Slobodan Tišma: Poetry DJ Set

Za ovaj broj Enklave, u ulozi poetskog DJ-a, Slobodan Tišma priredio nam je listu koju prepisujemo sa sve napomenom:

0. Žerar de Nerval: El desdichado (Tinov prevod)
1. Ničeova Ponoćna pesma iz Zaratustre
2. Helderlinova pesma Izgled, potpisana Skardaneli
3. Helderlinova pesma Zima, potpisana Skardaneli
4. Malarmeova poema Ni bacanje kocaka ne može izbeći slučaj
5. Remboova Sezona u Paklu 
6. Gregor Strniša: Inferno ili Lutka
7. Dane Zajc: Sunčani grgeč
8. Srečko Kosovel: Na ulico nuždu vrši policaj (moja verzija)
9. Dubravko Škurla: Dvije obale, zbirka
10. Pjer Reverdi: Sve pesme
11. Andre di Buše: Sve pesme
12. Pol Verlen: Sentimentalni razgovori
13. Georg Hajm: Sve pesme
14. Istok Gajster Plamen: pesma  Muve
15. Miodrag Jakovljević: Uvek dođe veče, zbirka
16. Elio Paljarani: poema Devojka Karla
17. Nani Balestrini: Sat fizike
18. Oskar Vladislas de Lubič Miloš: Groblje Lofotena (Groblje samoubica)
19. Dragotin Kete: Soneti

Napomena: Nisam uzimao u obzir poeziju svojih prijatelja i poznanika.

Izbor poezije počinje čuvenim sonetom Žerara de Nervala. On je bio veliki ljubitelj nemačke romantike i preteča francuskog simbolizma. Predlažem Tinov prevod koji je najbolji prevod neke poezije, ako je prevod poezije uopšte moguć. Nemački romantizam i francuski simbolizam su najdragocenija književna iskustva, pored slovenačke poezije. Helderlinove tzv. pesme ludila koje je potpisivao imenom Skardaneli su nešto najuzbudljivije što sam u životu pročitao. Slovenačka poezija, iako poezija jednog malog jezika, u svetskim razmerama je nešto izuzetno značajno i autetično. Gregor Strniša, moja najvaća ljubav, sigurno je jedan od najvećih svetskih pesnika u dvadesetom veku. Nemački romantizam i francuski simbolizam su stvorili figuru ukletog pesnika, sama poezija je neodvojiva od pesničkog lika, život i poezija su jedno. Zbog toga su u izboru Nerval, Verlen, Rembo, De Lubič Miloš, Kosovel, Škurla, Kete, Miodrag Jakovljević, Georg Hajm. Miodrag Jakovljević je pesnik iz Gornjeg Milanovca. Umro je veoma mlad. Napisao je samo jednu zbirku pesama koja se zove Uvek dođe veče. Vrhunska poezija!

Dalje u tekstu naći ćete neke od njegovih omiljenih stihova sa gorenavedenog spiska.

Žerar de Nerval

El desdichado

Ja sam neutešen, – usamljen, – bez dana,
princ sam akvitanski kome kula pada.
Mrtva mi je zvezda, – a ljutnja zvezdana
nosi crno sunce neizmernog jada.

Tešiteljko moja, sred grobnog bezdana,
vrati mi Pozilip i sva mora sada,
čardak gde je ruža s bršljenom svezana,
cvet što tužno srce opi iznenada.

Ljubav sam il Febus? Lizinjan il Biron?
Još mi čelo rujno od poljupca njena;
sanjarih u štilji gde pliva sirena…

Dvaput sam Aheron prešao, pun sile,
smenjujući katkad s Orfejevom lirom
uzdahe svetica i krikove vile.

Fridrih Niče

Ponoćna pesma

(iz Tako je govorio Zaratustra)

Čoveče, pazi! Budi budna oka!
Čuj - šta ponoć to zbori duboka?
„Snova mojih minu let –
Dubok je bio san: –
Dubok je svet,
I dublji no što misli dan.
Dubok je njegov jad,
Radost dublja no tuga šta je:
Jad govori: Prođi sad!
Radost bi da večno traje –,
Duboko, duboko u večnost da traje!”

(Preveo Danko Grlić)

Artur Rembo

iz poglavlja Bunila I 

Luda devica
Paklenski suprug

Videla bih ceo dekor kojim bi se on u duhu okružio; odela, sukna, nameštaj: ja sam mu pružala oruđe, jedan drugi lik. Sve što ga se ticalo videla sam upravo onako kako je on to za sebe smišljao. Kad bi mi se činilo da mu se duh olenio, pratila sam ga daleko u čudnim i zamršenim poduhvatima, dobrim ili lošim: bila sam sigurna da neću nikada ući u njegov svet. Pored njegovog dragog zaspalog tela probdela sam mnogo noćnih sati nastojeći da shvatim zašto toliko želi da se izvuče iz stvarnosti. Nikad nijedan čovek nije imao sličnu želju. Shvatila sam - ne bojeći se za njega - da je mogao postati ozbiljna opasnost u društvu. - On možda zna neke tajne kako da se promeni život? Ne, on to samo traži, odgovarala sam sama sebi. Ukratko, njegova je milosrdnost začarana, a ja sam njena zarobljenica. Nijedna druga duša ne bi imala toliko snage - snage očaja! - da nju podnosi -zato da bi je on štitio i voleo. Uostalom, ja ga nisam zamišljala s nekom drugom dušom; vidimo svog anđela, nikada tuđeg - verujem. Bila sam u njegovoj duši kao u nekom dvorcu koji su ispraznili da ne vide neku osobu tako malo plemenitu kao što ste vi: to je sve. Avaj, zaista sam zavisila od njega. Ali šta je on hteo s mojim mutnim i kukavnim opstankom? Čak i da me nije ubijao, nije me činio ni boljom. Žalosno ogorčena, rekla bih mu ponekad: ‘Razumem te.’ On bi slegnuo ramenima.

Iz poglavlja Bunila II

Alhemija reči

Sebi. Istorija jednog od mojih ludila.
Odavno već hvalio sam se da posedujem sve moguće pejzaže, i smatrao sam smešnim veličine slikarstva i modeme poezije.
Voleo sam idiotske slike, nadvratnike, dekore, pelivanska platna, firme, narodske slikarije; zastarelu književnost, crkvenu latinštinu, erotske knjige bez pravopisa, romane naših baka, vilinske priče, dečje knjižice, stare opere, priglupe refrene, naivne ritmove.
Sanjao sam o krstaškim ratovima, istraživačkim putovanjima s kojih nema izveštaja, o republikama bez istorije, o ugušenim verskim ratovima, o revolucijama običaja, o seobama rasa i kontinenata: verovao sam u sve čarolije.
Pronašao sam boju samoglasnika! - A crno, E belo, I crveno, O plavo, U zeleno. - Odredio sam oblik i gibanje svakog suglasnika i - putem nesvesnih ritmova - polaskao sam sebi da sam pronašao pesničku reč koja će kad-tad biti dostupna svim čulima. Prevod sam zadržao za sebe. To je u početku bilo izučavanje. Zapisivao sam tišine, noći, beležio neizrecivo. Fiksirao vrtoglavice.

(Boravak u paklu, preveo Nikola Bertolino)

Pjer Reverdi

Isti broj

Oči jedva otvorene
     Ruka na drugoj obali
Nebo
     I sve šta se dešava
Vrata se nagnula
Jedna glava
     Nadvišava okvir
A kroz kapke
Može da se preko pogled šalje
Sunce ceo prozor ispunjava
No drveće se zeleni i dalje
     Pada jedan čas
     Toplije je
I kuće su manje
Prolaznici su usporili kretanje
I gledali stalno u visinu
     Sada nas lampa osvetljava
Pogleda upravljena dalje
I mogli smo svetlost da vidimo
     U dolasku iz daleka
Zadovoljni smo bili
     Uveče
Pred drugim stanom gde nas neko čeka.

(Preveo Ivan V. Lalić)

Andre di Buše

Pre nego što belina

Pre nego što beline bude tako
bliska kao tvoja ruka, trčao sam a da se nisam
ugasio.
U tami dana, na ovom putu, sve je
samo pad,
     i bleskovi. Sve do onog što veče
rastopi.
Naš put nije prekinut vrućinom koja
nas vraća,
     obasjana. A da se ne zaustavljaš
na toj vrućini. Put gde još propadam ide
ispred mene, kao vetar.

Ne poznajem put po kome dah se naš
povlači. Dan me, u padu, okružuje.

Ruka moja, već oduzeta, jedva cepa sušu,
buktanje.

(preveo Ivan V. Lalić)

Pol Verlen

Sentimentalni razgovor

U pustom parku, niz sleđene staze,
minuše načas dve čudne prikaze.

Oči su im mrtve, a usne im trome
jedva čujne reči sa naporom lome.

U pustom parku, niz sleđene staze,
dozvaše prošlost dve čudne prikaze.

- Da li se još sećaš davnog žara svoga?
- A zašto želite da se setim toga?

- Da l' zadrhtiš kada neko me spomene?
Da li u snu viđaš moju dušu? – Ne, ne.

- Ah! ti davni dani kad smo usne svoje
spojili u sreći! – Da, da, mogućno je.

- Sijaše nam nada sa neba modrine!
- Nada je odbegla u nebeske tmine!

Koračahu tako kroz travu svelu,
samo noć je čula reč im neveselu.

(1868)

Georg Hajm

Sredina zime

Godina srdito trne. I mali dani
Rasejani su zimom, k’o kolibe.
I noći bez svetlucanja, bez sati,
I sivih jutra neizvesne slike.
Dani leta, jeseni, sve to prođe,
Smeđa se smrt dokopa svakog ploda.
I druge hladne zvezde su u tami,
Što ne videsmo pre, sa krova broda.
Besputan svaki život. Zamršene
Sve staze. I niko ne zna gde se
Nalazi kraj. A ko nekoga traži,
Vidi ga nemog: prazne ruke trese.

(Preveo Ivan V. Lalić)

Oskar Vladislas De Lubič Miloš

Svi su mrtvaci pijani

Svi su mrtvaci pijani od stare i prljave kiše
Na čudnom groblju Lofotena.
Časovnik jugovine otkucava u daljini
U srcu ubogih kovčega Lofotena.

I zbog rupa koje je izdubilo crno proleće
Tamo gavrane goji ljudska plot studena;
I zbog mršavog vetra što s dečjim glasom doleće
Blag je san mrtvacima Lofotena.

Vrlo je verovatno da neću videti nikad
Ni more ni grobove Lofotena.
Pa ipak mi se čini u dubini kao da volim
Tu daleku tačku zemlje i sva paćenja njena.

Vi nestali, vi samoubice, vi što ste daleko
Na čudnom groblju Lofotena
-To ime zvoni u mom sluhu čudno i meko-
Ozbiljno, recite mi, spavate li, spavate li?

-Tvoja bi priča mogla zabavnija da bude,
Lepo vino što puniš srebrnu čašu do ruba njena;
Pričaj mi stvari ljupkije ili manje lude,
Dosta je bilo tog tvog Lofotena.

Lepo je. Ognjištem se blago razleže
Glas najsetnijeg među mesecima.
-Ah! Mrtvi, pa i oni iz Lofotena-
Mrtvi, mrtvi su u stvari manje mrtvi od mene...

(Preveo Ivan V. Lalić)

Istok Gajster Plamen

Muva

muva posećuje
različite stvari

dotakneš se muve
premda muva nisi

i dve muve namah
sede

jedna muva na drugoj
počiva

lepota sira
mine, kad muva napusti sir

lepota muve
mine, kad je nestane u siru

hlače odlete prema muvi
muva odleti

muva doleti na hlače
hlače odlaze

da li je sramotno biti muva?
muva tek pokatkad boravi blizu stidnice

leti gola
a na koži je poželjna

njegova boja je zelena
njegova sloboda je zelena

Phallus impudicus
plus muva

muva sedi na dreku
muva smrdi na drek

drek sedi ispod muve
drek smrdi na drek

muva sedi na mušnici
noga ritne muvu

muva sedi na cipeli
mušnica putuje

ubio sam muvu
ko će mene ubiti

biti muva
živeti posmrtni život

razmišljanje o muvi
muvi život produžava

razmišljanje o čoveku
čoveku život skraćuje 

(Preveo Gojko Janjušević) 

Miodrag Jakovljević

**

Tog jutra
pazite
t o g j u t r a
na jutro
se neće ni misliti
zbog onog što će se dogoditi

***

Ako
kažemo
da
je
čovek
kuća
onda
mislimo
da
je
tepih
u
sobi
važna
stvar
u
životu
jednog
takvog
čoveka

CIRKULACIJA

Upao sam u reku
Rekom sam stigao do akumulacionog jezera
Odatle cevima u jednu česmu
Zaglavljen čekam da odvrnu slavinu

RUPA U ZAKONU

Obrijao sam glavu i pustio brkove
obrijaše glave i pustiše brkove

Probušio sam nos i ugurao minđušu
probušiše nos i uguraše minđuše

Izjavih jednom da ljubav zamara
sutradan ih videh sveže i odmorne

Zakucah ekser duboko u glavu
prmrljaše: tako daleko ne bismo išli

***

Razumem prazninu
u tvom pogledu

želiš da me vidiš
a ja ne postojim

Ko je Slobodan Tišma?

Začet sam u prvoj dekadi avgusta, 1945. godine u Novom Sadu, u Riterovoj bašti (današnji trg Prvog maja, odmah iza Uspenskog groblja). Kada sam imao dve godine sa roditeljima sam se preselio u Beograd. Stanovali smo u Spasićevoj zadužbini, u ulici Sedmog jula. U Beogradu se rodila moja sestra Natalija. Posle dve godine vratili smo se u Novi Sad, stanujemo u Pavlovoj ulici (najuži centar grada) petnaestak godina, a posle na Limanu 1, u Fruškogorskoj ulici (južni kraj grada uz samu obalu Dunava). Sa dvadesetčetiri godine sam otišao u Beograd, gde sam studirao dve godine Svetsku književnost, ali više sam sedeo u kafanici Bled u Vasinoj ulici nego što sam išao na fakultet. Odao sam se poroku pa sam se razboleo i morao sam da se vratim kući. Živeo sam na ulici, uglavnom na Limanu 1, ispred Samiške u crvenoj kuli. Bavio sam se rokenrolom, skoro deset godina. Bendovi u kojima sam pevao i svirao su La strada i Luna. I pored sve tehničke nesavršenosti, najvrednije što sam u umetnosti napravio su neke pesme La strade, koje mogu da se čuju na Youtubu. I uopšte sve što sam u umetnosti napravio ima tu manu, traljavost, ja sam samo jedan talentovaniji amater, diletant, tu se ništa ne može. Oženio sam se sa pesnikinjom i pevačicom benda Boye, Jasnom Manjulov. Početkom devedesetih rodio sa naš sin Filip. Prvu knjigu sam objavio kada sam imao skoro pedeset godina, bila je to zbirka pesama Marinizmi. Kasnije sam napisao i nekoliko knjižica proze. Danas živim sa Jasnom i Filipom u kraju koji se zove Mali Banatić (severni deo Novog Sad, blizu železničke stanice).