Stanislav Grohovijak: Razgovor o poeziji

03. 11. 2019.

Stanislav Grohovijak: Razgovor o poeziji

Poezija: Stanislav Grohovijak; Izbor pesama iz knjige "Menuet s pogrebnikom" (Beograd: PPM Enklava, 2019); prevod sa poljskog: Milica Markić

Razgovor o poeziji

          Od Ježija i Ježiju – Libertu...


D e v o j k a:
Da li je vidite? Da li je sanjate?
I da li trči hitra - ko s brežuljka ?

P e s n i k:
Ona je ponikla iz bradavica krastavca...

D e v o j k a:
Vi se šalite.
Vi nju tako svileno – vi nju kao leptira
Po zlatnim i skladnim šumama...
Ko iz Dafne tren nežan kad zasvira...

P e s n i k:
Pa da. Ko oštro
kad poljubiš sataru.

D e v o j k a:
Shvatam. Spolja vas ironija gura,
A nežnost iznutra srcu se prikrada...

P e s n i k:
A vi gospođice kao cvet božura
Zapeo da bude bočica parfema?...

Žirafa u plamenu

Pa da
To je nešto
Jadna konstrukcija čovekovog straha
Žirafa što se dimi na dva-tri daha
Pa da
To je nešto

Nešto iza zida od znoja i aspirina
Ta vilica ko topovska razvalina
Pa da
To je nešto

Što vam gnjili brada, trune slepoočnica
Koji zubić cvokoće za skeletom lica
Pa da
To je nešto
 
Nešto što nas čeka
Korisno i opako
Ko noga
Ko srce
Ko trbuh i žarač
Crna humka čovekovog neba

Pa da
To je nešto

O, pesmu ovu pišem ja
Sebi i magarcima
Dvojici s kostoboljom
Jednom sa zuboboljom
Oni će da shvate
Pa da
To je nešto

Jer život
Znači:

Kupovati meso Čerečiti meso
Ubijati meso Slaviti meso
Ploditi meso Psovati meso
Učiti meso Pokopati meso

I praviti od mesa I misliti s mesom
I u ime mesa Uprkos mesu
Za meso što doći će i Za pokolj mesa
Obaška obaška u odbranu mesa

A ONO GORI

Ne traje
Ne hladi se
Ne očuva ni u soli
Kopni
I truli
Otpada
I boli

Pa da
To je nešto

Portretisanje pokojnice 

Gospo, mora da ste puni rana,
Čim ste tako beli u licu...
Dok ležite, kosa vam je kruta, prava
A tuga na čelu seče obrvicu.

Gospo, mora da ste se siti nahodali
Čim ste tako beli u licu...
Dok ležite uspravnih đonova
Gvaš modri izmaglicu.

A ja štrčim – vajni pion – a ja štrčim – vajni pion
Željan slave sve to slikam natenane
Oh, kako strašno je otekla ta žila
Ta debela, debela žila iznad obrve nabrane!

Gospo, mora da ste se nakukali čim ste
Zgasli tako tiho. Muklo ko marveno grlo
Da grunuo nije ni najdalji grom
I sto oblaka u bari se rasplinulo.

Franc Kafka

„Umro je od straha”
Tako je stajalo
A svuda su bili zidovi i limovi –
I stubovi dima – natapirani uvojci
Iznad krovova preneraženih rakȁ.

Pisao je preobražaj ljudi u štakore,
I ovalne oblake kao kula plaha,
Deklinirao mučenja
Konjugirao torture –
Gramatičar straha.

Gde se rodio?
A rodio se nežno –
I ko svaku bebu hranili ga – na flašicu
Nad zemljom je ugledao zelenu vešticu
Krezavu sisu vadila je prilježno.

I još šusteraj, nabijanje klinova u mozak
I zidarstvo, što gipsom zatvara usta i zenice –
I neretko bi zalazio u slivnik klanice
Predano slušajući pljusak.

„Umro je od straha”
Tako je stajalo –

Ispisali su ugljenom noćni zvižduci
Mera epohe takvi su proroci
Iznad krovova preneraženih rakȁ.

(Novembar)

Mala bajka

Ko su ti što idu – kao mi – patuljci?
Zabavne šale razigrane vode,
Vatre i rata?
Mi – komične cifre,
Mirođija svake filozofije?

A ko to ide? – To mi smo, patuljci,
Dugina nejač svih gospodbogova
Te osobe treće na sve pristale
Tako lepa, laka meta odstrela

Mi idemo – udvoje, raspevani
Jedni s izleta, ili iz samice
Sa vešala, ili od ljubavnice
Pride četvrti sa snimanja zuba

A kud idu oni – kao mi – patuljci?
Zabavne šale razigrane vode,
Vatre i rata?
– U slatko nepoznatu
U obećanu zemlju statistika...


(Novembar)
 

Lepota smernosti

Tebi knez brkati –u krznu od samura –
Tebi trojka s rogom, kratež i zečetina,
Il rozbratna tebi iz činije prstima
I zlatna usta kad mljacka se hladetina

Ovde su neophodni koketni medvedi,
Izlaziš iz krzna – Venera iz talasa,
A taj mužić doguzak ko haringa petkom
Sav posut lirikom i pepelom lamenta.

Volim mrak kad ulazim u tvoju belinu,
I tu sreću veliku gramzivo dohvatam
Uz nogu ti priljubljen postajem bezazlen
I u snove neporočne tonem, poslušan. 

Ljubiti se

Ta crna žena – uska – sa štiklama do neba
U samo praskozorje ljudskog roda
Uzvine ruke ko alatke od srebra
I moju glavu oprezno (!)... ljubi ko labuda.

Samo, tada bila je prljava... I govorila bi lj u b a v,
I hodala na kiši tako smelo
A sad je ta žena Njena nevolja,
Koja nosi elegantno telo.

I samo kad su kiše, kad su kiše prave,
I samo kad sneg je – pršić lak –
Vraća mi se ta žena u ruke mastiljave
I vanilije cveta otkriva jezičak. 

Vama, Gospo

Iz tvog plehanog lončeta
Gorki čaj gustiram, gospo –
I tvog pacova pomazim,
Kad mi se nozi prikrada –

Il toročem sa žaračem
Il se rugam karbituši:
To je dama ordinarna
Tvoje dvore ne krasi. 

Prekrasna je tvoja štroka
Sa sazvežđem zlih paukova,
U podrumu tu krepava
Slanininica na kukama.

Vlastelinko moja feudalna,
Tvom majuru poklanjam se ja
Tvoje kose večit sam vazal
Tvoga rebra podanik vazda...

Lav

On je jedini neponiženi nagi car.
Razume se, nagost poentira masiv njegovog mesa –
Širom otvorene grudi vode do glave,
Ugledne.

On je jedini političar od krvi. Mogao bi
Svaki ponor premazati njenom bojom,
da na svakom, pa i najoštrijem kamenu
Ostavi okrunjeni zub.

Razume se, kada umre – skelet grudnog koša
Doći će da lešinare supovi, hijene, i rulja,
Čerupaće ga i po pesku razmetnuti, uzasve
U mukloj,
Grobnoj tišini.

Kuća Ježija Šanjavskog

Ovde sve na mestu stoji: drvo, trem, agava
Ovde vrata za posete, pauci za muve –
Dobaulja i goveče, put prevali krava
Sa Šanjavskim će da ćaska sve do noći gluve.

Ova reka za ptiće je sićušnog odraza
I za vrlo stidljiv odraz lica devičkoga –
A za nebo ugođaj je, melem i obloga
Kad Šanjavski plavet gleda i nebo goneta.

A na krovu kuće, gde kandžice brusi mače
Dim i paru samom pesmom praminja sulundar
Suče oblak iz odžaka čađavi opsenar
Da utrobom napupelom plod nebesa začne.

Čežnja za svežinom

Uzmimo da se isto tako dešava i to:
Trenuci kad ona posumnja,
Kad ječi mašte grmljavina...

A ja sâm
U tom ćumezu gde sve se premeće:
Srca u male motocikle,
Uši u male aerodrome,
Kuće u mašine pune raspevanog mesa.

I otud ta čežnja –
Ta zlatna truba srca:

Da neko uđe, da baci cveće,
Da neko svrati, čašu vode dâ ti,
Da unese pride miris svoga tela
S kišicom na maljama pod pazuhom.

Da haljinom svojom svojski zapahne
Poezijom izmorenu
Baršunastu njuškicu.

O pesniku:

Stanislav Grohovjak (1934 – 1976). Kultni poljski pesnik, prozaist, dramski pisac, publicista, scenarista. Autor 12 zbirki pesama, 5 proznih dela, 13 drama, 30 filmskih scenarija. Vođa pesničkog naraštaja okupljenog oko lista Savremenost. U formalnom smislu njegova poezija odlikuje se metričkom pravilnošću pesama, čitljivom rimom, ritmom, melodijom. Tematski, njegova dela u najvećoj meri definišu motivi groteske, estetike ružnog, bunt prema stvarnosti, dosledno suočavanje uzvišenog i lepog sa prizemnim, običnim, neuglednim stvarima. Ostao je prepoznat kao pesnik koji opeva nakaradu, bolest, raspadanje, smrt. Kulturna politika nije mu bila naklonjena. Boreći se s materijalnim problemima i alkoholizmom, tragično je završio svoj život u 42. godini. Danas se u Poljskoj smatra klasikom.

  

O prevoditeljki:

Milica Markić (1966, Beograd). Diplomirala na katedri za polonistiku Filološkog fakulteta u Beogradu 1991.godine. Do 2009. radila u izdavačkim kućama Nolit, Clio, i u Biblioteci Uprave republičkih organa. Član Udruženja književnih prevodilaca od 2004, od 2009.sa statusom slobodnog umetnika. Angažuje se u popularisanje savremene poljske književnosti, u odabir dela koja ulaze u stvaralački dijalog sa domaćom kulturom, ali i u osvežavanje prevoda poljskih klasika, u prevrednovanje obavezujućih modela i hijerarhija. Naposletku – u uspostavljanje mostova između srpskih i poljskih pisaca. Prevodi poljsku prozu, poeziju i esejistiku. Od trideset do sada prevedenih knjiga najznačajnije su Knjige Jakovljeve Olge Tokarčuk; U pustinji i prašumi Henrika Sjenkjeviča; Sanatorijum u senci peščanika Bruna Šulca; Transatlantik Vitolda Gombroviča; Ljubav i odgovornost Karola Vojtile; Stvarno i nestvarno postaje jedno telo Eugenijuša Dickog; Grafikon Julije Fjedorčuk.

 

 

Share :