Elizabeta Lindner Kostadinovska: Poetry DJ set

Moj prvi susret sa poezijom je bio preko muzičkih pesama. Muzika je umetnost kojom se ne bavim direktno, ali s njom provodim puno vremena. Slušalice i vokmen, diskmen, mp3-plejer, a sada smartfon sastavni su delovi mog života. Kući, naravno, gramofon i pojačalo. Nije ni čudo da sam povezala svoj eksperimentalni rad (poeziju, kolaže) sa muzikom (i plesom). Uvek imam neku muzičku podlogu – eksperimentalna pesma sadrži i stihove pesama, koje su i muzički deo performansa na kome izvodim tu eksperimentalnu pesmu – prva tri stiha svih 13 strofa su na nemačkom (reči uzeti iz kineske knjige promena, Ji đing), a drugi deo (dva stiha) su stihovi muzičkih pesama: 13 Liebes-Erklärungen, koja je 2016. godine objavljena na nemačkom portalu za poeziju, fixpoetry sa linkovima do tih 13 pesama na youtube: https://www.fixpoetry.com/texte/text-des-tages/elizabeta-kostadinovska/13-liebes-erklaerungen. Drugi tekst – Kubus, unsre Form. traum urban. Inkubus, Sukkubus. je pesma za multimedijalni perfomans gde se takođe služim muzikom; jedna stvar je podloga za stihove (WSR – No Horizon), a druga je zastupljena refrenom nakon svake moje strofe (X-Mal Deutschland, Incubus, Succubus).  Na kraju ide cela pesma, uz moj ples – premijera je bila u decembru 2017. na proslavi 10 godina berlinskog časopisa „Prolog“  (informacije na nemačkom, tekst, linkovi i slike sa performansa: http://www.slovokult-literatur.de/index.php/lyrik/elizabeta-lindner-kostadinovska/kubus-unsre-form/

Izbor muzike na linkovima mi omogućuje da proširim Dj set, pa zato neću birati pesme koje koristim za svoje perfomanse, već pesme koje su mi posebno drage, kao i bendove koji mi puno znače – a možda neke od njih i budu deo nekih idućih performansa.. Pogačar je već odabrao Birthday Party, pa ću ja, eto, umesto toga, nešto drugo, iako mi je to uz Joy Division jedan od najdražih bendova. U svom izboru ću obratiti pažnju na genijalne muzičarke, takođe deo moje plejliste za zabave. Da ima više mesta na plej listi tu bi se našlo više naših bendova: Šarlo akrobata, EKV, Mizar, Borghesia, Vermilion deviate, Luna, Bernays propaganda… i još puno toga starijeg i novijeg sa svetske muzičke scene, tako da je ovo ipak neki presek. 

To be played at maximum volume. 

Sličan odnos je i sa poezijom. Vodim se prema osećaju, reči me očaraju isto kao i muzika,  naravno ako je njihov sklop i dejstvo osoben, a ako me poezija (ili muzika, ili film) smara ili se pritom dosađujem, ne idem dalje. Nemam vremena za umetnost koja mi se ne dopada, sa kojom ne osetim iskonsku blizinu. I kao književna prevoditeljka prevodim samo ono što msilim da je izvanredno, nikad ne bi prevodila trivijalne ili popularne stvari – između ostalog prevela sam poeziju Rilkea, Celana, Artmana... I kao urednik časopisa za poeziju, tekst i umetnost (SlovoKult :: Literatur/a) veoma sam selektivna, zato u redakciji nalazimo i lično pozivamo autore i umetnike da nam pošalju priloge, ali zahvalna sam kad mi neko nekad i nešto odlično preporuči. 

U svom DJ pesničkom izboru sam mislila da svrstam nekoliko pesnika i naročito pesnikinja koje su me u poslednjih godina (opet) oduševili, ali i nekoliko savremenih pesama od autora koje sam otkrila za svoj časopis. Kako je ženama oduvek davano manje pažnje u kniževnoj i umetničkoj sceni, u svom izboru naročito sam želela da održim ramnotežu između polova, koja je oduvek bila narušena u korist „jačeg pola“. Ova moja lista pokazuje kako је vrlo lako održati balans. 

Drugo što mi se čini važnim je da obratimo pažnju na aktuelne kvalitetne pesnike i pesnikinje i ne čitamo isključivo klasičnu, „dokazanu“ poeziju. Naravno da je i tu potreban balans. I naravno internacionalnost, svetska poezija vredna čitanjа i prevoda, a tu spadaju i imena kao Elza fon Frajtag-Loringhofen koja je u svoje vreme bila jedna od najinteresantnijih dada stvaralaca u Njujorku, Nemica koja je pisala na engleskom. 
Tu su i pesnici koje sam upoznala, cenila – a koji su nažalost prerano preminuli, kao Igor Isakovski, koji je bio moj izdavač (za prevode), kolega, saradnik i prijatelj, i Šon Boni, koga sam nedavno upoznala u Berlinu, objavila baš ovu njegovu pesmu na tri jezika i imala planove da više sarađujemo…

Počinjem sa najdužom i mozda najstarijom pesmom, odom, koja je i deo mog najnovijeg kolaža, na kojem još radim – za to koristim engleski prevod:

Fernando Pesoa, pod heteronimom Alvaro de Kampuš 

Trijumfalna oda

Pod bolnom svetlošću velikih električnih svetiljki fabričkih
Tresem se u groznici i pišem.
Pišem škrgućući zubima, kao zver pred tom lepotom,
Pred tom lepotom potpuno nepoznatom u antici.

O točkovi, zupčanici, večito r-r-r-r-r-r-r!
Silni grču zaptiven mehanizmima u besu!
U besu izvan i unutar mene,
Kroz sve moje iskidane živce,
Kroz sve bradavice svega čime osećam!
Usne su mi suve, o moćne moderne buke,
Jer vas slušam iz prevelike blizine,
I gori mi glava od želje da o vama pevam s preteranim
Žarom u iskazivanju svih svojih osećaja,
S preteranim žarom koji je savremen vama, mašinama!

U groznici, gledajući motore kao neku tropsku Prirodu –
Velike žarke ljudske predele od gvožđa i ognja i snage –
Pevam, i opevam sadašnjost, ali i prošlost i budućnost,
Jer sadašnjost je sva prošlost i sva budućnost
I Platon i Vergilije i dalje postoje u mašinama i električnim svetiljkama
Samim tim što su postojali nekad i bili ljudi Vergilije i Platon.
I udovi Aleksandra Velikog iz veka možda pedesetog,
Čestice koje će se rasplamsati u mozgu nekog Eshila iz stotog stoleća,
Kolaju ovim prenosnim remenicima i ovim klipovima i oprugama,
Ričući, škrgućući, pišteći, šišteći, pucketajući,
Obasipajući milovanjima moje telo kroz samo jedno milovanje duše.

Ah kad bih mogao da se izrazim sav kao što se motor izražava!
Da budem potpun kao kakva mašina!
Da krenem u život pobedonosno kao poslednji model nekog automobila!
Da barem može sve to fizički da mc prožme
Pa da se sav rascepim, da se potpuno otvorim, da postanem promočiv
Za sve mirise ulja i jare i uglja
Ove čudesne flore, crne, veštačke i nezasite!

Bratimljenje sa svim dinamikama!
Neutaživa pomama za sudelovanjem
U gvozdenom i kosmopolitskom tutnjanju
Neuktorivih vozova,
U metežu istovara i utovara brodova,
U skliskom i sporom okretanju dizalica,
U disciplinovanoj gunguli fabrika,
U gotovo nečujnom i jednoličnom mrmljanju prenosnih kaiševa.

Evropski sati, proizvođački, priklešteni
Između mehanizama i korisnih zanimanja!
Veliki gradovi zaustavljeni u kafanama,
U kafanama – oazama bučnih besposlica
Gde se kristalizuju i survavaju
Zvuci i pokreti Korisnoga
I točkovi, zupčanici i ležišta Napretka!
Nova bezdušna Minervo pristaništa i železničkih stanica!
Nova ushićenja po meri trenutka!
Limene brodske kobilice što se smešite prislonjene uz dokove
Ili na suvom, uzdignute, na kosinama lučkih nasipa.
Međunarodna aktivnosti, transatlantska, Canadian-Pacific!
Svetlosti i grozničava dangubljenja po barovima, po hotelima,
Po Longchamps, Derbijima, Askotima,
I Pikadilijima i Operskim avenijama
Koje ulaze u moju dušu, unutra!

Hej, ulice, hej trgovi, hej-la-hoj, gomilo!
Sve što promiče, sve što se zaustavlja pred izlozima!
Trgovci, skitnice, džeparoši previše uparađeni;
Viđeni članovi aristokratskih klubova;
Ogavne sumnjive spodobe; očevi porodica neodređeno srecni
I očinski sve do zlatnoglanca što visi preko prsluka
Od džepa do džepa!
Sve što prolazi, sve što prolazi i nikad ne prolazi!
Prisustvo lakih žena odveć nametljivo;
Zanimljiva banalnost (a ko zna šta se u njoj krije?)
Sitnih malograđanki, najčešce majki i kćeri
Što bazaju ulicama s ciljem bilo kojim;
Ženstvena i lažna ljupkost pederasta što prolaze, sporo;
I sav taj svet jednostavno elegantan što se šeta i pokazuje
A ipak, negde u sebi, ima dušu!
(Ah, kako bih želeo da budem souteneur svega toga!)

Čudesna lepota političkih korupcija,
Prvoklasni finansijski i diplomatski skandali,
Politička nasilja na ulicama,
I s vremena na vreme kometa nekog kraljeubistva
Što Čudom i Svirkom obasjava
Obična i svetla nebesa Svakodnevne Civilizacije!

Demantovane vesti u novinama,
Politički članci neiskreno iskreni,
Vesti ,,passez-a la caisse“, veliki zločini
Čija dva stupca prelaze na drugu stranu!
Sveži miris štamparske boje!
Plakati tek izlepljeni, još vlažni!
Čuti vient-de paraitre sa belom trakom!
Kako vas volim sve, sve, sve,
Kako vas volim na sve moguće načine
Vidom i sluhom i njuhom
I čulom dodira (koliko mi samo znači to što mogu da vas opipam!)
I razumom nalik na antenu koju ste vi zanjihali!
Ah, kako sva moja čula za vama žude!

Đubrivo, parne vršilice, poljoprivredna dostignuča!
Ratarska hemija, trgovina što je postala gotovo nauka!
O, tezge trgovačkih putnika,
Trgovačkih putnika, putujućih vitezova Industrije,
Ljudski produžeci fabrika i tihih pisarnica!

O tkanine u izlozima! O drvene lutke! O najnoviji modni žurnali!
O artikli beskorisni koje ceo svet hoće da kupi!
Zdravo, velike robne kuće s mnoštvom odeljenja!
Zdravo, svetleće reklame što se palite, zadržite na čas pa nestanete!
Zdravo, sve čime se današnjica gradi i biva drukčija od onog juče!
Hej, armirani betonu, cementni betonu, procesi novi!
Nova dostignuća u naoružanju, dično smrtonosna!
Oklopi, topovi, mitraljezi, podmornice, aeroplani!

Volim vas sve, sve, kao neka zver.
Volim vas mesožderski,
Izopačeno, pogledom prikovanim za vas
Za vas, stvari velike, obične, korisne, beskorisne,
Stvari moderne,
Moje savremenice, formo aktuelna i bliska
Neposrednom sistemu Svemira!
Novo otkrivenje Boga, metalno i dinamičko!

O fabrike, laboratorije, music-halls, luna-parkovi,
Oklopnjače, mostovi, ploveći dokovi -
U mom uzburkanom i usijanom duhu,
Posedujem vas kao neku lepu ženu,
Potpuno, kao neku lepu ženu koja se ne voli,
Koja se slučajno sretne i neodoljivom čini.

Hej-la, pročelja velikih prodavnica!
Hej-la, liftovi velikih zgrada!
Hej-la, rekonstrukcije vlada!
Skupštine, politike, budžetski izveštaji,
Falsifikovani budžeti!
(Budžet je jednako prirodan kao i drvo
A parlament je lep poput leptira).

Hej, zanimanje za sve u životu,
Jer sve je život, od dragulja u izlozima
Do noći – tajanstvenog mosta među zvezdama
I drevnog, svečanog mora što svoje obale zapljuskuje
I ostaje uvek jednako milosrdno
Kao i u doba kad je Platon bio doista Platon
U svom stvarnom prisustvu i u svom telu s dušom unutra,
I razgovarao s Aristotelom koji nije smeo da postane njegov učenik.

Mogao bih umreti razmrskan nekim motorom
Sa slašću predavanja žene što se podala.
Bacite me u užarene peći!
Gurnite me pod vozove!
Izubijajte me na brodskim palubama!
Mazohizam posredstvom mehanizama!
Sadizam nečega modernog, i ja i dreka, u isti mah!

Hajde, hop-la, Džokeju koji si dobio Derby,
Grizi mojim zubima tvoj cap u dve boje!

(Ah, da sam tako visok da ne mogu proći ni kroz jedna vrata!
Ah, gledanje je, za mene, seksualna izopačenost!)

Hej-la, Hej-la, Hej-la, katedrale!
Pustite me da razbijem glavu o ivice vaših uglova,
I da budem podignut s ulice, obliven krvlju,
A da niko ne zna ko sam ja!

O, tramvaji, žičare, metroi,
Tarite se o mene do grčenja!
Iju-ju! Iju-ju! Iju-ju!
Smejte mi se grohotom u lice,
Vi, automobili načičkani bekrijama i kurvama,
Vi, svakodnevne ulične gomile, ni vesele ni tužne,
Bezimena šarena reko u kojoj mogu da se kupam do mile volje!
Ah, kakvi zamršeni životi, i čega li sve tu nema, u kučama gde živi sva ta svetina!
Ah, da mi je znati sve njihove živote, novčane nedaće,
Domaće svađe, razvratnosti i neslućene,
Misli koje svako od njih gaji, sam, u svojoj sobi
I pokrete koje čini kad niko ne može da ga vidi!
Ne znati sve to znači ne znati ništa, o srdžbo,
O srdžbo, što mi kao groznica i žudnja i glad
Ispijaš lice i ruke pokrećeš pokatkad
U besmislene grčeve usred gomile
Na ulicima gde se svet gura i sudara!

Ah, taj prost i prljav svet što izgleda uvek isti,
Što koristi psovke kao dobar dan
Čiji sinovi džepare na vratima bakalnica
I čije kćeri, već sa osam godina – a ja to volim i baš mi se dopada –
Rade onu stvar pristojnim ljudima po haustorima!
Fukara što gmiže po skelama i vraća se kući
Uličicama toliko tesnim i memljivim da se čine gotovo nestvarnim.
Čudesna sorta ljudi koji žive kao psi,
Izvan svih moralnih sistema,
Za koje nijedna religija nije izmišljana,
Nijedna umetnost stvorena,
Nijedna politika podobna!
Kako vas volim sve, zato što ste takvi kakvi ste,
Toliko niski da niste čak ni nemoralni, ni dobri ni rđavi,
Van domašaja svakog napretka,
Čudesna fauno sa morskog dna života!

(Oko dolapa u dvorištu moje kuće
Magarac u krug ide, u krug ide,
A tajna sveta ima obim njegovog okretanja.
Obriši znoj rukom, radniče zlovoljni,
Svetlost sunca guši tišinu sfera
I svi mi moramo umreti,
O borovi senoviti u predvečerja,
Borovi među kojima moje detinjstvo beše nešto sasvim drugo
Od ovog što sam danas ja...)

Ali evo je, iznova, ta neumorna srdžba mehanička!
Iznova ta burna opsednutost autobusima!
I evo opet one pomame da se u isto vreme putuje svim vozovima
Sa svih strana sveta,
Da se maše za zbogom sa paluba svih brodova
Koji ovoga časa podižu sidro ili se odmiču od dokova.
O gvožđe, o čeliku, o aluminijume, o talasaste ploče limene!
O kejovi, o luke, o vozovi, o dizalice, o tegljači!

Hej, veliki sudari vozova!
Hej, urušavanja galerija u rudnicima!
Hej slatki brodolomi velikih transatlantika!
Hej, revolucije, ovde, onde, kojekuda,
Izmene ustava, ratovi, paktovi, osvajanja,
Nemiri, nepravde, nasilja, i možda, kao najava skorog kraja,
Velika najezda žutih varvara na Evropu,
I novo Sunce na novom Horizontu!

Šta sve to vredi, ma šta sve to vredi
U poređenju s buktavom i rujnom savremenom bukom,
U poređenju s okrutnom i umilnom bukom savremene civilizacije?
Sve to poništava sve, izuzev Trenutka,
Trenutka trupa golog i toplog poput ložača,
Trenutka kreštavo bučnog i mehaničkog,
Trenutka – dinamičkog vitlanja svih bahantkinja
Od gvožđa i bronze i opijenosti metalima!

Hej vozovi, hej mostovi, hej hoteli u vreme večere,
Hej naprave svih vrsta, gvozdene, grube, sićušne,
Precizni instrumenti, drobilice, kopačice,
Radilice, bušilice, rotacione mašine!
Hej! Hej! Hej!
Hej, elektriko, bolesni živci Materije!
Hej bežična telegrafijo, metalna simpatijo Nesvesnog!
Hej, tuneli, kanali, Panamo, Kilu, Suecu!
Hej, svekolika prošlosti u sadašnjosti!
Hej, sva budućnosti što si već u nama! Hej!
Hej! Hej! Hej!
Plodovi gvožda i koristi s kosmopolitskog drveta-fabrike!
Hej! Hej! Heja-ho-o-j!

Ne znam ni sam da li u sebi postojim.
Vrtim se, okrećem, u mašinu pretvaram.
Kače me po svim vozovima.
Razapinju po svim kejovima.
Vrtim se u propelerima svih brodova.
Hej! Heja-hoj! Hej!
Hej! Ja sam elekricitet i mehanička toplota!

Hej! i šine i garaže i Evropa!
Hej i ura za mene koji sam sve, i za sve, za mašine što rade, hej!

Skakutati sa svime preko svega! Hop-la!

Hop-la, hop-la, hop-la, hop-la! hej-ha!
Hej-ho! Ho-o-o-o-o!
Z-z-z-z-z-z-z-z-z-z-z-z!

Ah, samo da nisam ja svi i svako i na svim mestima

Prevela s portugalskog Jasmina Nešković

Elza fon Frajtag-Loringhofen (Elsa von Freytag-Loringhoven)

Čistilišna raspevanka

Ostaci Nemačke su prožeti mirisom raspada
potpuno
Efekat omekšavanja mozga ponovo zapada u greške –
okreni lice:
Bestidna oponašana drskost – gest
uvezen – nepovezani stranac za nemački kov
buduće fasade isprane arhitekturom
trošna kulisa
obraz – rumeno žurno oboji vidovnjaka
kičme lobanja
cirkulacija zaustavljena senilnost.
Relikti kulturnog dostojanstva – bilo je samo –
između – pustošenja – pomaljanja –
otkinut
otrgnut život.
Vene prokisle – lik bledi – u eksploziji
zimsko sunce se hladi –
ispijeno
konačno
mračno.
Duhom izluđen ugušeni rob
krkljam:
uzburkano pljušti krv
OFF ICE izbacuje zapanjujuće mere
na slatkom tlu Amerika
razdvojiti koren
pripadajući.

Prevod E.L., M.S., A.J. i Z.K. (slovokult-literatur.de)

Elza Lasker-Šiler (Else Lasker-Schüler)

Pomirenje

Jedna velika zvezda pašće u moje krilo…

Bićemo budni te noći,
molićemo se jezicima,
koji su usečeni kao harfe.

Umilostivićemo noć –
toliko boga pretiče.
Deca su naša srca,
slatkoumorno bi da miruju.

I naše usne bi da se ljube,
šta čekaš?
Zar se srce moje ne graniči s tvojim –
uvek mi krv tvoja oboji obraze.

Umilostivićemo noć,
kada se grlimo, ne umiremo.
Jedna velika zvezda pašće u moje krilo.

Prevod I. Ivanji

Ljubomir Micić

Barbarogenije

Moja nova pesma je besna munja matere sunca
Sav obruča zemlje je gorući ekvator
Hej otkuda vi zraci pobune marsove

Moji su osećaji otupeli za obične ljubavi ljudske
Ti čija se to mržnja ukočila pod mojim pogledom
Moja su pleća preuska za buntovne valove novih planeta

Mada ponosan ljubim jednu jedinu ženu
Avaj
Samo sam nov zemaljski čovek starog nevremena

Lako je vama laka marsovska telesa
Vi možete padati i lomiti krila koliko vam drago
Vi možete u slobodi da se uzdignete
Ja
Ja ne smem ni da pokleknem
A kamoli pasti na ovoj planeti

Još divljački sam vezan i ne mogu da se propnem
Ah divlje bi da riknem u planine balkanskoga kontinenta

Zverski uhvaćen u lisičine istoka i zapada
Jaoj

O vi marsove bedevije i suludi fantomi
I vi ždralovi raskrinkane evropske venere
Vi ne znate za grčeve ove tužne jednom pregažene zemlje

Vi ni ne slutite proklete turske meridijane
Vaša su braća uzalud lokala mladu balkansku krv

Neka ― na mnogaja leta: vaša mržnja i moja ljubav
Naša je zastava danas nebo
Moja je otadžbina od vajkada zemlja

I još ćemo se vijugati na bogovskim vešalima
Aman
Ali nove bolove osvetiće barbarogenije.

Kosta Racin

Tuga

Zar nema života, zar nema
ljubavi za život veliki,
ljubavi za život čovečan
u ovim grudima argatskim?

Zar nema srca, zar nema
srca – srce nad srcima,
srca – šireg od širokog
srca – dubljeg od dubokog
ceo svet da primi, pa da je
za ove grudi maleno?

Zar nema svetlog dana, zar nema
dana da bude nad danima,
dana da pripada argatima –
dana – sunce višeg od visokog,
dana – more šireg od širokog
sunce da zaustavi, da stane
i vreme začuđeno:

srce lomi obruče
izliva se zastava crvena,
srce koje se otvara
i širi šire od širokog -
ceo svet da zagrli!

Prevod E.L. i Z.K.

Silvija Plat (Sylvia Plath)

Mjesec i tisa

Ovo je svjetlost uma, hladna i planetarna.
Stabla uma su crna. Svjetlost je plava.
Trave polažu svoj bol pred moje noge, kao da sam Bog,
Bockaju moje članke i mrljaju svoju poniznost.
Dimne, sablasne magle nastanjuju to mjesto
Odvojeno od moje kuće nizom nadgrobnog kamenja.
Naprosto ne vidim kamo se stiže.

Mjesec nije izlaz. I sam je lice,
Blijedo kao zglob prsta i strašno uznemireno.
Povlači more za sobom, kao mračan zločin; ćuti
Sa O-zjalom potpunog očaja. Ovdje ja živim.
Dvaput nedjeljom zvona zaprepaste nebo –
Osam velikih jezika potvrđuju Uskrsnuće.
Na kraju, trezveno odzvone svoja imena.

Tisa stremi gore, gotičkog je oblika.
Oči je slijede i pronalaze mjesec.
Mjesec mi je majka. Nije mio kao Marija.
Iz plavih mu halja izlijeću mali šišmiši i sove.
Kako bih voljela vjerovati u nježnost –
Lice podobija, umekšano svijećama,
Spušta, upravo na mene, svoje blage oči.

Duboko sam pala. Oblaci cvjetaju,
Plavi i mistični iznad lica zvijezda.
U crkvi, posve će da pomodre sveci
Lebdeći na nježnim stopalima iznad hladnih klecala,
Lica i ruku ukočenih od svetosti.
Mjesec ne vidi ništa od toga. Ćelav je i divalj.
A poruka tise je tmina – tmina i tišina.

Preveli Marko Vešović i Omer Hadžiselimović (okf-cetinje.org)

Hajner Miler (Heiner Müller)

Miler u hotelu „Hessischer Hof“

Ta nevinost bogatih u hotelskom restoranu
Ležeran pogled na glad u svetu
Moje mesto je između dve stolice moj san da
Naborani vrat udovice za susednim stolom
Prerežem nožem kelnera
Koji joj u tanjiru tranžira jagnjeću plećku
Neću prerezati ni taj grkljan
Ceo život neću da uradim ništa slično
Nisam ja Isus koji donosi mač
Ja sanjam o mačevima
Znajući da će me nadživeti
Eksploatacija u kojoj i ja učestvujem
Nadživeće me glad koja me hrani
A pesnici znam to isuviše lažu
Vijon bi još možda mogao da razjapi čeljust
Protiv aristokratije i sveštenstva
On nije imao krevet ni stolicu
I upoznao je zatvore iznutra
Breht je poslao Rut Berlau u Španiju i napisao
U Danskoj Oružje gospođe Karar
Gorki je dok se vozio kroz Moskvu u dvopregu
Mrzeo siromaštvo zato što ponižava zašto se
Samo siroti Majakovski revolverom ućutkao
Laži pesnika su potrošene
Od strave stoleća
Na šalterima svetske banke
Miriše skorena krv kao hladna šminka
Užas nasilja je njihovo slepilo
Beskućnik koji spava ispred Esso snack & shop
Osporava liriku revolucije
Prolazim pored njega u taksiju
Mogu sebi da ga priuštim
Lako je Benu bilo da priča on nije
Svojim pesmama zarađivao novac i krepao bi
Da mu nije bilo kožnih i polnih bolesti
Noć u hotelu moja pozornica
Nije više otvorena nerimovani
Naviru tekstovi jezik se opire blankversu
Pred ogledalom se rone maske
Nikakav glumac mi ne otima tekst ja sam drama
MILERU VI NISTE POETSKI SUBJEKT
PIŠITE PROZU
Mom stidu je potrebna moja pesma

Frankfurt, 3.10.1992.

Prevela Jelena Radovanović (blog Hiperborea)

Marina Cvetajeva

Ja ću te oteti

Ja ću te oteti, od svih zemalja, od svih nebesa
Zato što mi je šuma – kolevka, a grob – grm potkresan
Zato što po zemlji na jednoj nozi šećem
Zato što o tebi pevam – kako niko neće
Ja ću te oteti od svih vremena i noći svih
Od svih zlatnih zastava, od mećava svih
Ključeve ću baciti, pse oterati sa trema
Zato što sam u noći vernija od psa verna
Ja ću te oteti od svih žena – što da uvijam? –
Nećeš biti ničiji muž, ni ja žena ničija
I u poslednjem trenu, uzeću te – ne pričaj! –
Od onog s kojim Jakov u noći skita
Al dok ti ruke ne skrste na grudima -
O prokletstva! - u tebi još tvoje krvi ima:
Dva tvoja krila u etru traže lek
Tebi je svet - kolevka, a grob - svet.

Prevod: blog Hiperborea

Maša Kaleko

Beleške

Detinjstvo mi izdaleka huji
Kao udaljeni zvon iz magle.
Tamo su stalno novembar
čežnja, stegnuto grlo i strah.

U podrumu borave duhovi
na tavanu žderač dece
a zidovi gostinske sobe su tapacirani
plišano crvenim NE.

Kroz mraz se čuje
daleki zvuk zvona
tama, šaputanje i bežanje
i disanje plitko da te niko ne čuje.

I uvek sve dalji susedi
drugačiji dijalekti
onaj stari gdesamjaovo strah
neprijateljski krevet u nedođiji
tuđ miris sapuna na jastuku
i toliko mostova spaljenih iza nas
a iz njihovog pepela
uvek iznova
nov i lažni Feniks-zavičaj.

(Mogu ipak da vičem,
Bogu hvala).

Nezapitkujtoliko.
Zatvaraj prozore.
Žaluzine ostaju spuštene.
Ko to zvoni, ne može da bude poštar.
Deca smeju da se vide, ali ne i da se čuju.
Plakanje je opasno po život.

Moje detinjstvo –
daleki zvuk zvona
čežnja za kućom
čarape koje svrbe
i poljupci samo na železničkoj stanici.

I jezero je bilo tu
samo da bismo se leti u njemu utopili
a zimi – noge polomili.
I žbun malina kao poziv na zabranu.

Odrasli su tada izgledali tako veliki
vrata su se otvarala
samo na vrhovima prstiju
napolju je služavka pevala iz sveg grla
u suvom lišću zviždukala je ptica
nebo je bilo sveže oprano i daleko
kao plavo-srebrni kliker od stakla
a napolju je možda bila sloboda
bila je ljubav
možda

prevela Jelena Radovanović (blog Hiperborea)

Paul Celan

Gost

Dugo pre večeri
svraća k tebi onaj što je pozdrav zamenio tamom.
Dugo pre dana
budi se
i pre odlaska raspiruje san,
san kroz koji su odjekivali koraci:
ti ga čuješ kako premerava daljine
i svoju dušu bacaš onamo.

Preveo Zvonimir Kostić Palanski
(Blog prejaka reč)

Katica Ćulavkova

Hronos – besjeda –

1. ĐAVOLJI SKLOP

Jedeš, ždereš, grickaš,
gutaš stalno nezasit,
stalno paćenički upiljen.
Tvoj apsolut je neprihvatljiv.

Ovdje sam na jednoj lopti-ringišpilu
taštoj, srebroljubivoj, vlastoljubivoj
i pokušavam, ne bez napora, da te shvatim!

Priče izmišljam, mitove, storije
da bih te izrekla: krstim te, obraćam ti se
slikam te, olicetvorujem te, otelotvorujem
i, priznajem, sve što sam do sada napisala
obraćanje je tebi:
veslanje po vodi, vazduhu, etaru, zemlji
učenje tvoga jezika
putovanje tvojim putem.

Put, a opet te
dijelim, dvojim te, cjepkam te
režem, siječem, škopim, kastriram
varam sebe – da dopao si mi u ruke!

Preveo Duško Novaković (okf-cetinje.org)

Šon Boni (Sean Bonney)
(1969 – 2019)

1. Dok grebeš svoje ime u ogledala, umrlo je još nekoliko stotina ljudi. Pretpostavljam da oni postoje izvan granice onoga što ti zoveš 'dobrotom'. Dobrota koja u tvojim ustima ima gustinu otpadne vode. Kada se smeješ, zvuči kao da ključaju vaške.

2. Antonin Arto je bio sahranjen živ i dok je truleo znao je šta radi. Telo su mu razjeli veliki crvi. Onda su došli mali crvi. Potom ona vrsta sa aromom koja nema mirisa, istoriju ili zemlju ili telo. One duše koje fašisti nazivaju izbeglicama ili deportovanima, ako im uopšte daju ime.Ali čekaj, više nam nije dozvoljeno da koristimo tu reč fašist.Nepristojno je, rečeno nam je, da ih tako zovemo.I tako se tišina koja se nekada zvala grad puni bukom. Krici larvi koje zvuče kao da su žive.

broj 9 reče broju 4 malo jasnije
mi ne živimo sada, a nismo ni ranije

3.

Sofi Šol nikad nije umrla.
Ni 1944. ni 2014.
i ni u godinama koje su previše stare ili nove da bi se imenovale.

Ona korača kroz velike gradove,
Prodaje isušene bele ruže.

Uzmi jednu. Nose sreću.
Uzmi jednu. Usamljena je.

Ne pitajte samo za rupu na njenom tilu.
To bi uradili samo idioti.
Idioti i fašisti što se smeju.

Kada je umrla, bila je u velikom bolu.

5.

U ovoj sobi je ledeno hladno
gde fašisti dišu.
Niko im nije rekaoda su mrtvi
još od rođenja svih planeta.

Da je Saturn pojeo svoju decu

jer mirne i sigurne su ruke grubog
a spokojan i siguran um ludog o
ni umovi koji mrze i oni umovi koji spavaju 
i oni koji ubijaju i oni koji suze slivaju

6.

Budi dobričina
ali nemoj biti dobričina prema meni.

Budi čist
ali nemoj biti čist prema meni

nazovi to čistoćom, nazovi to dobrotom
ali nemoj to zvati dobrotom prema meni.

Tvoju plemenitost, tvoj duh, 
drži ih dalje od mene.

7.

Na ovom mestu nema gradova ni buke.

Jednom godišnje se održava parada.
Mrtvima je obavezno da prisustvuju.

Na ovom mestu što zovemo život.
Dugo nakon kraja našeg života

jer smo već bili mrtvi pre i opet ćemo mrtvi biti 
upravo smo bili mrtvi, ali eto više nismo

A tu su i oni koji se ne mogu kretati bez guzne kosti, stojeći u ledenim zadnjim sobama, dišući u smrtima drugih ljudi.

Možeš ih videti na starim fotografijama, kao da su ih ptice ogrebale, te ogrebotine su ono što fašisti nazivaju istorijom i zakucane eksere i ljudsku glad i druge reči koje koriste da iskažu zadovoljstvo. Noć zemljotresa. Uništeno je 300 kuća. Usta ogrebana, pa rasparčana.

i tako kaže gospodar i tako kaže rob 
ko ti sprema večeru i ko ti kopa grob

Preveli E.L.i Z.K. (slovokult-literatur.de)

Jadranka Milenković

Pauk

ljudi govore ponekad u mojim snovima
ali nije to ono na šta mislim
kada kažem prevodilac sa jezika snova
mislim na onog koji je toliko sanjao
da mu je java postala nalik
na divlje plaže prepune ježeva
tamo se nije moglo kupati
a ipak smo išli na takva mesta
samo da gledamo more
mislim na onog koji sluša tuđe snove
kao deo mitologije
sa strahopoštovanjem
kakvo ne poklanja nijednom voljnom činu
mislim na onog koji izgleda
kao da je maločas izašao iz nečijeg sna
da se protegne na vazduhu
pitam se šta oni u snovima dišu
i zašto ne mogu da potrčim
ili da pročitam jako važan tekst
koji je pri svakom sricanju drugačiji
pitam se kako se mirim u snu
sa stvarima koje bi razbile javu
na bezbroj nespojivih delića
treba mi prevodilac apstraktnih slika snova
da pojasni kretanje materije
neviđene na javi
užas zbog svesti o glasu prislonjenom na uvo
prisutnom iako se ne čuje
strašniji je od majčinog prekornog pogleda
zbog greške u gostima ili polomljene činije
okačen je o uvo kao minđuša
poznajem leđa demona
čije ne smem da vidim lice
poznajem i leđa prijatelja
u snu su mi se javila pre nego su otišli
poznajem neprovidnu vodu
u koju skačem
i zatim ronim i ne dišem
ronim i ne dišem
ronim i ne dišem
treba mi znalac jezika koji ne odaje
čemu ova načeta pluća
je li to zbog mirisa
da li java postoji zbog cveta
i svega drugog što mu služi
možda je počelo cvetom
a zatim je za njega napravljeno nebo sunce i voda
sanjala sam kosture
ulazili su kroz prozor
majka je pitala
pa zar ne možeš jednostavno
da sanjaš cvetnu livadu
zašmuri i zamišljaj kako bereš cveće
cveće nikako nije htelo u san
ronim i ne dišem
jutrom cedim ostatke sna
kao staru natopljenu krpu
stvarnost je suva
treba je time pobrisati
skinuti prašinu
ljudi katkad govore u mojim snovima
ali to što kažu nema težinu
veliki crni pas se šunja oko mene
ne laje
pauk se zove stavrogin
volim ga
iz mene izvlači jednu nit
mota je na svoje klupko
od toga on postaje sve veći
a ja sve manja

(Slovokult.eu)

Igor Isakovski

***(vagoni krcati licima tutnjaju...)

vagoni krcati licima tutnjaju
kroz noć: oči pune
mučaljivog užasa, suočene
s nejasnom predodređenošću,
zagledane prema konačnosti.
konvoji puni opipljive pomoći
hitaju kroz minska polja,
tovari puni nitroglicerina
koji puca pri najmanjoj nepažnji
lete iznad zemlje i nad svakim smislom.
pune piste, autoputevi, šine,
ljudi puni maštom, mislima,
snovima, željama, čežnjama,
boljkama, nesanicom, prhutom
i savijenih grbača: jure prema kraju.

Preveo Duško Novaković (Sveske.ba)

Sofi Rajer (Sophie Reyer)

posedovanje

Lobanja na bodljama
od žice izrađena koža

Mozak visi
klati se s plafona
čiji si ornament tako lepo
renovirao

Ruke su me tvoje
u zidove svoje
zašrafile i tamo
smem da budem lepa i da tužno
gledam that´s all now

Lobanja na bodljama
od žice izrađena koža

prevod E.L.

Elizabeta Lindner Kostadinovska – rođena u Skoplju, od 2006. godine živi u Berlinu. Diplomirala je 2001. u Skoplju na germanistici, magistrirala 2005. u Regensburgu nemačku književnost i slavistiku. Prevodi književna dela sa nemačkog na makedonski, za koje je od 2008. do 2014. sarađivala sa Igorom Isakovskim. Prevela je oko 25 knjiga, između ostalog dela T. Bernharda, Ch. Krahta, B. Štajna, P. Handkea, W. Genacina, J. Šalanske, W.G. Zebalda, P. Celana, R.M.Rilkea i dr. Sa makedonskog na nemački prevodi drame, kratku prozu i poeziju. Dobila je nekoliko nagrada za prevod i brojne stipendije u Nemačkoj, Švajcarskoj i Litvaniji.

Piše poeziju, kratke priče, eseje i kritike (na nemačkom i na makedonskom), izrađuje kolaže sa eksperimentalnim tekstom i izvodi multimedijalne poetske performanse – na nemačkom (i prevodi ih). Učestvovala je na nekoliko grupnih izložbi u Berlinu, Skoplju, Đevđeliji, a 2017. je imala i svoju samostalnu izložbu u Skoplju (nagrada umetničkog festivala Paratisima i Koncept 37). Njen kolaž je bio na naslovnoj strani austrijskog časopisa perspektive 94+95. Redovno nastupa sa svojim tekstovima ili performansima u odabranim lokacijama u Berlinu, a pokazala je svoje radove i u Skoplju.

2018. godine su njena pesma i priča bile objavljene u nemačkoj antologiji Rrrr, Regensburg wie es wirklich ist, i 2019. esej o kabali kod Gustava Majrinka u antologiji Okkulte Kunst, koju je priredio A Gref. 2020. će izaći veći izbor njenih pesama i eksperimentalnih radova, a 2021. izbor kratkih priča. Objavila je tekstove u više nemačkih nezavisnih časopisa: Prolog, perspektive, Politisch Schreiben i onlajn – fixpoetry, Signaturen i SlovoKult, kao i pojedine stvari na makedonskom.

2008. godine je osnovala portal na nemačkom SlovoKult.de, koji je 2016. prerastao u onlajn časopis www.SlovoKult.eu – na makedonskom, a od 2017. i na nemačkom – www.slovokult-literatur.de, koji objavljuje odabranu poeziju, kratke priče i umetnost, kritike, recenzije i organizuje bijenalni festival SlovoKult :: literARTour, koji se 2018. održao u Đevđeliji (Bosh Festival 10), Skoplju (Galeirja Akantus) i Berlinu (Brotfabrik), od 2017. sarađuje sa umetničkim udruženjem Art Equilibrium u Makedoniji. 2015. godine je osnovala i izdavačku kuću SlovoKult :: Literatur/a u Berlinu, koja ima dva niskotiražna kolekcionarska izdanja, ali 2020. planira nekoliko višejezičkih poetskih i umetničkih publikacija.

Bori se za kvalitet i kritiku u književnosti i umetnosti, podizanje čitalačkih kriterijuma i rafiniranje ukusa, kao i za bolje uslove u kulturi za nezavisne izdavače, autore, umetnike, urednike i sve ostale koji plivaju suprotno, ne sa masom, sa trgom, sa partijom… i, naravno, da se konačno brojnost žena i LGBT-osoba na svim poljima poboljša, kao i sam odnos prema njima. Između ostalog.