Primož Čučnik: Poetry DJ Set

Nemam unapred pripremljen nijedan pesnički ili muzički top 10 ili 15, tako da je ovaj izbor sasvim slučajan ali svejedno nekako očekivan. Izabrao sam one autore i autorke za koje me veže „mala lična istorija“, neke od njih sam intenzivno prevodio, druge uređivao i objavljivao u izdavačkoj kući Šerpa, a neke sam čak i lično upoznao, prijateljevao sa njima ili još uvek prijateljujem. Muziku koju sam izabrao dosta sam slušao. Jasno je da bi lako, ukoliko bi trebalo da se odlučim za još jedan izbor, mogao napraviti drugačiji, sa nekim drugim autorima i autorkama, s drugačijim muzičkim i tematskim naglascima, itd. Ipak, ovaj izbor je blizak mom kako pesničkom tako i muzičkom ukusu. Preciznije rečeno, ukusima koji su mi varirali tokom godina – vreme i prostor u ovom izboru su vrlo relativni i nisu hronološki poređani. Na početak sam ipak stavio grupu The Cure i njihov dupli album Kiss me, kiss me, kiss me, koji sam nebrojeno puta slušao u drugoj polovini 1980-ih; tada sam takođe i prevodio stihove grupe koji su za mene bila prva škola poezije. Neke muzičko-pesničke veze su zato direktnije (kao baš ova sa The Cure i Boudelairom), dok su druge više asocijativne i oslanjaju se na moje iskustvo sa poezijom ovog ili onog pesnika i iskustvom slušanja muzičkih grupa ili kompozitora – mada ne nužno u vidljivoj vezi. Naravno, izbor muzičkog dela mogao je biti mnogo raznovrsniji nego u pesničkom. Slušao sam puno različite muzike u svom životu koja mi je ostavila trag. Ali recimo da sam u ovom izboru izdvojio neke muzičke pravce u kojima sam se našao kao slušalac i odabrao bar nekoliko pesama koje su mi pomogle da preživim kao osoba koja sa sobom nosi urođenu infekciju reči. I ponekad piše pesme. I sluša muziku. 

Charles Baudelaire

Oči siromaha 

   HTJELA bi, dakle, znati zašto te danas mrzim! No tebi će sigurno biti teže shvatiti, nego meni protumačiti, jer držim da si najsavršeniji primjer ženskog nepoimanja što se na svijetu uopće može naći.
   Proveli smo zajedno dan, cijeli dugi dan koji se meni činio kratkotrajnim. Zadali smo jedno drugome obećanje da će nam odsele sve misli biti istovite, i da će se naše duše potpuno sliti u jednu. Zamislili smo san, koji uostalom baš ni po čemu nije neobičan, osim po činjenici da ga još nitko nikad nije ostvario, iako su ga svi snivali.
   Već malo zamorena, zaželiš predveče da sjednemo ispred neke nove kavane na uglu novog bulvara, koja, iako još puna treskotina žbuke, već tašto pokazivaše sjaj nedovršene raskoši. Kavana je sva blistala. I samo plinsko svjetlo rasipalo se plamom prvog nastupa obasjavajući oštro zaslepljujuću bjelinu stijena, blistave plohe zrcala, pozlatu oblih ukrasnih rubova i plastičnih vjenčića, naslikane bucmaste paževe koje natežu psi na uzici, gospe što se smiješe sokolu na ruci, nimfe i božice s pladnjevima voća, pašteta i divljači na glavi, Hebe i Ganimede koji ispruženom rukom nude malu amforu s čajem ili cijeli obelisk miješanog sladoleda u dvije boje –čitavu povijest i mitologiju, koja ovdje služi izjelicama.
   Upravo nasuprot nama zastane na cesti muškarac od četrdesetak godina, čovjek umorna lica i prosijede brade. Jednom rukom drži malog dječarca, a drugom u naručju privinuo neko sićušno čedance, još preslabo da hoda. Poput dadilje izveo je svoju dječicu na večernji zrak. Svi u dronjcima. Njihova su lica neobično ozbiljna, a šest očiju zuri u novu kavanu istim, tek prema dobi različito izraženim udivljenjem.
   Besjede očeve oči: »Kako je to lijepo! O, kako je to lijepo! Kao da je sve zlato sirotinje sabrano na ovim zidovima.« Oči dječaka kazuju: »Kako je to lijepo! O, kako je to lijepo! Ali u ovu kuću smiju ući samo ljudi što ne naliče na nas.« A oči najmlađeg previše su očarane da bi osim tupog i dubokog radovanja mogle išta drugo izraziti.
   Tvorci ljubavnih popjevaka kazuju da od radosti duša postaje dobra, a srce raznježeno. Te je večeri, barem što se mene tiče, pjesma imala pravo. Ne samo da su me ti parovi očiju ganuli, nego se čak i malo zastidjeh tih čaša i boca što su bile veće od naše žeđe. I ja pogledom potražim tvoje oči, draga ljubavi moja, da bih u njima pročitao svoju misao, pa zaronim duboko u te prelijepe, čudesno blage, zelene oči, u te Hirom opsjednute i Mjesečinom zatravljene zjene, kad najednom prozboriš: »Ovi ljudi tamo, što su razrogačili oči poput razjapljenih kapija, upravo su mi nesnosni. Ne bi li htio zamoliti vlasnika kavane da ih odavde odstrani?«
   Evo vidiš kako je teško, moj predragi anđele, da se ljudi razumiju, i kako je misao nepriopćiva čak između bića koja se ljube.

Preveo s francuskog: Vladislav Kušan

The Cure – How Beautiful You Are

Volt Vitmen

Spavači

1

Po svu noć lutam u svom priviđenju,
koračam lakim korakom, hitro i bešumno koračam i zastajem,
naginjem se otvorenih očiju nad sklopljene oči spavača,
u lutanju svome zbunjen, van sebe, neskladan, protivurečan,
zaustavljam se, piljim, naginjem se i zastajem.

Kako svečano izgledaju, ispruženi i nepomični,
kako spokojno dišu malena deca u kolevkama svojim.

Kukavne crte razočaranih, blede crte leševa,
olovnosiva lica pijanica, bolesnosiva lica onanista,
rasporena tela na bojištima, ludaci u svojim sobama
sa čvrstim bravama, jurodivi, novorođeni što se pomaljaju
na vratima i samrtnici što se pomaljaju na vratima,
noć sve njih prožima i omata.

Bračni par spava spokojno u svojoj postelji, on sa dlanom

na ženinom bedru, a ona sa dlanom na bedru muževljevom.
Sestre spavaju u ljubavi, jedna uz drugu, u svom krevetu,
muškarci spavaju u ljubavi, jedan uz drugog, u svom,
a majka spava sa odojčetom, briž1jivo povijenim.

Spavaju slepci i spavaju gluvonemi,
zatvorenik spava dobro u tamnici, spava odbegli sin;
kako spava ubica kojega će sutra obesiti?
A ubijeni, kako li on spava?

Žena čija je ljubav neuzvraćena spava,
i muškarac čija je ljubav neuzvraćena spava,
glava finansijera što čitav dan je kovala planove spava,
i jarosne i podmukle ćudi, sve, sve to spava.

Stojim u tami klonula pogleda uz one što najgore

pate i one najbespokojnije,
smirujući rukama mašem tamo-amo koji prst nad njima,
nemirni tonu u svoje postelje, u nestalan san.

Sada proničem tamu, nova se bića pojavljuju,
zemlja se povlači od mene u noć,
videh da beše lepa, a vidim da i ono što nije Zemlja jeste lepo.

Idem od postelje do postelje, spavam tesno uz
druge spavače, uz sve redom,
sanjam u svome snu sve snove drugih snevača,
i postajem ti drugi snevači.

Ja sam ples – zasvirajte! Napev me hitro kovitla.
Onaj sam koji se večno smeje – mladi je mesec i sumrak,
vidim skrovite nežnosti, vidim duhove hitre ma gde pogledao,
skrovišta i opet skrovišta duboko u zemlji i moru
i gde ni zemlje nema ni mora.

Dobro oni rade svoj posao, te božanske kalfe,
samo od mene ne mogu ništa da sakriju, a i ne bi, kad bi i mogli;
računam, ja sam im šef, a oni me i ljubimčetom čine,
i okružuju me i vode me i trče preda mnom dok hodam,
da otkriju mi svoja lukava skrovišta, znak mi dadu
pruženim rukama i nastave put;
dalje se krećemo, mi vesela banda nitkovska!

sa vikom radosne muzike i obesno zalepršanim zastavama ushita!

Ja sam glumac, glumica, glasač, političar,
iseljenik i izgnanik, zločinac koji je bio na optuženičkoj klupi,
onaj koji je čuven bio i onaj koji će čuven da bude prekosutra,
mucavac, dobro oblikovana osoba, istrošena ili slabašna osoba.

Ja sam ona koja se ukrasila i splela kosu u iščekivanju,
danguba ljubavnik moj došao je, i tama je.
Tamo, udvostruči se i primi me, primi mene i mog ljubavnika,

on me neće pustiti da pođem bez njega.

Valjam se po tebi kao po krevetu, prepuštam se sutonu.

Onaj koga zovem odaziva se i zauzima mesto mog ljubavnika,
on tiho ustaje sa mnom iz kreveta.

Tamo nežnija si od mog ljubavnika, meso njegovo
znojno je bilo i dahtavo,
još osećam vrelu vlagu koju mi ju ostavio.

Ruke su moje ispružene, pružam ih u svim pravciima,
hoću da napipam senovitu obalu kojoj putuješ.

Tamo, budi oprezna! Šta je to što me dodirnu?
Mišljah, otišao je ljubavnik moj, inače su on i tama jedno;

ja čujem kucanje srca, ja sledim, ja čilim.

2

Silazim svojim zapadnim pravcem, tetive moje mlitave su,
miris i mladosti kroz mene struje i ja sam njihova brazda.

To je moje lice, izborano i žuto, umesto lica one starice,
sedim duboko u slamnoj stolici i pažljivo krpim čarape mog unuka.

I to sam ja, ta besana udovica što gleda napolje u ponoć zimsku
vidim iskre zvezdanog bleska na ledenoj i bledoj zemlji.

Vidim pokrov, a ja sam taj pokrov, omotavam telo jedno i ležim u kovčegu,
mračno je ovde pod zemljom, nema tu ni zla ni bola tu je praznina, ne slučajno.

(Čini mi se da sve što na svetlosti je i vazduhu mora da bude srećno.
Ko god nije u svom kovčegu i mračnom grobu, neka zna, dovoljno mu je dano.)

3

Vidim lepog džinovskog plivača kako pliva go kroz vrtloge morske,
smeđa njegova kosa priljubila se ravno uz glavu
on zamahuje odvažnim rukama, otiskuje se nogama,
vidim njegovo belo telo, vidim mu oči neustrašive,
mrzim brze vrtloge, što bi da ga zavitlaju glavačke o stene.

Šta to činite, vi kavgadžijski crveno posprskani talasi?
Hoćete da ubijete odvažnog džina, ubijete ga u cvetu njegovog doba muževnog?

Uporno i dugo, on se bori,

zbunjen je, izudaran, isprebijan, izdržaće koliko i snaga mu,
vrtlozi žustri od krvi su njegove pegavi, oni ga odnose, vitlaju, okreću,
lepo njegovo telo nose vrtlozi što kruže, neprestano udaraju njime o stene,
brzo i daleko od oka odnose neustrašivi leš.

4

Okrećem se, ali ne oslobađam se,
smeten sam, čitam iz prošlosti, još jednom, no još u tami.

Obalu seče britki ledeni vetar, tutnje topovi brodoloma,
stišava se oluja, evo mesec stiže tumaravo kroz pljusak.

Gledam kako brod bespomoćno srlja u svoj svršetak,
čujem lomljavu pri udarcu, čujem urlike strave, sve su slabiji i slabiji,

Ne mogu da im pomognem ovim prstima što se krše,
mogu samo da pohrlim do talasa, da me oni promoče i smrznu se na meni.

Tragam zajedno s mnoštvom, nikoga sa broda more ne naplavljuje a da živ je;
izjutra pomažem da se mrtvi pokupe i poslažu u redovima u jednom ambaru.

5

Sada nešto o davnijim danima ratnim, o porazu kod Bruklina;
Vašington stoji usred položaja,

stoji na ušančenin brežuljcima sred gomile oficira,
lice mu je hladno i vlažno, ne može da priguši suze,
stalno prinosi očima dogled, izbledela je boja sa njegovih obraza,
vidi pokolj južnjačkih ratnika koje su mu roditelji njihovi poverili.

Opet on, konačno i najzad, kada je proglašen mir;
sad stoji u sobi stare krčme, prolaze svi voljeni vojnici,
oficiri se bez reči i polako približavaju, po redu,
vođa ih grli oko vrata i ljubi u obraz,
on spušta lak poljubac na te vlažne obraze,

na jedan za drugim, rukuje se i oprašta sa vojskom.

6

A sad, šta mi je pričala majka jednoga dana, kada smo zajedno sedeli za ručkom;
iz vremena kad beše skoro odrasla devojka, a živela je kod kuće sa roditeljima,

na starom imanju.

Žena Indijanka dođe jednom u vreme doručka na staro imanje;
na leđima je nosila svežanj rogoza za pletenje stolica,
njena kosa, ravna, sjajna, gruba, bujna, upola je obavijala njeno lice,
njen korak beše nesputan i gibak,

a kad je govorila glas njen je zvučao izvanredno.

Moja majka je očarana i zadivljena gledala tu tuđinku,
gledala je svežinu njenog uzdignutog lica i punih i gipkih udova,
što ju je više gledala, sve više ju je volela,
nikada pre ne beše videla tako čudesnu lepotu i čistotu.

Posela ju je na jednu klupu uz kameni pervaz ognjišta, skuvala je za nju hrane.

nije imala zu nju posla, ali joj je dala sećanje i nežnost.

Žena Indijanka ostala je čitavo dopodne, a oko sredine popodneva otišla je;
o, mojoj majci je vrlo teško palo što mora da je pusti.
Čitave je nedelje mislila o njoj, mnogo je meseci motrila neće li doći,
sećala je se mnogo zima i mnogo leta,
ali žena Indijanka nikada nije došla, niti se o njoj ikada više čulo.

7

Prizor blagosti leta – dodir nečeg neviđenog – ljubav svetlosti i vazduha,
ljubomoran sam i prijaznost me potpuno svladala,
poći ću da se i sam ljubakam sa svetlošću i vazduhom.

O ljubavi i leto, u snovima ste i u meni,
jesen i zima su u snovima, farmeru uspeva trud,
stada i žetve rastu, ambari su napunjeni.

Elementi se stapaju u noći, brodovi manevrišu u snovima,
brodar brodi, izgnanik se vrada kući,begunac se vraća nepovređen,

useljenik je kod kuće posle meseci i godina,
siromašni Irac živi u jednostavnoj kući svog detinjstva,

mežu dobro mu znanim susedima i licima,
oni ga pozdravljaju toplom dobrodošlicom, on je opet
bosonog, zaboravlja da je imućan,
Holanđanin plovi kući, i Škotlanđanin i Velšanin
plove kući, i stanovnik Sredozemlja plovi kući,
u svaku luku Engleske, Francuske, Španije, ulaze brodovi krcati putnicima,
Švajcarac korača prema svojim brdima, Prus ide svojim putem,

Mađar svojim putem i Poljak svojim putem,
vraća se Švedanin, i vraćaju se Danac i Norvežanin.

Oni koji putuju kući i oni koji putuju od kuće,
lepi izgubljeni plivač, onaj razočarani, onanista,
žena kojoj ljubav nije uzvraćena, finansijer, glumac i glumica,

oni koji su prošli svoje uloge i oni koji čekaju da započnu, odani dečak,

muž i žena, glasač, kandidat koji je izabran i kandidat koji je propao,

velikan koji je već poznat i velikan koji će to postati bilo kad od sutra,
Mucavac, bolesnik, savršeno oblikovana osoba, ružna osoba,
zločinac sa optuženičke klupe, sudija koji ga je osudio,

rešiti advokati, porota, publika, onaj koji se smeje i onaj koji plaše,

plesač, ponoćna udovica, žena Indijanka,
sušičavac, bolesnik od crvenog vetra, idiot, onaj kome je nanesena nepravda,
antipodi i svako između ovog mesta i njih u tami,
kunem se, sada su svi izjednačeni – nijedan nije bolji od drugoga,
noć i san su ih sličnim učinili i oporavili.

Kunem se da su svi oni lepi,
svako ko spava lep je, svaka je stvar u nejasnoj svetlosti lepa,
najpomamnije i najkrvavije je prošlo, i sve je mir.
Mir je uvek lep,
mit neba ukazuje na mir i noć.

Mit neba ukazuje na dušu,
duša je uvek lepa, pokazuje se više ili se pokazuje manje, dolazi ili zaostaje,
dolazi iz svog ograđenog vrta i milo motri sebe i okružava svet,
savršene su i čiste genitalije što su prethodno mlaz izbacile,

i savršena je i čista materica što se sljubljuje,
glava dobro izrasla skladna je i čista, i utroba i zglobovi skladni su i čisti.

Duša je uvek lepa,
svemir je sasvim u redu, svaka stvar je na svome mestu,
ono sto se zbilo na svome je mestu i ono sto čeka biće na svome mestu,
nastrana lobanja čeka, vodenasta ili trula krv čeka,
dete proždrljivca ili veneričnog bolesnika dugo čeka,
i dete pijanice dugo čeka, i sam pijanac dugo čeka,
odmakli su, nastaviće put kada im dođe red, a
oni daleko zaostali krenuće napred po svom redu,
šta različito je, neće biti manje različito, no svi će

oni strujati i sjediniti se – evo sad se sjedinjuju.

8

Spavači su vrlo lepi dok leže razodeveni, oni struje, za ruke se držeći,

povrh čitave zemlje od istoka do zapada dok leže razodeveni,
Azijat i Afrikanac drže se za ruke, Evropejac i Amerikanac drže se za ruke,
učeni i neuki drže se za ruke, muško i žensko drže se za ruke,
gola ruka devojke prelazi preko golih grudi njenog ljubavnika,

oni se pripijaju bez požude, njegove usne pripijaju se uz njen vrat,
otac drži svog odraslog ili nedoraslog sina u naručju s bezmernom ljubavlju,

a sin drži oca svog u naručju s bezmernom ljubavlju,
seda kosa majke sija na belom zglavku kćeri,
dah dečaka dahu se čoveka pridružuje, prijatelj prijatelja grli,
učenik ljubi učitelja i učitelj ljubi učenika, nanesena nepravda je ispravljena,
zov roba sjedinjuje se sa zovom gospodara, i gospodar pozdravlja roba,
zločinac izlazi iz tamnice, ludak ozdravlja, mine patnja bolesnika,
prestaju znojenja i groznice, bolesno grlo postaje zdravo,

sušičava pluća oporavljaju se, uboga nevoljna glava oslobođena je,
zglobovi reumatičara pakreću se lako ko i pre, i lakše nego ikada,
dušnici i prolazi se otvaraju, uzeti postaje gibak,
oni otekli i oni u grču i oni što pate od navale krvi bude se u dobrom stanju,
oni prolaze kroz okrepljenje noći i kroz hemiju noći, pa se bude.

I ja izlazim iz noći,
otsutan sam neko vreme, o noći, ali ti se opet vraćam i volim te.
Zašto bih se bojao da sebe tebi poverim?
Ne bojim se, ti si mene dobro unapredila,
volim bogati dan što hita, ali ne napuštam onu u kojoj sam tako dugo ležao,
ne znam kako sam došao iz tebe i ne znam kuda ću poći s tobom,

ali znam, dobro sam došao i dobro ću poći.

Prestaću samo neko vreme biti s noći, i ustati na vreme,
provešću samo neko vreme biti s noći, i ustati na vreme,
provešću dan kako treba, o majko moja, i kako treba

vratiću se tebi.

Preveo sa engleskog Ivan Lalić

Tom Waits – Jockey Full Of Bourbon

Fernando Pesoa

Trafika

Nisam ništa.
Nikad neću biti ništa.
Ne mogu želeti da budem ništa.
Ako se to izuzme, imam u sebi sve snove sveta.

Prozori moje sobe,
Moje sobe u jednom od milion svetova koji niko pouzdano ne
zna da odredi
(A i kad bi znao, šta bi zapravo znao?)
Vi gledate na tajnu jedne ulice što neprestano vrvi od ljudi,
Na ulicu nedostupnu za sve misli,
Stvarnu, nemoguće stvarnu, jasnu, nepojamno jasnu,
Sa tajnom stvari ispod kamenja i bića,
Sa smrću što podmeće vlagu na zidove i sede vlasi u kosu,
Sa Sudbinom koja vuče kola sa tovarom svega po drumu ništavila.

Danas sam pobedjen, kao da sam saznao istinu.
Danas sam pronicljiv kao da sam na smrti,
I kao da mi je od sve bratske ljubavi prema stvarima
Preostao jedino rastanak, a ova kuća i ova strana ulice
Sad su samo niz vagona nekog voza, i odlazak
Što se zviždukom oglašava iz moje glave,
I laki trzaj mojih živaca, i škripa kostiju u pokretu.

Danas sam sav smeten kao neko ko je razmišljao i otkrio pa zaboravio.

Danas sam raspet izmedju odanosti koju dugujem
Trafici prekoputa, kao nečem što naizgled stvarno postoji,
I utisku da je sve san, kao nečem što je stvarno u suštini.

Promašio sam u svemu.

Kako nisam odredio nikakav cilj, možda je sve bilo ništa.
Od svega što su me učili utekao sam kroz dvorišni prozor,
I otišao u polje s velikim namerama.
Al tamo sam zatekao samo travu i drveće,
A ako bih i sreo ljude, bili su isti kao ostali.

Sklanjam se s prozora, sedam na stolicu. Na šta da mislim?

Šta znam o onom šta ću biti, ja koji ne znam ni ko sam?
Da budem ono što mislim? Ali mislim na bezbroj stvari!
A koliko ima ljudi koji misle da su to isto, da nas ne može biti toliko!

Genije! U ovom trenutku
Sto hiljada mozgova zamišlja u snu da su genijalni kao ja,
A istorija neće zabeležiti, ko zna, možda nijednog,
I od silnih budućih osvajanja ostaće samo djubre.
Ne, ne verujem u sebe.
U svim ludnicama ima toliko sumanutih ludaka sa čvrstim ubeđenjima!

Ja, koji ni u šta nisam ubedjen, jesam li ubedjen više ili manje od njih?

Ne, ni u sebe…
U kolikim samo potkrovljima i nepotkrovljima sveta
Sanjaju ovog trena umišljeni geniji?
Koliko tek uzvišenih i blistavih i plemenitih težnji –

Da, istinski uzvišenih i blistavih i plemenitih –
A možda i ostvarljivih,
Nikada neće ugledati svetlost stvarnog sunca niti dopreti ljudima do sluha?

Svet pripada onome ko je rodjen da ga osvoji
A ne onom koji sanja da ga može osvojiti,
Pa makar i bio u pravu.

Sanjao sam više nego što je Napoleon ikada postigao.
Prigrlio sam na svoje zamišljene grudi
Više čovečanstva nego Hristos,
Stvorio sam u potaji filosofske sisteme
Koje nijedan Kant nije napisao.

Ali ostao sam, i možda ću zauvek ostati
Čovek iz potkrovlja, iako ne stanujem tamo;

Ostaću zauvek  onaj što nije rodjen za to;
Ostaću zauvek samo onaj što je imao dara;
Ostaću zauvek onaj ko je čekao da mu se otvore vrata,
Ispred zida bez vrata,
I pevao pesmu Beskraja u nekom kokošinjcu,
I čuo Božji glas u zatrpanom bunaru.
Da verujem u sebe? Ne, i ni u šta drugo.

Neka mi priroda izruči na usijanu glavu
Svoje sunce, svoju kišu, vetar nek mi zamrsi kosu,
A ostalo nek dodje ako dodje, il ako treba da dodje,
Il neka i ne dodje.

Robovi zvezda, zarobljeni srcem,
Osvojili smo svet pre nego što smo ustali iz postelje,
A budimo se i on je neproziran,
Ustajemo, a on je tudj,
Izlazimo iz kuće, a on je zemlja cela,
I sunčani sistem i Mlečni put i Beskraj.

(Jedi čokoladu, malecka;
jedi čokoladu!
Shvati da na svetu nema druge metafizike, sem čokolade,
Shvati da u svim religijama nema više mudrosti
Nego u poslastičarnici.
Jedi, musavice mala, jedi!

Kad bih mogao i ja da jedem čokoladu tako uverljivo kao ti!
Ali ja mislim, i kad odmotam srebrnu hartiju, od staniola,
Bacam sve na pod, kao što sam bacio i život.)

Ali od sve gorčine onog što nikad neću biti
Preostaje mi barem brzi krasnopis ovih stihova,
Razrušeni trem okrenut ka Nemogućem.
Ali barem zadržavam sebi pravo na izvestan prezir bez suza,
Otmen bar nu širokom pokretu kojim odbacujem prljavo rublje,
Koje sam zapravo ja,
I prepuštam ga toku stvari,
I ostajem u kući bez košulje.
(Ti, koja tešiš, ti što ne postojiš, i baš zbog toga tešiš,
Grčka boginjo, zamišljena kao živi kip,
Il rimska patricijko, neverovatno plemenita i kobna,
Trubadurska kneginjice, gizdava i ljupka,
Markizo iz osamnaestog veka, razgolićena i odbojna,
O, slavna kokoto iz doba naših očeva,
Il ne znam šta savremeno – ne mogu ništa da smislim –
Sve to, šta god bilo, šta god bila, ako može da nadahne, nek nadahne!

Moje je srce ispražnjeno vedro.
Kao oni što prizivaju duhove prizivam
Samog sebe i ne nalazim ništa.
Prilazim prozoru i vidim ulicu savršeno jasno.
Vidim dućane, vidim pločnike, vidim kola što prolaze,
Vidim odevena živa bića što se mimoilaze u hodu,
Vidim pse koji takodje postoje;
I sve me tišti kao kazna na progonstvo,
I sve je to tudje, kao i sve).

Živeo sam, učio, voleo, pa čak i verovao,

A danas nema prosjaka kojem ne bih pozavideo
Samo zato što nije ja.

Gledam njihove prnje i kraste i laž,
I mislim: možda nikada i nisi živeo, učio, voleo ni verovao,
(jer je moguće od svega toga sazdati jednu stvarnost,
ne čineći pritom ništa od toga);
Možda si samo postojao kao gušter odsečena repa
Čiji se rep, izvan guštera, i dalje koprca.

Učinio sam od sebe ono što nisam znao,
A ono što sam mogao, to nisam učinio.
Klovnovsko odelo koje sam navukao bilo je pogrešno.
Odmah su u meni prepoznali nekog drugog,
A ja to nisam porekao i propao sam.
Kad sam hteo da strgnem masku,
Bila je prilepljena uz lice.
Kad sam je strgnuo i pogledao se u ogledalo,
Već sam bio ostario.

Bio sam pijan, nisam više umio da navučem domino
Koji nisam ni skidao.

Bacio sam masku i spavao u svlačionici
Kao pas koga nadležni trpe
Zato što je bezopasan
I hoću da napišem tu priču kako bih dokazao da sam uzvišen.

Muzička suštino mojih zaludnih stihova,
Ispred Trafike od prekoputa
Gazeći svest o svom postojanju,
Kao neki ćilim o koji se sapliće pijanac,
Il ponjavu koju su ukrali Cigani,
A nije vredela ni prebijene pare.

Ali Gazda Trafike izašao je na vrata i tu se zadržao.
Gledam ga neprijatno iskrenute glave
I s dušom neprijatno zamućenom.
On će umreti i umreću ja.
On će ostaviti svoju firmu iznad vrata, ja ću ostaviti stihove.
Jednoga dana umreće njegova firma, umreće i moji stihovi.
Posle izvesnog vremena umreće ulica gde je visila firma,
I jezik na kojem su napisani stihovi.

Zatim će umreti kružna planeta gde se sve to dogodilo.
Na drugim satelitima, u drugim sunčevim sistemima,
Neka stvorenja nalik na ljude
Nastaviće da sastavljaju nešto nalik na stihove
I da žive ispod stvari nalik na firme,
Uvek jedno prekoputa drugog,
Uvek jedno podjednako izlišno kao drugo,
Uvek nemoguće jednako glupo kao i stvarno,
Uvek tajna u dubini jednako izvesna kao san o tajni na površini,
Uvek to ili nešto drugo
Ili ni jedno ni drugo.

Al’ jedan čovek je ušao u trafiku (da kupi duvan?),
I sva prihvatljiva stvarnost na mene pada.
Pridižem se odlučno, nepokolebljivo, ljudski,
I rešavam da napišem ove stihove gde tvrdim sve suprotno.

Pripaljujem cigaretu da promislim kako da ih napišem
I s cigaretom udišem dio slobode od svih misli.
Pratim pramen dima kao neki neizvesni put,
I uživam, u jednom čulnom i pogodnom trenutku,
U oslobodjenju od svakog mudrovanja
I u saznanju da je metafizika samo posledica lošeg raspoloženja.

Zatim se zavaljujem nazad u stolicu
I nastavljam da pušim.

Dogod mi Sudbina to bude dopuštala, nastaviću da pušim.

(Kad bih se oženio ćerkom moje pralje
Možda bih bio srećan).
Uvidevši to, ustajem sa stolice. Prilazim prozoru.

Čovek je izašao iz Trafike (vraćajući kusur u džep?).
Ah, pa poznajem ga: to je Štefan bez metafizike.
(Gazda Trafike izlazi na vrata).
I kao nekim božanskim nadahnućem, Štefan se okrenuo i spazio me.
Mahnuo mi je za zbogom, viknuo sam zbogom Štefane,
I svemir se namah u meni obnovio, bez ideala i nade,
A Gazda Trafike se nasmešio. 

Prevela s portugalskog Jasmina Nešković

Erik Satie – Vexations

Gijom Apoliner

Zona

Naposletku umorom taj drevni svet te ovlada

Pastirko kulo Ajfelova jutros mostovi bleje kao stada

Dosta ti je življenja u grčkoj i rimskoj starini

Ovde ti se starinski čak i auto čini
Samo je vera još sasvim nova vera starostavna
Ko hangar aerodroma još je jednostavna

Samo tvoj duh u Evropi o hrišćanstvo ostareo nije
Najmoderniji Evropljanin vi ste papa Pije
A tebi kog prozori motre stid nikako ne da
Da u hram pođeš popu da te ispoveda
Kataloge čitaš i prospekte i oglase silno raspevane
Eto poezije jutros a proza iz novina kane
Tu su i knjižice petparačke prepune krimića
I hiljade naslova portreti velikana modernih plemića

Video sam jutros prekrasnu ulicu ime joj ne pamtim
Čistu doteranu kao trubu sunčanu što plamti
Kroz nju mnoštvo radnim danom četiri puta prođe
Lepe daktilografkinje radnici direktori poslovođe
Tu tri puta ujutro zapeva sirena
U podne zalaju zvona rasrđena
Natpisi što sa firmi i zidova sjaje
Pločice obaveštenja krešte nalik na papgaje
Volim draž te ulice industrijski život njen
Što vri među Ulicom Omon-Tjevil i Avenijom Tern

Evo sad mlade ulice dete si još zacelo
Mati te uvek oblači u plavo i belo
Veoma si pobožan i s Reneom Dalizom svojim prvim drugom
Uživaš u crkvenom obredu svečanom i dugom
Iz spavaonice se iskradate devet je sati plin plavi i trne
U kapeli koleža molite cele noći crne
Dok večna i divna dubina boje ametista
Uobličuje zanavek plamsavu slavu Hrista
To je lepi krin što od naše brige cveta
To je buktinja riđokosa što ne trne od vetra
To je bledi i rumeni sin majke uplakane
To je stablo kom molitve su grane
Za čast i za večnost to je dupla štaka
To je zvezda šestokraka
To je bog što petkom mre a nedeljom vaskrsava
To je Hrist što je u nebu od aviona brži
Svetski rekord u visini on još uvek drži

Zeno Hriste oka
Dvadeseta zena vekova on bogme zna šta čini
Taj vek u pticu pretvoren ko Isus leti ka visini
Đavoli ga iz ponora gledaju i bleje
Da on to oponaša Simona mudraca iz Judeje
Krešte Ti što svetove probijaš hej ti probisvete
Kraj lepog letača već anđeli lete
I prvom avionu ko pratnja s obe strane
Jure Ikar Ilija Enoh Aplonije iz Tijane
Katkad se razmiču da propuste one što ih uznosi sveta Euharistija
Srca sveštenička što se dižu sa hostijom sve čistija
Avion se spušta ne sklapajući krila
Nebesa se milionom lasta ispunila
Let orlova gavranova i sova kao strela zuji
Iz Afrike doleću flamingosi ibisi marabui
Ptica Rok kojoj pripovedači i pesnici šire slavu
Kruži držeći lobanju Adama u kandžama prvu glavu
Sa krikom orao krug vidika seče
Iz Amerike sićušni kolibri doleće
Jata vitkih pihija kineskih se roje
Jednokrili su a lete po dvoje
Tu je i golub duh uznesen svojim čistim žarom
Ptica-lira i paun sa okastom šarom
Feniks ta buktinja što rađa sebe samu
I za tren sve prekriva pepelom u plamu
I tri sirene sve tri divno raspevane
Iz opasnih tesnaca stižu nasmejane
I svi feniks orao i pihi iz kine
Žele pobratimstvo leteće mašine

Sad lutaš sam Parizom kroz gomilu što srlja
Stado se autobusa ričući kraj tebe kotrlja
Ljubavna teskoba stegla ti je grlo
Kao da nikad više nećeš biti voljen
Da živiš u starini pošao bi tad u kaluđere
Kad sebe u molitvi zateknete sram vas tada ždere
Rugaš se sebi i smeh ti pršti poput adske vatre
Iskre tvoga smeha kroz život ti se zlate
To je lepa slika iz muzejske tmine
Katkad pođeš da je vidiš iz blizine

Parizom danas hodaš žene su krvlju oblivene sve
To beše o da to zaboravim to beše čas kad lepota mre

Okružena ognjem odanosti Bogorodica me gledala u Žartru
Krv me iz vašeg Svetog Srca oblila na Monmartru
Slušanje reči blaženih i moja ljubav tamna
To je zlo od kog patim i bolest moja sramna
Ta slika zbog koje ti je život bez sna i zebe
To je ta slika što uvek promiče kraj tebe

Sad je evo pred tobom Sredozemno more
Limunova stabla cvatu i šumore
S dva druga iz Mentona i s jednim iz Nice
U strahu posmatraš na dnu hobotnice
Dok se voziš čamcem da te prođe želja
Ribe plove kroz alge ko slike Spasitelja
Sad si u bašti jedne krčme u okolini Praga
Na stolu je ruža u tebi sreća blaga
I umesto da pišeš tvoj pogled stalno beži
Tom kukcu što usnuo u srcu ruže leži

Prestravljen vidiš sebe na zidu Svetog Vida
Srcu ti zato dođe da od tuge rida
Sličan si Lazaru što od danjeg svetla pati ljuto
U jevrejskom kvartu kazaljke sata idu obrnuto
Tako isto i ti uzmičeš životom
Penjuć’ se na Hradčane a uveče potom
Slušaš Čehe gde se u krčmama pevajući smeju

Evo te među brdima bostana u Marseju

Evo te u Koblencu u hotelu „Kod džina“

Pod japanskom mušmulom sediš usred Rima

Evo te u Amsterdamu s jednom devojkom koju smatraš lepom mada je grdoba
Sa studentom iz Lajdena ona će se vezati do groba
Tu na latinskom Cubicula locanda sobe iznajmljuju ljudi
Sećam se toga tu sam proveo tri dana koliko i u Gudi

Evo te u Parizu gde ti sudija sprema sudbu gorku
I kao zločinac strpan si u ćorku

Putovanja radosna i bolna si znao
Pre ne otkri starost i život lažljiv zao
U dvadesetoj i tridesetoj nosio si ljubav kao breme
Kao ludak sam živeo i traćio vreme
Svoje ruke ne smeš da vidiš a ja bih da nižem naricaljke ljute
Nad tobom nad voljenom nad svim što užasnu te

Te emigrante gledaju suzne oči tvoje
Kako se s nadom mole dok žene decu doje
Stanicu Sen-Lazar mirisom pune svojim
Kao tri kralja veruju u zvezdu što ih vodi
I misle sve će biti o-ke iza okeana
Pa će se bogati vratiti jednog dana
Jedna porodica nosi crvenu perinu kao vi svoje srce
Ta perina i naši snovi isto su tako nestvarni
Poneki emigrant ostane ovde ne želi daleko
I nastani se u ulici Rozje ili Ekuf u ćumezu nekom
Viđao sam ih uveče izađu da se nadišu vazduha
I miču se sporo kao figure šaha
Najviše ima Jevreja žene im nose periku
I ostaju sedeći u dnu radnji blede i bez daha

Piješ jeftinu kafu pred šakom bara smradnog
U krugu sveta pijanog i jadnog

Noć je ti si u nekom velikom restoranu

Te žene nisu zle i dušu imaju brigom ophrvanu
I najružnija je nanela patnju svom draganu

Ona je sa Džersija kći jednog caje

Ruke joj nisam video no znam da su grube ispucale

Sažalim se silno nad ožiljcima na trbuhu njenom

Sad svoja usta unižavam s jednom jezivo nasmejanom ženom

Sam si jutro će da svane
Mlekadžije zveckaju kantama po ulicama
Noć se udaljava kao lepa meleskinja
To je lažljiva Ferdina ili Lea nerotkinja

I ti piješ taj alkohol što kao život vri
Tvoj život što kao rakiju ispijaš ga ti

U Otej peške na spavanje krećeš
Među svoje fetiše iz Okeanije i Gvineje
To su Hristosi drugog obličja što u drugu veru spada
To su lošiji Hristosi nekakvih tamnih nada

Zbogom zbogom

Sunce vrat presečen

Preveo sa francuskog Nikola Bertolino

Nick Cave & The Bad Seeds – Fifteen Feet Of Pure White Snow

Vladimir Majakovski 

Oblak u pantalonama

Prolog

                 Tebi, Ljiljo

Misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
k'o lakej na ma masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca, okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
Svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadesetdvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj.

Nežni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mećete, grube.
A ne možete izvrnuti svoju kožurinu,
tako da još svuda sve samih usana bude.

Dođite u kafanu da se naučite  –
u haljini od batista prava,
pristojna činovnica anđeoske lige.

I koja usne spokojno prelistava,
k'o kuvarica stranice svoje knjige.

Ako hoćete,

od mesa besan ću da režim
– i ko nebo menjajući tonove –
ako hoćete,

biću besprekorno nežan,
ne čovek, već – oblak u pantalonama!

Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomoću mene –

ljudi, uparloženi kao bolnica,
i, k'o poslovica otrcane žene.

1

Vi mislite, bunca malarija?

To je bilo,

bilo u Odesi.

„Doći ću u četiri“  – rekla je Marija.

Osam...
Devet...
Deset.

Evo i veče
u noćnu stravu beži,

veče decembarsko
s prozora u magli.

U staračka leđa smeju se
i ržu kandelabri.

Mene više niko prepoznati ne može:
ja sam zgrčena
gomila
žila.
Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila.

Jer više nije važno ni to
što sam od bronze,
ni to što srce moje  – od gvožđa hladnog – bije.
Noću i čovek svoj zvek u nešto žensko,
meko, zaželi da skrije.

I ja sam,
ogroman,
na prozoru savijen,
rastapam staklo čelom od čelika.
Da li je to ljubav ili nije?
I kakva je
– mala ili velika?

Odakle velika u takvom telu:
mora da je malena,
neka krotka ljubav,
što se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.

Opet i opet čekam,
zabivši lice u rošavo lice kiše.
I već me je poprskala dreka gradske plime,
sve više.

Ponoć, sa nožem kog pruža
– dođavola s njim! –
došla je, zaklala.
I kao s inja glava sužnja,
dvanaesta ura je pala.

U oknima sumorne kišne kapi,
kreveljeći se,
nakrcale,
k'o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.

Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?

Čujem: nerv,
tiho,
kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I, gle – u početku
pošao је jedva,
onda je ustalasan, jasan, potrčao.
Sada je sa dva druga
očajno igrati stao.

Pao je plafon na spratu niže.

Živci
veliki,
mali,
mnogi – pomamno skaču
i već – gmižu.
Živci spali s nogu.

A noć se po sobi glibi i oko, otežalo,
odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvileše,
k'o da krčma zub na zub ne može da sastavi.

Ušla si osorna,
kao „na“!
gužvajući rukavice kao luda, i rekla:
„Da, znate,
ja ću da se udam.“

Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo.
Izdržaću.
Gledajte – ja sam spokojan
ko bilo pokojnika.

Sećate se?
Govorili ste:
„Džek London,
novac,
ljubav, strasti“ –
a ja videh jedno:
vi ste Đokonda
koju treba ukrasti!

I neko vas je ukrao.

Opet ću ljubav u terevenkama utući,
povije obrva ozarivši vatrom.
Pa šta!
Ponekad i u izgoreloj kući
skitnice pronađu dom!

Izazivate?
„Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragde bezumlja.“
Setite se!
Pala je Pompeja
od razdraženog Vezuva!

Hej!
Gospodo!
Ljubitelji obesvećenja,
zločinstava,
pokolja,
da li ste najstrašnije videli
–lice moje
kada sam
ja apsolutno spokojan?

I osećam
„ja“
za mene je malo.
Neko se otima iz utrobe moje.

Halo!
Ko je?
Mama?
Mama!
Vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je srce i vene!
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.

Svaka reč,
čak i šala štura,
koju izbljuju njegove usne goruće
izleće kao gola kurva
iz zapaljene javne kuće!

Ljudi mirišu –
nešto gori!
Stigli su vatrogasci.
Blistavi!
Pod šlemovima, eno!
Recite im:
Ne može se u čizmama!
Nek nežnije se veru po srcu zapaljenom.
Sam ću, znajte!
Izbečiću suzne kao burad oči!
O, rebra mi, da se oprem, dajte!
Iskočiću! Iskočiću!
Survava se i puca.
Iskočiti nećeš iz srca!

Iz pukotine usana
na spaljenom licu oguljenom
izrasta parče poljupca izgorela.

Mama!
Da pevam ne mogu!
Srca moga izgara kapela!

Pocrnele su figure reči i brojeva
iz lobanje,
k'o deca iz zapaljenog zdanja.
Tako je strah,
hvatajući se za nebo,
dizao goruće ruke „Luzitanije“.

Prema gomili što u tišini stanova drhti
od stotinu očiju s pristaništa diže se sjaj.
Kriče poslednji –
bar ti!
jecaj, da gorim, vekovima daj!

IV

Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
Ne mogu ostati na ulicama!
Nećeš?
Čekaš dok upalih obraza
grubo, bljutav,
i isproban na svemu lošem,
dođem
i procedim bezubo da sam ja danas
„neobično pošten“.

Marija,
vidiš –
ja se već poguren slamam.

Gomila što je u četvorospratnim gušama
salo dobila,
isturajući očice,
izgubljene u dugom traganju –
smeje se što je,
ipak,
među mojim zubima
ostalo bajatih mrva bivših dragana.

Kiša isplaka trotoare –
barama stešnjena mokra varalica,
leš ulica, zabijen u kaldrmu, liže,
a na sivim trepavicama –
da! –
mraznih ledenica,
suze iz očiju –
da! –
oluka punih kiše.

Sve pešake gubica kiše je posisala,
a u karucama blešti za atletom atleta:
prskavahu ljudi
proćerdavši sve,
i kroz njihove pukotine cedilo se salo,
k'o mutna reka s kočijama oticalo
skupa sa isisanim hlebom
i žvakotinama starih kotleta.

Marija!
Kako u debelo uho zabosti nežnu reč?
Ptica
živi od pesme,
peva gladna i zvonka,
a ja sam čovek,
Marija,
prost,
koga je sipljiva noć iskašljala na prljave dlanove Presnje.

Marija, hoćeš li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca.

Marija!

Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljenja što bode.
Boli!

Otvori svoje dveri!

Vidiš –
zabili su u oči iz šešira čiode.

Pustila me.

Mala!
Ne boj se što na mom volovskom vratu
sede kao planine vlažne žene
od znoja gubave.
Ja kroz život vučem (i to je zato)
milion ogromnih, čistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da ću se opet prilepiti za hiljadu lica –
„devojke Majakovskog“ –
u izdajničko vreme mraka,
ta to je ipak dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.

Marija, priđi!

U bestidnosti nagote,
ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu
što još iscvala nije:
srce i ja nijednom ne doživesmo do maja,
a u proteklom životu
tek stoti april je.

Marija!
Pesnik sonete peva Tijani,
a ja –
ceo čovek,
sav od mesa,
telo tvoje prosto molim
kao što hrišćani:
„хлеб наш насущный
даждь нам днесь“.

Marija, daj!

Marija!
Ime tvoje bojim se da ne zaboravim,
kao što se pesnik boji da ne zaboravi
neku reč tek rođenu
u mukama noći
veličinom jednaku Bogu.

Telo tvoje
čuvaću i voleti
kao što vojnik
osakaćen,
bez moći, izlišan,
ničiji,
čuva svoju jedinicu nogu.

Marija,
nećeš?
Nećeš!

Ha!

Znači –
opet, dok mračno je sve to,
uzeću srce,
isplakano grozno da ga nosim,
k'o što u štenaru pseto
nosi svoju šapu
presečenu vozom.

Krvlju svog srca ja radujem put,
za odeću belu lepi se prašine cveće.
Oko zemlje – Krstiteljeve glave
po hiljaditi put Irodijada-sunce će da se okreće.

I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca –
krvlju označiće se put
što vodi ka domu moga Оca.

Izaći ću
prljav (od jendeka, gde provodih noći),
primaći ću mu se bliže,
sagnuću se
i na uho mu reći:

„Slušajte, gospodine Bože!
Kako vam ne dosadi
u žele oblaka mreškavih
zamakati oči odebljale, a?
Hajde da organizujemo
vrtešku na drvetu
poznavanja dobra i zla!
Sveprisutni,
bićeš u ormanu svakom,
a takva ćemo vina poređati po stolu
da će se čak prohteti zaigrati ki-ka-pu
i namrštenom Petru apostolu.
I po raju ćemo opet naseliti Evice:
naredi –
i ja ću još noćas sa svih bulevara
najlepše device dovesti tebi.

Hoćeš?

Nećeš?

Vrtiš glavom ti, bradati?
Mrštiš sedinu veđa?
Ti misliš –
zna šta je ljubav taj krilati
iza tvojih leđa?

I ja sam anđeo; bejah to bar – gledah u oči –
jagnje od šećera, ali ni kobile primati na dar
vaze od sevrskog brašna više neće.
Svemogući,
ti si izmislio za svakog po dve ruke,
i svakom si po glavu dao ti –
pa zašto nisi izmislio
da se bez muke može
ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Mišljah, božanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem
i iz sare vadim kamu.

Krilati nitkovi!
U raju da ste zabijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen, rasporiću
odavde do Aljaske!

Pustite me!

Nećete me zaustaviti!
Lažem li, u pravu li sam ja,
ali više ne mogu
da budem spokojan.
Gledajte –
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!

Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
Ja dolazim!"

Gluho.

Vasiona spava,
položivši šapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

(1914)

Preveo sa ruskog Božo Radulović

Idoli – Rusija

Elizabet Bišop 

Jedno umeće

Gubitak nije najveće umeće,
u napetosti pretrpanih stvari
gubici nisu najveće nesreće,

gubimo svakog dana. Kad, bez sreće,
ključ izgubimo kućni, na krpari.
Gubitak nije najveće umeće.

Gubitak oca, što brzo umreće:
mesta, imena, put koji krstari,
doneti ništa katastrofu neće.

Izgubih majčin sat. Gle! Stići pre će
novi gubitak, žal za stablom starim.
Gubitak nije najveće umeće.

Izgubih divna dva grada. I veće,
kraljevstvo, reke, kontinent pun čari.
Da, al to nisu najveće nesreće.

Gubeći tebe, čak (svet se premeće
bez tvoga glasa!), mnogo i ne marim.
Gubici nisu najveće umeće
mada (zapiši!) liče na nesreće. 

Billie Holiday – All of Me

Frank O'Hara

Usnuti na krilu

Možda to znači izbjeći neku veliku žalost,
kao kad u tragediji iz Doba restauracije junak zavapi: „Usni!
Usni snom dubokim i dugim, i tako zaboravi![1]“,
kao kad letiš visoko nad gradom bez obala,
poput goluba što naglo uzlijeće s pločnika
kad oglasi se automobilska sirena, ili zalupe vrata,
vrata snova, život što ponavlja se u šarenilu ljubavi
i lijepim lažima, sve na različitim jezicima.

I strah se ljušti, baš kao žbuka, dok letiš
nad Atlantikom. Gdje li je Španjolska? gdje
je tko? Građanski rat se vodio za slobodu robova,
zar ne? Iznenadni zapuh zraka s visine podsjeća
te na silu težu i tvoj stav spram ljudske ljubavi. Ali
ovdje je prostor bogova, račundžija utonulih u misli.
Kad postaneš bespomoćan, tad si i slobodan, možeš li
povjerovati u to? Da je moguće ne probuditi se nikad više
u tužnom batrganju lica? putovati neprestano nad nekim neosobim
prostranstvom, zauvijek biti izvan, ne pristati ni na što!

Usnulim očima kao da koluta vjetar
dok kapci trepere poluotvoreni poput krila.
Svijet je glečer, nevidljvo je golemo!
bilo i ostaje, pa ipak oblik, možda i on spava
također. One crte lica uklesane u ledu voljenog
mrtvaca, ti si skulptor koji sanja prostor
i brzinu, tvoja ruka sâma mogla je biti vinovnik
tog djela. Znatiželja, strasna ruka žudnje. Mrtav,
ili usnuo? Je li dovoljna brzina? U obrušavanju
odbacuješ sve što si nekoć učinio svojim,
kraljevstvo tvoga sebstva jedri, jer moraš
se probuditi i udahnuti svoju toplinu toj ljubljenoj
slici, bez obzira je li mrtva ili se tek gubi,
dok prostor iščezava i tvoja singularnost.

Napomena:

[1] Oh, for a long sound sleep, and so forget it! je rečenica iz drame Venice Preserved (Spašena Venecija) Thomasa Otwaya (1652-1685), op. prev.

Preveo Damir Šodan 

Bonnie 'Prince' Billy – Strange Form Of Life

Džon Ešberi

Šta je poezija

Srednjovekovni grad, ukrašen frizom
Sa skautima iz Nagoje? Sneg

Koji je počeo onda kad smo poželeli?
Prekrasne slike? Pokušaj da se izbegnu

Ideje, kao u ovoj pesmi? Ipak mi im se
Vraćamo kao kakvoj supruzi, ostavljajući

Ljubavnicu za kojom čeznemo? Sada će oni
Morati da joj veruju

Kao što joj verujemo mi. U školi
Svaka je misao pročešljana:

Ono što je ostalo bilo je nalik na polje.
Sklopite oči, osetićete ga miljama oko sebe.

Sada ih otvorite na usko-uznesenoj stazi.
Ona bi nam mogla dati – šta? Neke cvetove uskoro?

Preveli sa engleskog David Albahari i Zoran Vragolov 

John Cage – Dream (1948)

James Tate 

Očajnički razgovor 

Upitao sam Jaspera ima li kakvih misli o nadolazećoj revoluciji. „Nisam znao da dolazi neka revolucija“, kazao je on. „Ljudi su prilično ogorčeni, moguće je“, uzvratim. „Prestani već jednom izmišljati. Vječno me zafrkavaš“, reče. „Vojnici su posvuda. Teško je reći na čijoj su strani“, primijetim. „Protiv nas su. Svi su protiv nas. Barem ti tako misliš, zar ne?“, reče on. „Nisu svi. Još ima nekoliko zabludjelih otpadnika koji i dalje u ponešto vjeruju“, odgovorim. „E, to mi ulijeva nadu“, reče on. „Bitno je da ne izgubiš vjeru“, uzvratim. „A tko kaže da sam je ikad imao?“, upita. „Stidi se, Jaspere, važno je vjerovati u cilj“, odgovorim. „Cilj da nas još dublje pokopaš?“, upita. „Ne, nego u cilj ljudi koji se zajednički bore za svoja prava, slobodu i sve ostalo“, rekoh. „E, pa toga već odavno nema. Nemamo nikakvih prava“, odgovori on. Idućih nekoliko minuta proveli smo u tišini. Ja sam zurio kroz prozor, u jednog zeca na dvorištu. Naposljetku sam kazao: „Sve sam ovo rekao samo da te malo oraspoložim.“ „I ja isto tako“, uzvrati. „Vjeruješ li u Boga?“, upitam. „Bog je u zatvoru“, reče. „Što je skrivio?“, upitam. „Sve“, odgovori. 

Prevela sa engleskog Karmela Cindrić 

Talking Heads – Life During Wartime (2005 Remaster)

Miron Bjaloševski

Balada o odlasku u dućan

Najpre sam sišao na ulicu
Stepenicama
oh, zamislite,
stepenicama.

Zatim su poznanici nepoznatih
zaobilazili mene, ja njih.
Žalite
što niste videli
kako ljudi hode,
žalite!

Ušao sam u potpuni dućan;
gorele su lampe od stakla,
video sam nekog — koji je seo
i šta sam čuo?... šta sam čuo?
šum torbi i ljudski govor.

Ali vratio sam se
zaista
zaista.

Preveo sa poljskog Petar Vujičić 

Holy Toy – Marmur

Vislava Šimborska

Pohvala snova

U snu
slikam kao Vermer van Delft.

Tečno razgovaram na grčkom
i ne samo sa živima.

Vozim automobil
koji mi je poslušan. 

Sposobna sam,
pišem velike poeme.

Čujem glasove,
ništa gore od ozbiljnih svetaca.

Bili biste začuđeni
mojim sjajnim sviranjem na klaviru.

Letim baš kao što treba,
znači – samo po sebi.

Kad padnem s krova,
umem da padnem meko na zeleno.

Nije mi teško
da dišem pod vodom.

Ne žalim se:
uspela sam da otkrijem Atlantidu.

Radujem se što pred smrt
uvek uspevam da se probudim.

Čim izbije rat,
samo se okrenem na drugu stranu.

Postojim, ali ne moram
da budem dete svog doba.

Pre nekoliko godina
videla sam dva sunca. 

A prekjuče pingvina.
Sasvim razgovetno. 

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

Brigitte Fontaine – Comme à la radio

Andrzej Sosnowski

Pjesma (Trackless) 

Pjesma gubi pamet iza ćoška ulice
U crnom zraku odjekuju dozivanja stražara
Tražio sam sestru i nisam mogao naći
Nisam imao sestru pa nisam mogao naći

Nisam imao sestru kud pamet seže
Unazad duž ulice koja davno ne postoji
U našoj okolini gubi se u dvorištima
Ne zna bijelu zoru Pije u suterenima

Satima mašta kraj zida đubrišta
Moji tamni kapci teški su od vina
Pjesma izlazi iz kuće i nikad se ne vraća
Pjesma ne pamti kuću koja nikad nije bila

Za ovu tamnu ljubav divlje vrste
Natrag duž ulicu koja davno ne postoji
Ide van pameti i gubi se bez traga
Ne ma pjesme pameti sestre ni kuće

Preveo sa poljskog Grzegorz Łatuszyński 

David Bowie – Heroes (Official Video)

Tomaž Šalamun

Lak 

Sudbina me kotrlja. Ponekad kao jaje. Ponekad me
šapama lomata po padini. Vičem. Odupirem se.
Založim sav svoj sok. To ne smem da radim.
Sudbina može da me ugasi, to sam već osetio. Ako

nam sudbina ne duva u dušu, odmah se smrznemo.
Danima sam živeo u jezivom strahu da sunce više
neće izaći. Da je to moj poslednji dan.
Osećao sam kako mi svetlost klizi iz ruku i da

u džepu nisam imao dovoljno novčića i da
Metkin glas nije bio dovoljno mio i ljubazan i
konkretan i stvaran, duša bi mi se otrgla od tela, 

kao što će jednom da uradi. Treba biti
ljubazan prema smrti. Stalno boravište je tamo odakle
smo. Samo za trenutak smo živi. Dok se lak suši. 

Preveo sa slovenačkog Milan T. Đorđević

Matter – Ljubljana (live session)

Tone Škrjanec 

Esej o poeziji

bilo kada biće dobro.
samo ne prebrzo. učinjeno mora biti
što polaganije, s osećajem i prefinjeno.
neka budu uvaženi i zahvaćeni
svi detalji, sve sa filigranskom
preciznošću izrađene arabeske.
neka se uvaži stepen vlažnosti,
napetost i tananost kože. faktor trenja.
različite lične osobine i preferencije,
mladalačke ljubavi, šifrovane poruke
sakrivene u ljubavnim pismima, tajni rukopisi.
stvarno ljigave misli. osetljivost
ušnih resica i jagodica prstiju.
ugodnost, koja nam se čini tako samopodrazumevajućom
pri milovanju. ritam trepavica. sve slučajno, slučajno
i nepredvidljivo, od više sile zavisno
i skriveno u jeziku trava. zvuci jasmina 
u svetlozelenimporcelanskimšoljicama iz kine,
svež jošmalotopao hleb s marmeladom.
dobro jutro subotnje jutro na golim leđima.
to nije pravi zmaj.
poezija je lepljenje.

Preveo sa slovenačkog Goran Janković

Bambi Molesters – Theme From Slaying Beauty

Ana Pepelnik

Tehno 

O tome što me uopšte ne čudi
da ništa ne osećam. O samoubistvu.
Koje je sprečilo moje. O zahvalnosti.

O tome što mi je život uzeo prijatelja.
Zamalo i mene. O detetu
dva deteta. Rođena iz ovog stomaka

pod ovim listom i ovom olovkom.
O tome da im majka nije potrebna. Ne ovakva
majka mene. Da nema ničega. Da je sve oteklo

reklo jebi se. Tako je. Nađi nešto
što te diže. A nije bilo ničega. Jedna
ravna linija bez boje. Mirisa. Ukusa.

I šta da radim s tobom linijice. Ništa. Šta. Ostani
unutra tamo dole. Proždri sebe. Napolju je ionako
sve bezveze. Sunca nema. I ne treba mi.

O tome. Ne o potpeticama. Ne o suknjicama
negovanim telima lepim automobilima kućama nameštaju
kuhinjama posudama. Ne o veganstvu ne o lakto

paleo sranju. Ne. O japankama. Koje bih obula
preko šarenih noktiju da ti učinim prizor lepšim. O bajsu
i vrtoglavoj brzini o satu plivanja

da se preznojim ispišam u bazen o rastezanju
mog tela i o muzici. O životu. O Davidu.
O tebi. Strani su mi tvoji bolovi. Svoje

osećam. Ti si jedna od njih. Takav užasan bol
zauvek. Na ovom mestu bol nije odgovarajuća
reč. Praznina. Ne. Rupa. Ja rupa

David. Bacio si kamen i nastala je rupa
ovde gde je bilo tvoje srce. I posle.
Posle sam ugledala dva deteta i jednog dečaka.

Sve ovo je moje. Blagi b(B)ože šta ćemo sad?! rekla sam.
Pokupi se ženo. Mada još uvek se osećam
kao dete. Dete staro otkad se rodilo

starac ili starica. A opet dete. Posle sam
otišla i uzela Ariel s police. Sad je čitam drugačije.
Kako je to ludo ljudi. Da li znaš šta se dešava tvojoj

ženi dok rađa? Dok se porađa pre nego što rodi?
Pakao čistilište raj. Bol uopšte ne postoji. Sve je pre
i posle. I plač oprosta. Dve ruke dve noge

stomak glava udah. Jecaj. Udah izdah
krkljanje. Krv pupčana vrpca. Gadost sama. Estetska
gadost koja dolazi iz unutrašnjosti. Nova ti se

žena rodila. Sama sebi. I njeno dete. Koje je vaše.
Ovo je samo fotografija. Da imaš predstavu o tome ti
koga to tek čeka a za arhiv tebi koji si već to is-ku-si-o.

Život boli. Život. Boli. A jedan od najlepših trikova
koji moj mozak može da procesuira je što telo
i um pamte samo lepe stvari. Koje su ređe

od bola i prljavštine. One neka spavaju. One ne nestaju.
A ipak su moje. Poput tajni. Samo spavaju.
To je dovoljno. Ljubav. Lepa je. Nada. Lepa je.

Vera. Lepa je. Vera ne Vera. Trenuci koji se dese.
Kad detetu prvi zub izraste. Kad više no ono samo
čekaš da se iskaki. Da se probudi. Jer ti je već malo dosadno

jer ti je previše tiho. Toliko o toj fotografiji. Sledeća je
MUZIKA. Moj tehno koji mi ne praštaš
koji mi ni najbolja ortakinja ne prašta.

Šta je za mene tehno. Tehno je za mene zemlja. Srce.
Prapočelo. Praistorija. Kad je sve bio samo jedan
velik udarac srca. I kad bije tehno moje srce bije.

Moja ljubav moj ritam. Moja koža moje sve.
Onda sam ja ja. Tehno je moja droga
kad pičim bajkom na planinski vrh kad izađe sunce

nad vinovom lozom isprskanom sumporom i probude se ptice
ja sam već sasvim tu. Živa. I plač gotovo da će me odneti s bicikle.
Fleš. Tehno. Ljubav. Topla misao da ste na sigurnom

da me čekate. Da ja čekam vas. Da me imate da ja vas
imam da jedni druge imamo. Volimo. Da urlamo jedno na drugo
kad smo predugo zajedno. To je ljubav. Šta je vera.

Vera je tehno. Šta je nada. To da usred govna od
depresije čekaš na tehno. Da sakupiš još toliko
života da ti sve to znači bar onoliko kao pre.

Ljudi?! Nije me bilo. A ipak sam bila. Pa me nije bilo.
Užas. Kad samoj sebi nisi. Kad jesi gubiš se.
Ostaješ u podrumu. U podrumu ili dva. Podrumu koji je ispod podruma. Tamo

gde je sklonište. Koje je kad ga jednom zatvoriš
hermetički zatvoreno. I može da se otvori samo spolja.
I našla sam gas masku. I lopatu. David mi je dobacio lopatu

i rekao kopaj (!). Pa sam počela. Zabola sam u beton kao
u baštensku zemlju. Milimetar. I još jedan. I dragi moj
tehno je kad se svučeš. Kad se svučemo. Tehno je seks.

Tehno je techne. To mi treba. Iz podruma u prizemlje lopatom.
I sad sam ovde. I vas troje. I nas četvoro. Ja gotovo slomljene
noge. Boli. Bol me čini nervoznom i zajedljivom.

Ali živom. I zato smaram i živa sam i mogu da se smejem
i plačem i plačem i smejem se i morate da me razumete.
Kad rađaš rađaš ceo svet. Takav je osećaj. Magma lava

nafta ruzmarin zvezde zemljotres lavanda planinski potok poplava
odron žalfija. Miris ukus dodir sluh. Vid.
Sve u nekoliko sati.

Evolucija i revolucija. Moje iskustvo.
Moj tehno

Preveo sa slovenačkog Ivan Antić

Čompe – Repa / Turnip (Live)

Primož Čučnik (1971) pesnik, esejista i prevodilac. Njegova knjiga Dve zime (1999) je dobila nagradu za najbolji prvenac. Usledile su zbirke Ritam u rukama (2002), Oda na menhetnskoj aveniji (2003, koautorstvo sa Gregorom Podlogarom i Žigom Karižem), Akordi (2004), Nova okna (2005), Sekira u medu (izabrane pesme, 2006). Delo i dom (2007) koja je dobila nagradu Prešernovog sklada, Kao dar (2010) za koju je dobio Jenkovu nagradu, Mikado (2012), Ti na s (2017) i Vihor kroz san (2019). Od 2008. godine radi u izdavačkoj kući Literatura gde mu je izašla zbirka Novi pristopi, kao i knjiga eseja, kritika i fragmenata Spavati na krilu. Preveo je brojne pesnike sa poljskog i engleskog jezika, a u njegovom prevodu su na slovenačkom objavljene knjige Česlava Miloša, Mirona Bijaloševskog, Pjotra Somera, Marćina Švjetlickog, Adama Videmana, Eugenijuša Tkačišina Dickog, kao i Džona Ešberija, Frenka O’Hare, Elizabet Bišop. Urednik je revije Literatura i osnivač izdavačke kuće Šerpa. Učestvovao je na LP-ju Komadić hleba i mrvica soli i član je grupe CPG Impro. Rođen, živi i radi u Ljubljani.