Marko Pogačar: Poetry DJ Set

17. 06. 2019.

Marko Pogačar: Poetry DJ Set

Back to the roots, ili 15 lakih komada: Srečko Kosovel, Tomaž Šalamun, Branko Maleš, Delimir Rešicki, Paul Celan, Ingeborg Bachmann, Frank O'Hara, Allen Ginsberg, Anne Sexton, Novica Tadić, Branko Miljković, Vasko Popa, Danijel Dragojević, Cesare Pavese, Otto Tolnai

Ovaj izbor sačinjen je po prokušanoj, vjerojatno jedinoj održivoj logici ovakvih izbora – bez dubljeg promišljanja, u jednom dahu, bez korekcija, izmjena i naknadnih osvrtanja. U nekom drugom trenutku, koliko već večeras, on bi zasigurno izgledao drukčije. Danje okolnosti takvog brzopoteznog poniranja u ishodišta i intimne „moderne klasike“ odredila je dostupnost prijevoda i jednako tako digitaliziranih prijepisa istih, uslijed, razumije se, lijenosti implicitnoga prepisivača. Poradi potonjeg, mnogi su nužni izostali, i mnoge pjesme stoje umjesto pjesama. Mnogi su kanonski prijevodi zamijenjeni mrežno dostupnima. Poneki su prevodioci iz istih razloga ostali anonimni.

Srečko Kosovel

Kons: 4

Boston osuđuje Einsteina.
Einstein je zabranjen.
Relativitet je opasan?
U Berlinu zatvaraju
kineske studente?
Kineski studenti su opasni?
SHS mijenja vladu.
Dosta vlada je već promijenila.
Francuska. Španjolska, Maroko.
Financ terorizira.
Žandar terorizira.
Veliki ljudi žive
po zakonima svoje duše.
Mali po paragrafima.
sX : 14 dana zatvora.
sY : na vješala.
sZ : u progonstvo.
21 godinu sam bio zatvoren
10 X na vješalima.
Prognan sam zauvijek.
Hej, draga, ti bi plakala?
A ja ne mogu plakati.
Tvrd sam kao čelik,
što mora srce probosti.

Sa slovenskoga prevela Ana Marija Kobal

 

Tomaž Šalamun

Riba

Ja sam mesožder, ali biljka.
Ja sam ujedno i Bog i čovjek.
Ja sam buba. Iz mene raste čovječanstvo.
Ja imam posve razliven mozak, poput
cvijeta, tako da mogu jače ljubiti. Ponekad
stavljam prste u nj i on je topao. Zli ljudi
govore da se drugi ljudi utapaju
u njemu. Ne. Ja sam trbuh.
U njemu primam putnike.
Ja imam ženu koja me voli.
Ponekad se uplašim da me ona
voli više no ja nju i tada sam žalostan
i utučen. Moja žena diše poput mlada
ptića. Njezino me tijelo odmara.
Moja žena se boji drugih gostiju.
Govorim joj, ne, ne, nemoj se bojati.
Svi su gosti jedan jedini i za nas sve.
Bijela žigica s modrom glavicom pala mi je
u stroj. Uprljao sam nokte.
Sad razmišljam što da napišem.
Ovdje živi jedna susjeda. Njezina djeca
prave veliku buku. Ja sam Bog i umirujem ih.
U jedan idem kod zubara. Dr Mena,
calle Reloj. Pozvonit ću i reći da mi
izvadi zub, jer previše patim.
Najsretniji sam dok spavam i pišem.
Majstori me predaju iz ruke u ruku.
To je potrebno. To je toliko potrebno
kao i drvetu da raste. Drvo treba zemlju.
Ja trebam zemlju da ne poludim.
Živjet ću četristopedeset godina.
Rebazar Tarzs živi već šest stotina godina.
Ne znam je li on bio u onom bijelom kaputu,
jer ih još ne razlikujem. Kad pišem, imam
drugi krevet. Ponekad se razlijem i više
no voda, jer ona najviše ljubi.
Strah ranjava ljude. Ruža je najmekša,
ako staviš dlan na nju. Ruža voli
dlan. Ja volim sve. Jučer sam
sanjao da se moj otac nagnuo
nad Harriet. Plašim se drugih žena i
zato s njima ne spavam. Ali razdaljina između
Boga i mladih ljudi je mala.
U Bogu je uvijek jedna sama žena i to je
moja žena. Ne bojim se da će me gosti
rastrgati. Ja mogu sve dati i još će izrasti.
Što više dajem, to više raste. Potom otpliva
kao pomoć za druga bića. Na jednoj je planeti
sabirni centar za moje meso. Ne znam na
kojoj. Ma tko da popije nešto od ovoga,
bit će sretan. Ja sam cjevčica. Ja sam Bog,
jer ljubim. Sve mi je tamno ovdje, unutra,
izvana ništa. Svaku životinju mogu prosvijetliti.
Kruli mi. Kad čujem sokove u svojem
tijelu, znam da sam u milosti. Ja bih
morao danonoćno gutati novac, kad bih htio
izgraditi svoj život, ali i to ne bi
pomoglo. Ja sam stvoren za to da
sijem. Novac je smrt. Idem na terasu.
Odatle vidim cijeli krajolik, do Dolores
Hidalga. Toplo i mekano je kao u Toscani,
a nije Toscana. Sjedimo tamo Metka i ja
i gledamo. Sunce je zašlo ali još sjedimo
i gledamo. Ona ima ruke kao Shakti. Ja imam
njušku kao egipatska životinja. Ljubav je
sve. Mojsijeva se košara nije nikad
razbila na stijenama. Iz ravna predjela
dolaze mali konjići. Od Sierre puše
vjetar. Ja ljudima s glavom nasrćem u usta,
ubijem ih i rodim,
ubijem i rodim, jer pišem.

 

Branko Maleš

This is not a love  song

u bijelim buketima tripera sam te ostavio,
u trafici ispred koje se gomila 500 tisuća
kineza i mongola na brzim vespama!
a i moja susjeda maričić je tu, kako ste,
gospođo? krade li vam sin još u poduzeću?
svi bi te rado vidjeli,
a ja ću te prodati; od zarađenih novaca
kupit ćemo nekoliko tvojih rođendana
i sve ćemo ih sabiti u jedan zlatni tjedan
pa neka gori naše bogatstvo kao ratni film!
što volim biti bogat, visok i lijep, bit ću
asistent na filozofskom fakultetu i tu ću
otvoriti butik!
rinčice, ostani još malo u trafici, imaš li
dovoljno buketa? Penisi su jeftini,
nitko se više ozbiljno ne bavi natalitetom;
zato je i tripera sve manje, jer je aluminij
preskup,
zato se sunce smanjilo, jer imam 35 godina
i pijem jogurt na balkonu i mislim kako je
svijet malen, mislim tko će me sada nazvati
i reći, branko, ti si glavna uloga u mom životu,
a ja mu odgovaram, ne, sada mnogo radim,
pozvonite drugi put
kako su lijepi asistenti na filozofskom fakultetu!

pojeo sam tombolu, alisu i svraku, popio sam,
zatim, 100 butelja bajki, jer sam bio mlad,
čisto iskušenje koje pliva kraul!
u društvu prašume svi su gledali mene,
bio sam beskrajan, kakve sam usne imao!
sjećate li se gospođo maričić?
sjećaš li se kad sam ruku gurnuo u zapaljenu
televiziju “jasna”? pocrvenjela je i počela
mijaukati!
sjećaš li se bijela blagajnico kad si bila sva
od stakla i kad si na meni jahala novim autoputom
do karlovca?
sjećate li se gospodo predsjednici kad sam s
devet godina napao kinu, mongoliju i japan?
bože, sjećate li se vi uopće ičega?

 

Delimir Rešicki

Otići ću u Sečuan da tamo umrem s pandama

otići ću u sečuan.
svakog jutra s nekim nepoznatim umorom na koži
probudi se sunce i odmah potom sruši
u žuto, u žuto jantarno more.
otići ću u sečuan
leći u vlažan barut proljetne šume i tamo biti
tamo se skriti.
probuditi se svakih 365 godina i gledati
kako mi paprat iz trbuha raste pravo gore k tebi, gore
o mao, mao
ti sada sjediš na visokom oblaku i
sipaš zlatnu rižu na sečuan.
rekao si mi da ću kad odrastem
biti nosač aviona!
tvoja je koža hladan porculan o koga
sam prislanjao svoje lice.
pod čelom mi je bila instalirana mala metalna pločica.
nisam znao čemu služi ali
za ljetnih vrućina koje nisu dolazile niotkud
padao sam i puzao
usijan metal pod čelom topio mi je mozak, kosti, sve.
pedale su mi se maglile pod nogama i
nisam više mogao k njoj
na drugu stranu šangaja
iako sam za to imao žeton
nisam je mogao ljubiti i gledati
i zato sam slijep i sam idem u sečuan
da tamo umrem s pandama

 

Paul Celan

Fuga smrti

Crno mlijeko zore mi pijemo ga s večeri
mi pijemo ga u podne i ujutro pijemo ga noću
mi pijemo i pijemo
mi kopamo grob u zraku tamo ne leži se tijesno
Čovjek živi u kući on igra se s gujama on piše
on piše kad se smrači u Njemačku tvoje zlaćane kose Margareto
on piše i izlazi pred kuću pod bljeskom zvijezda on zviždi svojim psima
da priđu
on zviždi svojim židovima da izađu neka kopaju u zemlji grob
on zapovjeda nam svirajte sada za ples

Crno mlijeko zore mi pijemo te noću
mi pijemo te jutrom i u podne mi pijemo te s večeri
mi pijemo i pijemo
Čovjek živi u kući on igra se s gujama on piše
on piše kad se smrači u Njemačku tvoje zlaćane kose Margareto
Tvoje pepelne kose Sulamko mi kopamo grob u zraku tamo ne leži se
tijesno.
On viče zarijte dublje u tlo vi drugi pjevajte i svirajte
on hvata se za željezo o pasu vitla ga njegove oči su plave
zarijte dublje ašov vi drugi svirajte dalje za ples

Crno mlijeko zore mi pijemo te noću
mi pijemo te u podne i jutrom pijemo te s večeri
mi pijemo i pijemo
čovjek živi u kući tvoje zlaćane kose Margareto
tvoje pepelne kose Sulamko on igra se s gujama
On viče svirajte slađe tu smrt, smrt je majstor iz Njemačke
on viče na violinama zagudite dublje i vinut ćete se u nebo k'o  dim
tad' imat ćete grob u oblacima tamo ne leži se tijesno

Crno mlijeko zore mi pijemo te noću
mi pijemo te u podne smrt je majstor iz Njemačke
mi pijemo te s večeri i jutrom pijemo i pijemo
smrt je majstor iz Njemačke njegovo oko je plavo
on pogađa te olovnim zrnom on gađa točno
čovjek živi u kući tvoje zlaćane kose Margareto
on huška svoje pse na nas on daruje nam u zraku grob
on igra se s gujama i sniva smrt je majstor iz Njemačke

tvoje zlaćane kose Margareto
tvoje pepelne kose Sulamko

S njemačkoga prevela Blanka Will

 

Ingeborg Bachmann

Odgođeno vreme

Stižu okrutniji dani.
Do opoziva odgođeno vreme
pomalja se na vidiku.
Uskoro moraš zavezati cipele
i oterati pse u primorska dvorišta.
Jer su se utrobe riba
ohladile pod vetrom.
Ubogo svetlost vučca gori.
Tvoj pogled krči put kroz maglu:
do opoziva odgođeno vreme
pomalja se na vidiku.
No onamo tvoja voljena tone u pesak,
on se penje uz njenu lepršavu kosu,
prekida joj reč,
naređuje joj da ćuti,
zatiče je smrtnu
i voljnu za rastanak
posle svakog zagrljaja.
Ne osvrći se.
Zaveži cipele.
Oteraj pse.
Baci ribe u more.
Ugasi svetlost vučca!
Stižu okrutniji dani.

S njemačkoga preveo B. Živojinović

 

Frank O'Hara

Pjesma

Srušila se Lana Turner!
Šetkao sam tako ulicom i najednom
su počeli kiša pa snijeg
no ti si rekao da je riječ o tuči
ali tuča te tuče po glavi
i to jako tako da ipak mora
da se zbilja radilo o snijegu i
kiši a ja sam toliko žurio
da te sretnem ali promet
je bio baš poput neba
da bih najednom spazio taj naslov
SRUŠILA SE LANA TURNER!
ali nema snijega u Hollywoodu
ni kiše u Kaliforniji
Bio sam na mnogim partyjima
i ponašao se savršeno nedolično
no nikad se zbilja nisam srušio
oh Lana Turner volimo te ustaj!

S engleskoga preveo Damir Šodan

 

Allen Ginsberg

Amerika


Ameriko dao sam ti sve i sada sam ništa.
Ameriko dva dolara i 27 centi, 17.januara 1956.
Ne mogu podneti sopstveni um.
Ameriko kada ćemo okončati sopstveni rat?
Jebi se sa svojom atomskom bombom.
Ne osećam se dobro ne gnjavi me.
Neću da napišem svoju pesmu dok se ne priberem.
Ameriko kada ćeš postati anđeoska?
Kada ćeš skinuti svoju odeću?
Kada ćeš se pogledati kroz grob?
Kada ćeš postati dostojna svojih milion trociklista?
Ameriko zašto su tvoje biblioteke pune suza?
Ameriko kada ćeš poslati svoja jaja u Indiju?
Muka mi je od tvojih suludih zahteva.
Kada ću moći da odem u samoposlugu i dobijem ono što mi treba za lepe oči!
Ameriko ipak smo ti i ja savršeni a ne onaj svet.
Ne mogu da podnesem tvoju mašineriju.
Zbog tebe sam poželeo da postanem svetac.
Mora da postoji neki drugi način da se reši ovaj spor.
Barouz je u Tangeru ne verujem da će se vratiti to jezivo.
Da li si ti jeziva ili je ovo neka vrsta neslane šale?
Pokušavam da pređem na stvar.
Odbijam da se odreknem svoje opsesije.
Ameriko prestani da me guraš znam šta radim.
Ameriko šljivini cvetovi padaju.
Već mesecima ne čitam novine, svakog dana se nekom sudi za ubistvo.
Ameriko osećam naklonost prema Voblisima.
Ameriko bio sam komunista i bio sam klinac i nije mi žao. Pušim marihuanu kad god se ukaže prilika.
Sedim u kući danima i buljim u ruže u plakaru.
Kad odem u kinesku četvrt, napijem se i nikada se ne pobijem.
Jasno mi je, biće gužve.
Trebalo je da me vidiš kako čitam Marksa.
Moj psihoanalitičar misli da sam sasvim u redu.
Neću da čitam Očenaš.
Podložan sam mističnim vizijama i kosmičkim vibracijama.
Ameriko još ti nisam rekao šta si učinila ujka Maksu kada se doselio iz Rusije.
Obraćam se tebi.
Da li ćeš dopustiti da tvojim emotivnim životom upravlja Tajm magazin?
Opsednut sam Tajm magazinom.
Čitam ga svake nedelje.
Njegova naslovna strana pilji u mene svaki put kada se prošunjam pored prodavnice slatkiša na uglu.
Čitam ga u podrumu Državne biblioteke u Berkliju.
Stalno mi govori o odgovornosti. Poslovni ljudi su ozbiljni. Svi su ozbiljni osim mene.
Pada mi na pamet da sam ja Amerika.
Opet govorim sam sa sobom.

Azija se diže protiv mene.
Nemam šanse ni u ludilu.
Bolje bi bilo da razmislim o svom nacionalnom bogatstvu.
Moje nacionalno bogatstvo se sastoji od vda džointa marihuane, milion genitalija, privatne književnosti koja se ne može izdati i koja juri brzinom od 1400 milja na sat i 25.000 ustanova za mentalno obolele, a da ne govorim o svojim zatvorima ni o milionima obespravljenih koji žive u mojim saksijama pod svetlošću pet stotina sunaca.
Ukinuo sam javne kuće Francuske, Tanger je sledeći na redu.
Ambicija mi je da postanem predsednik uprkos činjenici što sam katolik.

Ameriko kako da u tvom blesavom raspoloženju napišem svetu molitvu?
Nastaviću kao Henri Ford strofe strofe su mi isto toliko osobene kao njegovi automobili, štaviše, sve su različitog pola.
Ameriko prodaću ti strofe za 2.500 dolara po komadu, 500 dolara jeftinije od tvoje stare strofe
Ameriko oslobodi Toma Munija
Ameriko spasi Španske Lojaliste
Ameriko Sako i Vanceti ne smeju umreti
Ameriko ja sam momci iz Skotsboroa.
Ameriko kada sam imao sedam godina mati me je vodila na sastanke ćelije Komunističke partije prodavali su nam punu šaku leblebija uz ulaznicu ulaznica je stajala pet centi a govori su bili besplatni svi su bili anđeoski i sentimentalno raspoloženi prema radnicima sve je bilo tako iskreno nemaš pojma koliko je partija bila dobra stvar 1835. godine Skot Niring me je rasplakala, jednom mensch Majka Blur me je rasplakala, jednom sam svojim očima video Izraela Amtera. Mora da su svi prisutni bili špijuni.
Ameriko ti zapravo ne želiš da ratuješ.
Ameriko za sve su krivi ti zli Rusi.
Ti Rusi i ti Kinezi. I ti Rusi.
Ta Rusija bi da nas žive pojede. Ta Rusija je luda za vlašću.
Želi da nam otme naše automobile iz garaža.
Ona bi ščepati Čikago. Njoj treba crveni Riders Dajdžest.
Ona bi preseliti naše fabrike automobila u Sibir.
Ona velika birokratija da upravlja našim benzinskim pumpama.
To nikako ne dobro. Fuj. Ona bi naterati Indijance učiti čitati. Njoj potrebne velike crne crnčuge.
Aha. Ona sve nas naterati da radimo šesnaest sati dnevno. Upomoć.
Ameriko ovo je stvarno ozbiljno.
Ameriko stičem takav utisak kada gledam televiziju.
Ameriko da li je tačno?
Bolje da odmah prionem na posao.
Istina da neću da idem u vojsku niti da radim za strugom po fabrikama preciznih delova, ionako sam kratkovid i psihopata.
Ameriko rešio sam da svoje pedersko rame ubacim u igru.

 

Anne Sexton

Zvezdana noć                                  

To me ne sprečava da osetim strašnu potrebu za,
da li da izgovorim tu reč, religijom. Onda izađem
uveče da slikam zvezde.

Vinsent Van Gog, iz pisma bratu

Grad ne postoji
osim tamo gde se jedno crnokoso drvo
uspinje kao utopljena žena na vrelom nebu.
Grad je tih. Noć vri sa jedanaest zvezda.
O zvezdano zvezdano nebo! Ovako bih htela
da umrem.

Pomeraju se. Sve su one žive.
Čak i mesec bubri pod narandžastim okovima
da pogura decu, kao bog, iz svog oka.
Stara nevidljiva guja guta zvezde.
O zvezdano zvezdano nebo! Ovako bih htela
da umrem:

u toj užurbanoj zveri noći,
usisao bi me veliki zmaj, da se rastavim
od svog života bez zastave,
bez utrobe,
bez plača.

S engleskog preveo Vladimir Stojnić

 

Novica Tadić

Isus

Isus
Isus naš
Isus naš jastuče za igle 

 

Branko Miljković

Pohvala bilju

Došle su iz jednog sažetog dana nepoznate
i poznate
Snebivljive u našoj upotrebi mnogobrojne
biljke
Čine vidljivom liniju kojom se graniči
izmišljeno i stvarno
Svuda gde ima minerala i vazduha vode i
mašte
Biljke koje nam probadaju telo zračnim
kopljima mirisa
Koje nas zaustavljaju otrovom i produžuju
belančevinom
Skupljaju nas po svetu i hrane našu iznemoglost
Iz zemlje zaključane pred našim moćima
Vade neophodna blaga iz zatvorene brazde
Iz crne brave za koju nema drugog ključa osim
bilja
O vrlo smele i inventivne biljke
Sve što pronađu nesebično pokažu
Stoje između nas i praznine kao najlepša
ograda
Biljke što žderu prazninu i vraćaju nam vazduh

II

Iznalaze puteve između krajnosti: između
minerala u kome nikada nije noć, gde
sunce ne zalazi, gde je simetrija
stalna i našega srca
Ona rastu van jave pa nam se onda jave
Čine paralelnim prošlost i budućnost i staraju
se da ne bude više mrtve stvarnosti
nego žive nestvarnosti
Idu do smrti i natrag i čine vreme potrebnim
Pomešaju dan i noć i začnu slatke plodove
Pripremaju ljubav

III

Tu sve počinje ako u njima zaista ima
prilagođene svetlosti
(Tamo gde ne posreduju između nas i našega
sunca pustinja je)
One stvaraju svet pre njegove očiglednosti pre
prvoga dana
Cvetaju ptice na granama ljudi od gline otvaraju
stabla i uzimaju otud srce slično ruži
One su najmanje izmišljene
Ne menjaju nedelju za ponedeljak

IV

Dva sveta je izmišljaju: podzemni i onaj čiji
je dan imitacija nevidljivog sunca
Biljka sa korenom izvan ovog sveta
Otvara vetar i ulazi u prazno ne kucajući
Prodre kroz materiju i takne beskraj njen
nagovoreni cvet
Njeno biljno iskustvo: presipanje jednog sveta
u drugi
Zelene vradžbine biljni đavo cvet a ne svest
Njena bezbolnost dodirnuta čudesnim

Vrati zrno u zaborav
Oslobađa me boga njena providnost
Slična pticama koje preletaju mora
(Konfuzne ptice ne shvatajući prostor)
Njena bezbolnost njen cvet bez pamćenja lišiće
je beskraja iako je delo dva sveta
Iako eksploatiše jednu supstancu nimalo
konkretnu u dubinama dana
Biljke!
Izmišljam im imena da žive sa mnom poklanjam
im vrt
Približavam im svojim navikama i potrebama
Koristim se njihovim zaboravom

V

Ja znam tvoj koren
Ali iz kojeg zrna senka tvoja niče
Biljna lepoto dugo nevidljiva u semenci
udaljena
Našla si pod zemljom moju glavu bez tela što
sanja istinski san
Zvezde poređane u mahunu
Sve što je stvoreno pesmom i suncem
Između moje odsutnosti i tvojih biljnih
ambicija noć
Koja me čini potrebnim i kada me nema
Zeleni mikrofonu moga podzemnog glasa zovo
Što ničeš iz pakla jer nema drugog sunca pod
zemljom

O biljko gde su tvoji anđeli slični insektima
I moja krv što vezuje kiseonik i vreme

 

Vasko Popa

Poznanstvo

Ne zavodi me modri svode
Ne igram
Ti si svod žednih nepaca
Nad mojom glavom
Trako prostranstva
Ne obavijaj mi se oko nogu
Ne zanosi me
Ti si budan jezik
Sedmokraki jezik
Pod mojim stopalima
Ne idem
Disanje moje bezazleno
Disanje moje zadihano
Ne opijaj me
Slutim dah zverke
Ne igram
Čujem poznati pseći udar
Udar zuba u zube
Osećam mrak čeljusti
Koji mi oči otvara
Vidim
Vidim ne sanjam

 

Danijel Dragojević

U meni se ljulja

U meni se ljulja kao za nevremena.
Moram se prikupiti. Svakako se moram
prikupiti. Ona ima dva velika oka
koja me tri godine prije nisu
gledala. Bože moj, gleda me!
Istina je, ja sam njezin otac,
držim je za ruku i krećem s njom
prema parku. Ako me pita nešto
znam što ću kazati, sve što se
pojavljuje susreo sam već mnogo puta.
Znam što traži od ovog jutra,
od ulice, parka, od mene koji je
držim za ruku i njezin sam otac.
Moram sve držati u ravnoteži.
Ne smijem se zabuniti.
Moram pokazati da vjerujem
u ulicu, dobru prijateljicu svačega.
Svaka stvar je na svome mjestu
koje je njeno mjesto. I ja sam
s oblikom koji je moj oblik,
moje uvjerenje.
Nisam mačka, nisam nesretan
ili kaktus. Koga poznam toga
pozdravljam, druge ne.
Ne smijem glavu zariti u dlanove.
Tada mi u glavi šumi kiša
ili svijetom trče samo miševi.
Dignut ću glavu. Mogla bi opaziti
kako se u meni ljulja rođenje,
čitava Korčula. Mogla bi opaziti
da nemam imena. Ako me žele zvati
Bog, ljudi, životinje, stvari
u velikoj su neprilici.
Ni ja njih ne zovem, samo otvaram
usta i ispuštam lažan glas.
Kada je ona pokraj mene
ljubazan sam s njima,
kao na nekoj svečanosti.
A ako kriknem nehotično?
Ne, neću. Dobro sam odjeven,
imam novaca za čokoladu, govorim tiho,
stavljam točke i zareze gdje treba.
Ja sam pametan, čitam knjige,
puno knjiga. Sve je u redu.
Dođe li mi da se izvaljam po zemlji
samo ću ju pogledati, pogladiti
joj kosu, nasmiješiti se,
i neću to učiniti.
Ljubav održava oblik, zna se.
Čitav svijet, tu mislim i na
njezine prijatelje mrave,
bit će zadovoljni sa mnom.
Bit će to zasigurno još jedan
sretan dan. 

 

Casare Pavese

Doći će smrt i imati će tvoje oči

Doći će smrt i imati će tvoje oči –
ta smrt što nas salijeće
od jutra do večeri, besana
i gluha, kao stara grižnja savjesti
ili besmislena mana. Tvoje oči
biće uzaludna riječ,
prigušen krik, muk.
Vidiš ih tako svakog jutra
kada se nadnosiš nad sobom
u ogledalu. O draga nado,
tog dana i mi ćemo znati
da je život i ništavilo.

Za svakoga smrt ima pogled.
Doći će smrt i imati će tvoje oči.
Bit će poput ispravljanja mane,
kao zurenje u ogledalo
iz koje izranja mrtvo lice,
kao slušanje zatvorenih usta.
Sići ćemo u bezdane nijemi. 

 

Otto Tolnai

Bojim se da ćeš sa mnom učiniti iznimku

Nemoj me molim te spasiti bože
bit će muževnije tako
nemoj me spasiti
iako ću te moliti
đačić koji se kaje zbog prvog smrtnog grijeha
beskonačno ću te zaklinjati
nemoj me spasiti
iako ću suzama napuniti
samo tvoje posuđe
napuniti tvoje ulubljene naprstke
tvoje trošne hektolitarske bačve
naridati se
u sve tvoje ofucane crne sokne
nemoj me molim te spasiti bože
ostavi štakora
marljivog radnika u tunelu
neka probuši moju utrobu
ostavi vuka
s kojim sam ušiven u sebe
nek mljacka po mom licu
radije nam se divi
kao žudnom paru
jos se nisi naslađivao žudnjom ljubavnika
nemoj me molim te spasiti bože
čuj moju molitvu kao čisto pucanje leda
nemoj me spasiti
znam da nisi nikada nikog spasio
ali bojim se da ćeš sa mnom učiniti iznimku
nemoj me molim te spasiti
nemoj me molim te spaziti bože.

 

Marko Pogačar rođen je 1984. godine u Splitu. Objavio je pet knjiga pjesama, pet knjiga eseja te knjigu kratkih priča. Priredio je antologiju Hrvatska mlada lirika 2014. Bio je urednik u Zarezu, član je redakcije Quoruma, suuređuje portal Proletter. Bio je stipendist fondacija Civitella Ranieri, Passa Porta, Milo Dor, Brandenburger Tor, Literarische Colloquium Berlin, Internationales Haus der Autoren Graz, Krokodil Beograd, Literaturhaus NÖ, Récollets-Paris, Poeteka Tirana, itd. Nagrađivan je hrvatskim i međunarodnim nagradama za poeziju, prozu i esejistiku, knjige i tekstovi prevedeni su mu na više od trideset jezika. Svirao je bubnjeve u više noise-core, punk i post-punk sastava.

 

Share :