vidim još nekog u hodu pored tebe
Šulja se zakukuljen, u  mrkom ogrtaču
Ne znam je li muškarac ili žena
- No ko je to sa tvoje druge strane?

Kakav je to zvuk u visini[4]
Mrmor materinske tužaljke
Kakve se to zakukuljene horde roje
Po beskrajnim ravnima, posrću napuklim tlom
Okruženi samo ravnim obzorom
Kakav se to grad nad brdima
Drobi sastavlja opet rasprskava u ljubičastom vazduhu
Kule što se ruše
Jerusalim Atina Aleksandrija
Beć London
Nestvarni
Jedna je žena zategla dugu crnu kosu
I na tim strunama muziku šapata izvodila
I ljubičastom vazduhu ljiljci dečijih lica što su
Zviždali uz lepet krila –
Pa puzali glavom nadole niz pocrneli zid
U vazduhu naglavce behu tornjevi, glasovi
Zvona i opomena, otkucani časovi
I glasovi zapevali iz praznih čatrnja i usahlih vrela.

U ovoj raspodnutoj jami među brdima
U bledoj mesečini, trava peva
Na obaljenim grobovima, oko kapele,
Tamo je prazna kapela, jedino vetru dom.
Prozora nema a vrata se njišu.
Suve kosti nikome ne mogu ništa.
Samo je petao stajao na krovnoj gredi
Ku ku riku ku ku riku
U blesku munje.A onda vlažni udar vetra
Što nosi kišu.

Gang beše opao, i ovešeno lišće
Čekalo je kišu, dok su se crni oblaci
Skupljali nad Himavantom, u daljini.
Džungla se ugnula, zgurila u tišini.
Tad progovori grom
DA
Datta: Šta smo mi dali?[5]
Prijatelju, krv mi srcem potresa
Strašna odvažnost predaje magnovenja
Koju ni vek razboritosti ne može opozvati
Time, i time samo smo postojali
A to se ne nalazi u našim posmrtnicama
Ni u sećanjima koja zastire pauk dobrotvor[6]
Ni pod pečatima koje mršavi pravozastupnik lomi
U našim praznim sobama
DA
Dayadhvam: čuo sam ključ,[7]
Okrenuo se u vratima jednom, i jednom samo,
Mi mislimo na ključ. svako u svojoj tamnici
Misleći na ključ, svako potvrđuje po tamnicu
Samo u suton eterski glasovi
Ožive za tren slomljenog jednog Koriolana.
DA
Damyata: čamac se povinovao
Radosno, ruci vičnoj jedrima i veslu,
More beše mirno. i tvoje bi se srce povinovalo
Radosno, na poziv, poslušno kucajući
Vlasnim rukama
                                                Sedeo sam na obali
I pecao, s neplodnom ravnicom za leđima.[8]
Hoću li barem srediti svoje zemlje?
Londonski most se ruši ruši ruši
Poi s’ascose nel foco che gli affina[9]
Qando fiam uti chelidon – O lasto lasto[10]
Le Prince d’Aquitaine ά la tour abolie[11]
Tim sam odlomcima podupro svoje ruševine
Pa šta, dobor će doći. Hieronimo opet mahnita.[12]
Datta. Dayadhvam. Damyata.
                Shantih shantih shantih[13]

*  *  *

Ne samo na naslov, nego na osnovu i dobar deo uzgradne simbolike ove pesme navela me je knjiga gospođice Jessie L. Weston o legendi o Gralu: From Ritual to Romance (Kembridž). Zaista, moj dug knjizi gospođice Weston toliki je, da sama knjiga razjašnjava poteškoće u pesmi mnogo bolje nego što to mogu učiniti moje napomene; ja je preoručujem (nezavisno od velike zanimljivosti same knjige) svima koji smatraju da je takvo razjašnjenje vredno truda. Dugujem , u opštijem smislu, još jednom delu iz antropologije, delu koje je duboko uticalo na našu generaciju; mislim na Zlatnu granu. Naročito sam se koristio poglavljima Adonis, Atis, Oziris. Svako kome su poznata ta dela odmah će u ojoj pesmi preoznati izvesne aluzije na obrede vegetacije.

[1] U prvom delu V dela postoje tri teme: put u Emaus, prilaz Opassnoj kapeli (vidi knjigu gđice Weston) i sadašnje propadanje istočne Evrope.
[2] Ovo je Turdus anoalaschkae pallastii, droz-pustinjak koga sam čuo u pokrajini Kvebek. Chapman (Handbook of Birds of Eastern North America) kaže: „... najviše mu prijaju usamljeni predeli šuma ili šikara... Njegov pev nije značajan po raznolikosti opsega glasa, ali po čistoti i umilnosti zvuka i izvrsnim modulacijama nema nu ravna“. Njegova „pasma vodenih kapi“ s pravom se proslavila.
[3] Sledeće stihove nadahnula je priča jedne od ekspedicija na Antarktik (zaboravio sam koje, ali mislim jedne Šakltonove): pričalo se da se grupi istraživača, na krajnjoj granici snaga, stalno pričinjavalo da je među njima jedan član više nego što su stvarno mogli da se prebroje.
[4] up. Herman Hesse, Blick ins Chaos:“Schon ist halb Europa, schon ist zumindest der halbe Osten Europas auf dem Wege zum Chaos, fährt betrunken im heiligen Wahn am Abgrund entlag und singt dazu, singt betrunken und hymnisch wie Dmitri Karamasoff sang. Ueber diese Leider lacht der Bürger beleidigt, der Heilige und Seher hört sie mit Träen“.
[5] „Datta, dayadhvam, damyata“ (Daj, saosećaj, upravljaj). Basna o značenju Groma nalazi se u brihaderanyaka-Upanishad. Prevod se nalazi u knjizi Deussen-a Sechzig Upanishads des Veda.
[6] up. Webster, The White Devil:
„...they`ll remarry
Ere the worm pierce your winding-sheet, ere the spider
Make a thin curtain for your epitaphs“.
[7] pu. Pakao:
„ed io sentii chiavar l`uscio di sotto
all`  oribile torre“.
Takođe F. H. Bradley, Appearance and Reality:
„Moje soljašnje senzacije meni su isto tako privatne kao i moje misli ili osećanja. U oba slučaja moje iskustvo spada u moj spostveni krug, zatvoren prema spolja; i, sa svim elementima koji su slični, svaka sfera je neprovidna za druge, koje je okružuju... Ukratko, posmatran kao iskustvo koje postoji u duši, čitav svet je osoben i privatan za tu dušu.“
[8] v. Weston, From Ritual to Romance, poglavlje o Kralju ribaru.
[9] v. Čistilište:
„Ara vos prec per aqella valor
que vos guida al som de l`escalina
sovegna vos a temps de ma dolor.-
Poi s`ascose nel focco che gli affina.“
[10] v. Perviglium Veneris. up. Filomela u delu II i III.
[11] Žerar de Nerval, sonet El Desdichado.
[12] v. Kyd, Spanish Tragedy.
[13] Shantih. ponovljeno kao ovde, prdstavlja uobičajeni završetak jedne Upanišade. Naš ekvivalent za ovu reč jeste „Mir koji prevazilazi razum“.

Biografija

Oto Fenjveši (Fenyvesi Otto) rođen je 1954. godine u vojvođanskom selu Gunarošu, školovao se u Bačkoj Topoli, pohađao Filozofski fakultet u Novom Sadu. Bio je član redakcije novosadskog časopisa Új Symposion od 1975. do 1983. godine, kad je uredništvo smenjeno, a literarni magazin zabranjen. U periodu 1975-1991 radio je kao muzički urednik u Radio Novom Sadu gde je vodio i uređivao muzičke emisije: Zenedoboz (Muzička kutija), Zenei kaland (Muzička avantura), Maximum Rock and Roll, te kao urednik literarnih programa RTVNS-a na mađarskom jeziku. Od 1992. godine živi u Mađarskoj gde je radio kao urednik nekoliko listova i medija. Otišao u penziju 2020. godine kao izvršni sekretar Mađarske naučne akademije.

Njegova prva knjiga poezije publikovana je u Novom Sadu u izdavačkoj kući Forum 1978. godine. Objavio je do sada 15 knjiga poezije i proze. Dela su mu prevođena na francuski, nemački, italijanski, poljski, srpski, hrvatski, engelski, holandski jezik. Bavi se i prevođenjem
sa južnoslavenskih jezika i engleskog. Živi u jednom selu kraj jezera Balaton.

Knjige na srpskom jeziku: Američke improvizacije (2009, Arhipelag, Beograd), Anđeo haosa (2009, Orpheus, Novi Sad). Knjiga na hrvatskom: Kod nas nema više kanibala (2017, Faktura, Zagreb).