Imamo li želju za slobodom?

17. 06. 2019.

Imamo li želju za slobodom?

Razgovarala Marija Dragnić

Za prvi broj časopisa „Enklava“ pjesnik Petar Matović govori o poeziji, politici, provokaciji, privremenosti, pravim pjesnicima i mnogim drugim pitanjima koja ne počinju na „p“, ali su prilično privlačna.

MD: Rekao si da si ušao u svijet književnosti zahvaljujući satima koje si kao dječak provodio u biblioteci, poeziji koja je bila razbibriga na dosadnim časovima u školi. Kada se desio taj trenutak u kojem si osvijestio da želiš da književnost bude više od razonode u poretku privremenih okolnosti?

PM: Nekad mi se čini da, mada zvuči pretenciozno, jednostavno nisam imao izbora. Oca sam izgubio kada sam imao dve godine, majka je radila prekovremeno, i dve godine pre nego što sam krenuo u školu ostavljala me je periodično samog, kako bih se „osamostalio“. Kada napolju nije bilo drugara iz zgrade, što je bilo često u podnevnim satima, dok porodice zajedno jedu i odmaraju se, odlazio sam u čitaonicu biblioteke, bila je u prizemlju zgrade u kojoj smo stanovali. Mahom penzioneri čitali su štampu, u apsolutnoj tišini, što mi je verovatno bilo dovoljno kako bih izbegao samoću. Ćutao sam sa njima gledajući slikovnice, potom čitajući stripove.

Jednom prilikom bio sam krajnje preplašen dečijom serijom u kojoj se pojavila veštica. Prezao sam da odem u toalet, koji se nalazio u potpuno zamračenom delu hodnika, jer sam pomišljao da će baš ta strašna veštica odnekud da iskoči i odvede me ko zna kuda. Nekoliko puta sam čak u tom strahu urinirao na terasi (vreme je bilo toplo, olfaktivni momenat nenarušiv), što je izazvalo veliki bes kod majke, te sam izvukao debele batine. Danas mislim da je i ona bila prestrašena mojim strahom, a šiba se u to vreme još uvek shvatala kao univerzalni lek. Dosetio sam se solomonskog rešenja: ispričao sam bibliotekarkama o strahu i one su me jednostavno puštale u njihov toalet, uvek idući ispred mene da bi upalile svetla. Tako su čitanje i police sa knjigama postale svakodnevica, stalno okruženje.

U osnovnoj školi, dosadu na časovima prekraćivao sam „piskaranjem“ na poslednjim stranicama sveski. Disciplina je tada bila čelična, i jednostavno bojao sam se da šapućem, dobacujem papiriće drugovima, vrtim se u klupi.. Bio sam prestrašen kad bih bio opomenut, znao sam da sledi kazna u školi, ali još gore – i kod kuće! Dakle, opet strah. Tako sam stvarao naviku.

U periodima kada se čine izbori, ništa mi drugo nije bilo nadohvat ruke. (Antisluhista sam, izraziti antitalenat za crtanje, sport me nije interesovao, socijabilnost mi je bila prilično skromna.) Vremenom se čin pisanja razvijao u želju – biti posvećen tekstu, istraživati ga, kretati se kroz jezik. Ništa mi drugo nije donosilo toliko zadovoljstva i sreće. Želja je postala određujuća. Sada mislim da je tadašnje „piskaranje“ bilo zapravo izgovor da ne pripadam svetu koji ne želim. Kada možda malo bolje razmislim, strah i navika usmerile su me ka literaturi, u kojoj sam pronašao zadovoljstvo.

Ali ni danas ne želim da prihvatim sebe kao pesnika, čini mi se da je suviše određujući, zahtevan i odgovoran pojam. Ili edukacijom robujem kanonskom određenju pisca, ili – sumnjam! A biti sklon sumnji u ovom poslu, mač je sa dve oštrice, jer s jedne strane vodi prepravkama, a s druge strane implicira tamnicu fioke. Uostalom, prezam da identifikujem sebe u bilo kom smislu, osim kao ljudsko biće, jer takve identifikacije uvek podrazumevaju ulaženje u uloge, kojih se užasavam. Ne želim da sebe odredim u klasičnom smislu, čak ni kao srednjoškolskog nastavnika književnosti, iako taj posao radim preko deset godina. Jednostavno, otporom prema autoidentifikovanju želim da ostavim prostora za neko moguće naknadno i drugačije otvaranje. Boravak u nekoj profesiji, hobiju, bilo čemu, utvrđuje maske, pa neka svest o njima bude makar simbolički otpor pozama.

MD: Kakvu ulogu na tvom pjesničkom razvojnom putu igra zbirka „Kamerni komadi“ koju si objavio sa samo 18 godina? Da li je bilo lako doći do prve objavljene knjige?

PM: Živim u Požegi, malom gradu na jugozapadu Srbije, sedamdesetak kilometara od Bosne, zbog učestale magle nazvanim: srpski London (centar regiona je Užice, srpski Čikago). Imam sedamnaest godina, učenik sam trećeg razreda gimnazije, godina je 1995. januara meseca, i čitam Celana, Seferisa, Hikmeta. Ne mogu reći da razumem to što čitam, pre osećam, ali uživam u toj pozi. Nekad pišem, i volim da zamišljam sebe kao ozbiljnog pisca, koji zatrpan papirima sedi po vasceli dan za stolom i u mehaničkom zvuku tipki osluškuje reči koje tek nastaju. A zapravo bežim iz škole. Prteći otežali đački ranac na leđa, kažem majci dok izlazim: Žurim na časove, ćao!, i jednostavno šmugnem u Golf.

Golf je picerija sa visokim separeima, zavučena u odnosu na prometne ulice i predstavlja idealno mesto za skrivanje. Poručim čaj od kamilice, najjeftiniji je. Otvaram svesku svaštaru i žvrljam. Napolju promiče sneg, suv i krupan, postepeno ubrzava, po trotoaru se formira tanak sloj beline i asfaltno sivilo bledi. Grane gradskog drvoreda, gole, težaju od slaganja pahulja. Sve to posmatram kroz prozor: ljudi prolaze, neka žena u crvenom kaputu nosi crni kišobran, neka manguparija pravi mršave grudve i gađa prolaznike i vidim krupne osmehe, ali ih ne čujem: staklo je debelo, a dovoljno prozirno. Konobarica donosi čaj i sveću. U ovoj gradskoj zoni restrikcije električne energije baš su u vreme popodnevne školske smene. Energetski sistem Srbije je na izdisaju, sankcije traju, i struju imamo na smenu. U domovima, zbog iskakanja faza ili naglih strujnih udara, stradaju aparati. Na terasama i prozorima često vidim tegle namirnica, poput krastavčića, turšije ili ajvara: frižideri ne rade, a napolju je mraz. Stanovi umeju da budu hladni. Kao i Golf. Postoji plinska peć, mada nedovoljno jaka da zagreje prostor. Svesku obasjava plamen, čaj prestaje biti topal, u njega pušem nesvesno, po navici, i neću ga ispiti dok ne krenem odatle. Uglavnom, buljeći u belinu, što sveske, što snežnog dana, utopljavam se jaknom i, pomalo mazohistički, predajem se pozi odbeglog stihoklepca, zbog koje u tom trenutku volim sebe.

Intimnost i toplinu koju tako paradoksalno osećam, želim da prenesem u reči koje nastaju; nikako atmosferu u kojoj zapravo živimo: sankcije, susedstvo rata (u kojem naravno ne učestvujemo, kako javlja državna televizija, mada gradom promiču paramilitarci i vojna efektiva), posledice inflacije, nezaposlenost, očigledna cenzura u medijima. Kada bih napisao nešto što bi trebalo da bude toplo, osetim zadovoljstvo, osetim zdravlje. To su svakako sebični razlozi za pisanje, ne osećam krivicu, samo hedonistički uživam. Osim toga, nemam ništa drugo.

U to vreme, zadesila me je prva nagrada na „Limskim večerima poezije“, koja je donosila objavljivanje knjige. Pojedini pisci, stariji i iskusniji sugrađani, govorili su mi da ne objavljujem u tim godinama zbirku, s tezom da to može biti teško breme, koje pomrsi konce ozbiljnom spisateljskom sazrevanju. Ipak sam to učinio, sa ove distance iz posve neliterarnih razloga. Ta nagrada, i knjiga kao njena posledica, obezbedila mi je neku vrstu mira u uvek dinamičnim i na različitost nespremnim vršnjačkim grupama. Sećam se, a bilo je to pre priznanja, da su mi jednom prilikom bacali svesku sa pesmama po učionici i smejali se, naravno da mi je korpulenta malenkost (sic!) pomogla da uzvratim, ali i danas imam ukus gorčine. Potom se sve promenilo. I profesori u školi su mi dodatno „gledali kroz prste“, što sam ja (be)zdušno iskorišćavao. Danima nisam dolazio u školu, uživajući u pozi piskarala, knjige sam čitao na interesantim lokacijama: na želežničkim stanicama (odlazio bih vozom za Užice, u čekaonici bih presedeo ceo dan i čitao), ili pod gradskim mostom. Ta zbirka me je otvorila u socijalnom smislu, odnekud su se pojavili ljudi s kojima sam se razumeo, desila su se neka lepa prijateljstva, pijanstva i manifestacije libida.

U tom trenutku počelo je intenzivno druženje sa Borivojem Adaševićem, proznim piscem, koji je zauvek otišao početkom godine. Ta knjiga našeg druženja zatvorena je, bili smo prijatelji, upućeni jedan na drugoga, možda i više nego što bismo bili u nekoj drugoj, većoj sredini. Značio mi je puno, već tada govorio je da je pisanje usamljenički posao i ukoliko odlučim da mu pripadam, moram biti na to spreman. Bio je, kako je precizno opazio jedan naš prijatelj, monah književnosti.

Nije prošlo dugo vremena, kada sam shvatio upozorenja o opasnosti knjige u tim godinama. Prijatelji su mi otvorili svoje kućne biblioteke, došao sam do književnosti koja se nalazila van kanona, i šta god bih u tim vremenima napisao, smatrao sam da je toliko loše, da je... jednostavno, bio sam u blokadi. Želeo sam da izvedem ono što nisam mogao. Neprestana strepnja i strah, delovali su demotivišuće. Bilo je potrebno da prođe nekoliko godina kako bih napravio otklon od takvih emocija. Sa ove distance mislim da je presudna godina bila ona u kojoj sam se privremeno odvojio i od fakulteta i od knjiga, a u kojoj sam konstantno radio najteže fizičke poslove, koji su mi pokazali neophodnost i važnost živeti sada i ovde.

MD: Jednom prilikom si istakao kako smatraš da se pjesnikom postaje. Zbog takvog odabira glagola stiče se utisak da težiš prihvatanju izvjesne odgovornosti kada je pisanje poezije u pitanju. Isto naslućujemo i čitajući sledeće stihove: Svaki put obećavam, kad pred brijač palcem/ispitujem oštricu žileta, da ću, čim budem/zadovoljan sobom, napisati pesmu (Na oštrici brijača, iz zbirke „Koferi Džima Džarmuša“). Možeš li precizirati na šta se taj osjećaj odgovornosti odnosi?

PM: Navedeni stihovi zapravo su pokušaj lišavanja samoće, introvertnosti, adolescentskih žalopojki nad samim sobom. Razumeo sam da ne vredi pisati u daunu, već iz zadovoljstva i stabilnosti, čak i kada je reč o „luzerskim“ doživljajima. Negde sam naišao na stav da se pesnik postaje posle 25 godine, jer se do tada čovek bavi sobom, a nakon tih godina – svetom, izlazi iz sebe. Naravno, ta 25, nije za svakoga kalendarska godina, ali govori o jednom važnom momentu – o potrebi decentriranja, otvaranja, lišavanja egoizma. To što narcis misli i za sopstvene fekalije da su zlato, jer su njegove, za ovaj svet ne znači ništa!

S druge strane, ideja da se pesnikom rađa, a ne postaje, lišava autora te neophodne estetske autocenzure. Nije sve što se napiše dobra pesma. I naposletku, postajati znači izgrađivati sebe u neophodnom sjedinjavanju čitalac-autor, detektovati loša mesta, smestiti sebe u jedan kontekst, ali ne zatvoriti se u njemu, raditi na sebi. Rođen kao nešto podrazumeva završenost, tu nema razvoja, zato je neophodno menjati se. Štaviše, ni nezadovoljavajući eksperimenti, nakon kojih dođe nešto dobro, nisu promašeni, jer su se manifestovali kao dobra stepenica do narednog nivoa.

MD: Gradeći svoju poetiku, ti se u manjoj ili većoj mjeri naslanjaš i na horizontalu velikana pjesničke tradicije, srpske, ali i šire (Hristić, Dragojević, pjesnici iz poljske književne tradicije, Brodski...). Hristić, na koga i direktno referišeš, objašnjava kako je moderno... objektiv kroz koji mi posmatramo prošlost, i da smo uspjeli da budemo savremeni ukoliko dosegnemo jedno takvo osećanje tradicije. Slažeš li se da je, tražeći izraz za sopstveni senzibilizet, pjesnik istovremeno u potrazi za tradicijom, koja je uvijek i stvar ličnog izbora (Ivan V. Lalić)? Putuje li tako pjesnik kroz vrijeme, u prošlost, za onima koje (će) smatra(ti) svojim precima, i u budućnost, za svojim glasom? Koliko je putanja takvog vremeplova uslovljena granicama autorovog jezičkog domicila?

PM: Kontinuitet potvrđuje idenitet, davno su već utvrdili psiholozi proučavajući pojedinca. Ali ovaj stav se ne mora ograničiti na individuu. Kako postojimo i u jeziku (književnost više nego bilo šta drugo), svest o dijahroniji je itekako deo autorskog upotpunjavanja. Pozivanje na tradiciju jeste podjednako zahtev i za dijalog i za polemiku.

Već onog trenutka kada iščitamo tekst, bez obzira kojem vremenu pripada, ulazimo u dijalog sa prošlošću. Na taj način i savremena literatura može se baštiniti. Stihijski uticaj pročitanog u mladosti neosporan je, tako očigledan u prvim pokušajima, ali kasnije se nasleđe može prevrednovati, odnosno svesno menjati i odabirati. Zato književna tradicija ne zaslužuje jedninu. 

U kulturama čiji su govornici mnogobrojniji i koji imaju duži jezičko-kulturni kontinuum, to je i uočljivije. Jedine granice koje priznajem jesu jezičke. Upravo dobri prevodi poezije, kojih je ipak malo, omogućuju suštinski i dinamičan dijalog sa drugim kulturama, koji uvek deluje tako da dodatno razvija sopstveni prostor.

MD: Koje bi toponime na svojoj čitalačkoj mapi izdvojio kao najvažnije?

PM: Velegrad, planina i more. Nekada se oni transformišu u konkretne geografske tačke, poput Beograda, Krakova, Barselone, Pariza, Varšave, Tatri, obala Majorke, Gotlanda i Dalmacije; naravno, i Kablara, planine u mom susedstvu, sa čijeg se vrha u jesenjim danimа vidi more magle u požeškoj kotlini. Sa tog vrha zamišljam grad u logorskoj žici, izvan koje sam. I to je ono što mi donosi osećanje slobode, jer provincija nemilosrdno spušta na tlo. Moja sugrađanka, jedna umna žena, koja se zarad upliva u bračne vode doselila iz velegrada, tvrdi da ju je održalo osećanje privremenosti. Možda takva svest obezbeđuje vitalnost, nepredavanje okruženju, kakvo god ono bilo. Svet počiva na oštrim, često banalnim opozicijama, i nigde ne postoji zaista suštinska fuzija različitosti. Pripadati samo jednom polu, neminovno implicira ušuškavanje, učaurivanje, ustajalost, a u tome nema životnosti, što je važno za literаturu.

Sećam se jednog eseja poljskog pesnika i prevodioca, Stanislava Baranjčeka, u kojem kaže da je, bivajući prvi put na zapadu, bio šokiran koloritnom arhitekturom. Pojednostavljeno, stambene zgrade bile su u različitim, veselim bojama. Toliki je šok nastao u njemu, jer život u socijalističkom sivilu istočnog bloka, nije davao ni trunku mogućnosti da se zamisli drugačija farba. Problem svakodnevice je taj što se na nju naviknemo i prestanemo da je opažamo. Zato su nam važna putovanja. Zato je važno promeniti mesto, jer ta promena donosi čuđenje, što je neophodno da pokrene tekst.

MD: Uopšteno, kako opisuješ odnos čitalačkog i spisateljskog iskustva?

PM: Kao neophodnost. Donekle sa zavišću. Danas mi nedostaje spontani, bezinteresni doživljaj čitanja. Mislim da sam ga izgubio već na fakultetu. S druge strane, iščitavanje dobrih knjiga smešta autora u kontekst književne tehnike, ali mu i filtrira praksu teksta. Ne verujem piscima koji su tek puki talenti i hvale se da ne čitaju (a takvih ima, verujte!).

Nemoguće je prevazići omaške, kao neophodne razvojne linije, bez čitanja. Pasionirano pripadati svetu čitanja, znači tragati za dovoljno vremena, da bi se živelo na jedan drugačiji, nesvakidašnji način, te se ruši ta prokleta glad za materijalnim. Čitalačko iskustvo može blokirati autora, ukoliko prejako želi da dosegne visoku meru najboljih pisaca. Naposletku, treba povući granicu između sopstvenog glasa i pročitanog, što u izrazitoj ljubavi prema nekom piscu, kao i u svakoj, nije jednostavno. Ali to je već na autoru. On bi trebalo da bude svestan vlastitih mogućnosti i dometa, i da ne ide preko njih. Međutim, spasonosno je da se dometi mogu razvijati vremenom i čitalačkim iskustvom, koje se nikako ne sme ograničiti na samo jedan tip literature, jer uvodi u beskrajno ponavljanje i dosadu. Ne verujem piscima koji su preterano dosledni u svom stilu, jer je potrebno menjati se, razvijati, uzrastati.

MD: U svojim knjigama uvijek se dotičeš aktuelnih dešavanja u društvenoj stvarnosti, tvoj poetski diskurs je kompozicija različitih registara, među kojima, na primjer, prirodno funkcioniše i onaj svojstven digitalnoj kulturi, mada se mnogi na nju tek privikavaju, i u jezičkom smislu. Ne zaobilaziš ni engleski jezik, koji kao lingua franca ulazi u jezičko iskustvo najvećeg dijela globalne zajednice, pa tako i naše. Da li sve to predstavlja tvoj napor ili potrebu da se u jeziku aktuelizuješ kao pjesnik savremen? Dešava li se to spontano, ili govorimo o promišljenim koracima u građenju jedne osviješćene poetike?

PM: Bavljenje literaturom podrazumeva oboje. Tek kada ono što promišljamo, što nas intrigira, siđe u dubine iskustva, u emocije, postane spontano. Zato je važna sporost, ili strpljenje. U današnjem trenutku, zaposleni čovek nema vremena da obradi svoj emocionalni život, odatle i toliko rašireni virusi neuroza – anksioznosti, psihosomatizacije. Pre dva meseca sam po prvi put u životu video u međugradskom autobusu devojku kako čita poeziju, što me je ohrabrilo! Možda je upravo to forma ovog vremena, utoliko trendovski nastrojena ka kolokvijalnom, urbanom, sa anegdotskom poentom, ali u svakom slučaju, kao koncentrat emocija, može itekako da dâ dnevnu dozu emotivnog života.

Živi govor, koji je danas pretrpan tuđicama, za mene je interesantan, jer takvim idiomom sugeriše se nešto stvarno, postojeće, jedan drugačiji način življenja, pogleda na svet, i to je ono što me tera da ga dodatno opazim, pa i razumem. Kada čujete adolescenta koji ushićeno govori cool!, apdejtovati, lajkovati, hejtovati, nisu to više proste upotrebe tuđica, već jedan kompletan doživljaj, pripadnost određenoj grupi, jednom malom svetu, koji sa porastom uticaja tehnologija, pruža nove prostore za čoveka, samim tim je provokativan i interesantan, izazovan za poetsku obradu. Rečeno nešto tradicionalnijim iskazom, potrebno je opevati svet. U tom smislu, da budemo savremeni, nagoni nas, prosto, a paradoksalno rečeno, sama savremenost. Interesuje me kako se čovek, okružen tehnologijom, a to je već bitna promena (kao da se pomeramo ka vizuelnoj kulturi, pre svega mislim na prisustvo interneta, koji se zasniva na puno slika, a malo teksta), prilagođava. Takav idiom udesio me je sasvim spontano; a naknadno sazrevanje donelo je neophodno promišljanje. Poezija ima snagu da razvija i nadograđuje jezik, koji je u direktnoj zavisnosti od pogleda na svet (ili obrnuto). Ima snagu da pokaže lepotu i tamo gde je ne pronalazimo rado. U tome je njeno trajanje, istrajavanje, i zato smatram da nikad neće prestati da bude aktuelna, pa čak i kad joj društvene okolnosti nisu naklonjene.

MD: Česlav Miloš je u jednom intervjuu objasnio kako se u svojoj poeziji sve manje bavi istorijskim pitanjima, upozoravajući na pretenciozni, dobronamjerni etos u književnosti i umjetnosti, zbog kojeg autori mogu da zaborave na sva važna pitanja, osim aktuelnog problema. Tvoja poetika je do sada dijelom podrazumijevala i društveno-istorijsku perspektivu, i čini se da su neke od tvojih najuspjelijih pjesama pisane upravo iz tog ugla svjesnosti (npr., mnogi stihovi iz ciklusa Izlazak, periferija u zbirci „Koferi Džima Džarmuša“). Kakva su tvoja trenutna razmišljanja o tome? Do koje mjere, i iz kojih namjera, pjesnik treba u stihovima da problematizuje goruća društvena pitanja?

PM: U onoj meri koliko ih intenzivno, iskreno proživi. Ne možemo živeti autistično, potrebno je precizno detektovati okruženje. Pisati angažovano, podrazumeva nemirenje s njim. Angažovanost je potreba da se univerzalno i suštinski problematizuje ne politička stvarnost, već neposredno okruženje. Dodao bih i da je pitanje angažovanosti u značajnoj meri suženo na političku svakodnevicu, što verujem da izbegavam. Lično, grozim se dnevne politike, ali upliv takve bizarne prostote beskrupulozno uništava sve pred sobom, tako da smo instiktivno prinuđeni na reakciju.

Onim što pišem, što je percepirano kao angažovano, želim pre da ukažem na unutrašnje konflikte promišljajućeg subjekta, suočenog sa relativizacijom sistema vrednovanja, dakle onih trajnih humanističkih vrednosti koje su često ugrožene. Na ovim prostorima pitanje slobode se uvek postavljalo kao goruće.

Ne znam za koje bi se pisanje, u jednom širem kontekstu, moglo reći da nije angažovano. Kada pisac govori u svom tekstu o pop kulturi, a uzimajući određeni idiom ili reference iz nekog potkulturnog miljea, naravno da se podrazumeva otklon od kanona. Angažovana je i ona poezija koja problematizuje otklon običnih ljudi od kulture. A svi smo zainteresovani za vlastite pozicije, koliko god se branili humanističkim obzirima.

Nijedna moja knjiga nije u potpunosti angažovana, niti npr. introvertna, što implicira da mi je cilj da sučelim makar dva pola individualnog življenja, da bih ukazao na njegovu celinu. Angažovana poezija postaje dobrom, tek kad prevaziđe trenutne konkretne društvene događaje, koji su bili zamajac tekstu. Herbertove pesme, one u kojima je najočigledniji ezopovski jezik, jesu vanvremenske, i ukazuju na mnogo dublje odnose sistema prema pojedincu, nego trenutak u kojem su nastale, a to je Poljska u vreme diktature proletarijata (naravno, to shvatite krajnje cinično). Diktatura nikada nije oborena na izborima (ne verujem ni da će ova), ali pisci su nekada imali značajnu podbunjivačku ulogu, svakako je tome doprinela popularnost literature. Zato ne izgleda danas nimalo slučajno što je ona pomerena na krajnju marginu društva i što je njen uticaj postao takoreći neznatan.

MD: Istom prilikom, Česlav Miloš kaže kako provincijski gradovi pesniku daju drugačiju i bolju perspektivu, govoreći o Vilnusu, koji je za njega imao važan i trajan uticaj. Ti živiš u Požegi. Da li tvoja relativna geografska udaljenost od centra događanja (ako pretpostavimo da je on u Beogradu) utiče na tvoju perspektivu, i na koji način?

PM: Koliko god mi Beograd nedostajao, pre svega iz socijalnih razloga – susreta sa akterima žive literature, a među kojima se najbolje osećam, čini mi se da život u njemu spontano zatvara određene persepktive. One se u manjim mestima jednostavno šire, jer su vam bliže, i teraju vas da razumete različitosti, i nauče vas kako da u svemu tome „igrate“. Ima zaista fine zavetrine u prestonicama, naročito kada se pisac dobro uhlebi, u manjim gradovima potrebno je dosta energije da bi se sačuvao mir. Prioritet naše pozicije bio bi - izboriti se za priznanje vremena za pisanje.

Naša neposredna okruženja nisu otvorena za različitosti, ali kontakt sa svakodnevnim životom ume biti vrlo inspirativan. U manjim mestima lakše je čuti neobične priče. Neke od njih su inicirale pojedine pesme. Zato pisac ne sme da se zatvori u uske krugove, niti u literaturu. Život u provinciji uvek nosi određeno breme, pa i opasnost da vas proguta. To jeste hod po žici. Ako hoćete vreme za rad i prihvaćenost, mir, gde ih pronaći?

Po završenom fakultetu, otišao sam u selo da obiđem dalju rodbinu, uz koju sam, sticajem okolnosti rastao. I dalje sam se osećao neprihvaćenim, sećam se da sam stalno za njih bio parazit: te samo čita, te fantazira, te alergičan na seno, te iskoče mu žuljevi kad drži budak, tikve ne jede, proju ne voli... Deda ujak me je upitao – Dela momče, šta ima kod tebe za celo ovo vreme? Treba li da napomenem, u tom razgovoru hteo sam da razrešim sve komplekse, izgovorim nešto što bi mi dalo osećaj male, slatke osvete. Počeo sam da nabrajam, namerno podvukavši da sam profesor u srednjoj školi (računao sam da to seljanima jednostavno bolje zvuči nego npr. osnovna škola), da sam objavio toliko-i-toliko knjiga, da sam preveden na toliko-i-toliko jezika, da pišem ovo i ono...! U tim trenucima bio sam ponosan na sebe, glas mi je bio malo podignut, energičan, samopouzdan, sve je to trebalo da ostavi utisak i zada udarac kojekakvim stereotipima. Slušao me je jako pažljivo, klimao glavom dajući do znanja da razume. Osećao sam da mi je pobeda nadohvat ruke... Završio sam, osmeh mi nije silazio s usana. Uzdahnuo je, saosećajno, potapšao me po ramenu, i tužno rekao – Šteta, toliki čovek!

MD: Pored književnih referenci, u tvojim pjesmama nailazimo na transparentnu komunikaciju stihova sa svijetom filma, muzike... Smatraš li da je važno za pjesnika da izjednači ili makar približi izvore kada je u pitanju prikupljanje građe za pjesmu?

PM: Izvori su sve ono što predstavlja okidač za nastajanje pesme. Naposletku, ne treba smetnuti s uma ni urbanu usmenu potkulturu koju mlađi pesnici rabe. Nije li odnos onda sličan onim prvim pesnicima, pobornicima Vukove reforme, koji su često pevali „na narodnu“, dakle u konkretnom dijalogu sa tadašnjom usmenom kulturom, koja je njima bila i savremena, svakodnevna, a ne kao nama danas – tradicija.

Građom u poeziji, i kad ona dolazi iz drugih sfera umetnosti, nazivam sve ono što pokreće dijalog, ali nam ona podjednako služi da razumemo vreme u kojem živimo, da ga osetimo, a istovremeno poezijom mu pružamo trajnost. Npr., u „Koferima Džima Džarmuša“ nalazi se pesma Buđenje mesečine, ispevana u prvom licu. U pitanju je poetska obrada priče mog kuma, koji je prvu noć bombardovanja proveo na položaju u rovu. Ujutro, na obodu rova, video je ogroman geler koji je još tinjao, topla zemlja je pomalo isparavala, a mesec bledeo. Ta njegova priča je poslužila kao izvor, kao potka, makar tako verujem, na koju sam dodao vlastiti doživljaj nadograđenog predela u susretu sa smrću i od toga napravio pesmu.

MD: Kakva je situacija sa srpskom književnom scenom u tom smislu, osjeti li se u domaćoj poeziji približavanje tzv. visoke i popularne kulture?

PM: Nažalost, čini mi se da i dalje postoje, sveukupno gledajući, vrlo čvrste granice između ova dva pojma. Približavanje se primeti pre svega na nivou intencije, ne i realizacije. Naravno, izuzeci potvrđuju pravila. Konzervativna linija naše kritike, a najuticajnija, i dalje nema snage, odnosno metodologiju, kojom bi opazila vrednost popularne kulture. Ako postoji išta dobro u tome što je Nobelova nagrada dodeljena Dilanu, to je: nešto ubrzaniji tempo kojim će se potkultura na ovim našim prostorima uključiti u kanon. Bilo je pojedinih slučajeva kada su žiriji nagrada bivali otvoreni za takve poetike, što svakako uliva nadu.Naša proza, stiče se utisak, uspešnija je u tom približavanju (mada u nekom širem estetskom vrednovanju ipak bih prednost dao našoj poeziji). Lako je govoriti o intertekstualnosti npr. iz književne tradicije ili filozofske, lako je danas tumačiti reference na Aristotelovu ili Platonovu filozofiju, ali zato ostaje čitavo polje pop kulture koje još nije zadobilo svoju detaljnu interpretaciju. A odgovornost leži pre svega na ličnom iskustvu i obrazovanju čitaoca-kritičara i autora. Potrebno je radikalnije prihvatanje stvarnosti.

MD: U pjesmi Stoya doll („Odakle dolaze dabrovi“) daješ neke autopoetičke komentare (npr. Kulminacija nije nužno seksualni čin, već umetnički), povezujući seksualni i čin umjetničkog stvaranja. Koliko je odnos poezije i erotike važan za tebe?

PM: Važan mi je u onom smislu u kojem može da problematizuje zadržavanje granice između strasti, suptilnosti i sirovosti. U tom smislu strast, libido, miri ova područja. Ne verujem u literaturu koja nije nastala iz strasti. A spisateljska strast nije ograničena na čistu energiju, već na istrajavanje npr. na stilu, veri u njega.

Pomenuta pesma zapravo sadrži jednu latentu opasku na deo književne scene. U novogodišnjem prazničnom broju dnevnih novina, koje moja mati kupuje zarad preciznog TV programa, nađem listu 100 (ni manje ni više) najuticajnijih Srba u inostranstvu. Na visokom 7 ili 8 mestu stajalo je ime – Stoya Doll. Priznajem da sam bio zbunjen, nisam znao ko je u pitanju, pa sam izguglao. Kako sam toliko neobavešten! Pa u pitanju je junakinja filmova za odrasle, zvezda Digital playground producentske kuće! Pročitao sam njen intervju i saznao gomilu nestvarnih detalja o njenom životu. Odrastala je igrajući se na kućnim računarima (tek tada mi je sinulo od kojih je reči sastavljena reč joystick i koliki to ima potencijal za razvoj jedne porno glumice ). Iskazi na engleskom jeziku u ovoj pesmi zapravo su citati iz njenog intervjua. Na pitanje Are you a fan of the big penis? (na stranu moja šokiranost, ali šta pitati porno glumicu???), odgovor je bio My vagina is a flower, delicate flower. Iz nekog razloga mi se uspostavila jedna začudna, mada nikako i istinita, paralela sa delom našeg društva, sa delom književne scene, sa delom Kruga dvojke. (Biografija joj je zaista nestvarna: http://www.rogreviews.com/16814/interview-stoya-0/.)

Suštinski odnos erotike i poezije treba preispitivati, prevashodno na planu jezika. Interesuje me erotika - koja prekoračuje granicu suptilnosti prelaskom u divlje - i kako je upregnuti u jezik, a ne biti banalan. Pesme u ovom broju „Enklave“ problematizuju odnos erotskog i političkog. Kako je kod nas, iskustvo nas je naučilo, politika pre svega razarajuća sila, dakle tanatos, to mi je izgledalo provokativno da se u idiomskom smislu ukrsti sa onim strasnim, erotskim koji u svojoj jezičkoj manifestaciji ne preza da u sirovom izrazu, jako bliskom kolokvijalnom idiomu, idiomu ljudi sa društvene margine, preispituje smrt kao posledicu zla i libida.

MD: A religija, kakva je njena uloga u tvom pisanju?

PM: Pre bih rekao vera, religija ima institucionalni karakter. Sebe pokušavam da doživim u neku ruku kao vernika. Uostalom, suočeni sa vlastitom smrtnošću, imamo li luksuza da ne verujemo u onostrano? Pesnička praksa je nastala iz magijske: najpre je služila plemenskim vračevima da bi se obratili božanstvima. Shvatili su tada, ti golotrbi divljaci, da je potrebno promeniti svakodnevni govorni jezik da bi se dosegnulo ono iza. Mislim da je to jako provokativan momenat, može li jezik da prevaziđe granice telesnog?! To je tek jedan oblik večite žudnje za besmrtnošću. Voleo bih da sam npr. bolji hrišćanin, ali izgradio sam nepoverenje prema crkvenim zajednicama danas, jer ne utiču na dublje poniranje u duhovnost, a i ogrezle su u etnofiletizam, te je neophodno da se hristijanizuju (sic!).

MD: U tvojim pjesmama ne nalazimo previše boja, ali zato hvatamo dosta svjetlosti. Na primjer, u „Koferima Džima Džarmuša“ ta svjetlost je u potpalublju zrak sunca/ostao kao na fotografiji (Iz kapetanovog dnevnika), ili ona koja dolazi iznutra, iz krvi (Selidba), ponekad je to zmijski sjaj koji šamara zenice (Zmijski sjaj), tek diodni proplamsaj (Proplamsaj) ili je rasuta u svice koji će pohrliti iz telefona kad stigne očekivana poruka (Straža). Zbirku „Iz Srećne republike“ započinješ Isijavanjem, u sledećoj pjesmi već neki sjaj zrači iz tmine (Godina je 1996.), u Isparavanju soli pišeš Hteo sam da te odvedem u pustinju svetlosti,/gde ne bismo se razaznavali od bleštavila, itd. Šta za tebe sve predstavlja ta svjetlost za kojom uporno tragaš iz pjesme u pjesmu i dodjeljuješ joj nove oblike i prirodu?

PM: Predstavlja posebne doživljaje, poput neke mučnine, težine i besmisla, koji su me iznenadili takvom dubinom, što bi se u ovom odraslom dobu nazvalo, počesto i sakrastično, egzistencijalnom mučninom. Uvek je taj zrak bio pomešan sa tišinom i dobom dana (podnevom!). Tako da ta svetlost ima različita značenja, negde je ona neophodni izlaz u slobodu, a negde osvetljavanje otužnosti. Sećam se zraka koji je koso ocrtavao granicu senke i videla na zgradi, bilo je to još u drugom razredu osnovne škole, pri povratku kući. Bila je jesen, miholjsko leto, dan miran i bez vetra, svi uslovi za uživanje u lepom vremenu na izmaku sunčanih perioda bili su ispunjeni, ali vazduh sam osećao kao ustajalost, gorčinu i bezizlaznost.

Što se tiče boja, dodao bih da one postoje na jednom drugom planu, tipa monohromatske fotografije na kojoj je izdvojena tek crvena. S druge strane, plavu osećam kao boju vremena (japijevske košulje, led lampice na personalnim elektronskim uređajima). Naposletku, led osvetljenje donosi drugačiju svetlost nego obične sijalice (koje odlaze u prošlost), naročito u poslovnim zgradama – tu svetlost nekada opažam kao čistu, nekad kao sterilnu. Nekada u njima osećam destruktivni korporativizam, nekada prosto – mir.

MD: Pjesmu O hrabrosti („Iz srećne republike“) otvaraš stihom Nemati hrabrosti za mene bilo je lišiti se poezije. Zašto je hrabro pisati poeziju i zbog čega vrijedi prihvatiti se tog zadatka danas?

PM: Zato što pisati poeziju danas svesno znači lišiti sebe mnogih životnih trenutaka, jer je usamljenički posao. A ne raditi ga, znači nemati hrabrosti ispoštovati sebe i održati se u određenoj meri van sveta. Uostalom, potrebna je dobra doza samokontrole održavanja balansa zarad neotuđivanja od spoljašnjeg. Autistični momenti prenebregnu priču zarad npr. stila, izgubi se celina. Oni koji se u ovom vremenu odluče da pripadaju svetu literature svakako subverzivno deluju za aktuelni sistem vrednosti. Kakva god da se poezija piše, ona je simbol pobune, neophodni otklon, distanca i potraga za drugačijim, boljim svetom. Nije se bez razloga ironija od tropa uzdigla na nivo strategije. Postala je zaštitini znak današnje vrhunske literature, jer njom uspevamo da upremo prst na gorčinu bivstvovanja, a tim ukazivanjem se traži, i pronalazi, mir i zadovoljstvo.

MD: Zašto je važno čitati? Šimborska kaže da je čitanje najveličanstvenija razonoda koju je ljudska vrsta dosada osmislila, ističući da je Homo Ludens u procesu čitanja sam i slobodan. Ti pišeš kako poezija ne znači kao hleb ili novac,/već morfijum (Isijavanje, iz zbirke „Iz srećne republike“). Po čemu je čitanje igra i sloboda, zašto je kao porok?

PM: Zato što čitanje donosi duže osećanje životnosti i dinamizma nego svakodnevica, i ukida površnost. Uostalom, najinteresantiji delovi naših života jesu zapravo trenuci, to stalno iščekivanje da se nešto desi. Literatura hrani adrenalinski sindrom neprekidnog dešavanja. Ona je i porok, jer je kao pasija koja nas odvlači od stvarnosti. A ne treba zaboraviti da nema ništa fantastičnije od realnosti, te je upravo u stalnom čitanju stvarnosti iz knjiga, ili obrnuto, ono što nam nadomešćuje tu stalno željenu punoću. Meni je taj čin važan, jer ništa mi drugo ne donosi toliku količinu kvalitetnog hedonizma.

MD: Šta ti čitaš ovih dana?

PM: „Semper idem“ Đorđa Lebovića. Lebović pruža fikcionalizovanu autobiografiju, smeštajući roman tek funkcionalno u prostore bildunsgromana, i govori o odrastanju u predratnoj Jugoslaviji, gde se svest o jevrejskom identitetu dečaka razvija groznim okolnostima duha vremena, dakle mnogo više antisemitskom kampanjom, nego porodičnim kontekstom. Bogato se preliću slike epohe i unutrašnjeg života dečaka, koji sa približavanjem rata preispituje postojanje Boga zbog postojanja zla. „Semper idem“ znači uvek isto, i odnosi se na zlo, čije su tek manifestacije različite. Iako je fenomen zla u velikoj meri dobro opisan u literaturi, iako nas je Hana Arent opomenula na banalnost zla (s čime se ne mogu složiti u potpunosti), književnost nam dopušta realan uvid u unutrašnji život aktera.

Psiholog Sajmon Baron-Koen navodi da „iščezavanje empatije može nastati usled destruktivnih emocija, kao što su gorka ozlojeđenost, želja za osvetom, slepa mržnja, ili potreba za zaštitom“. Zajedničko za sve ove faktore jeste da pripadaju prošlosti subjekta, a ne njegovoj sadašnjosti, te da delovanje zbog kojeg junak dobija atribut negativnog, jeste posledica minulih događaja koji su ostavili dubok trag pomenutih emocija, a koje se kobno reflektuju nesvakidašnjim reakcijama.

Literatura koja problematizuje negativne junake u totalitarnom sistemu opseda me. Ponovo iščitavam Tišminog „Kapoa“ i Mihailovićeve „Zlotvore“, jer duboko osvetljavaju unutrašnji konflikt likova koji od zločinaca postaju žrtve. Paradoksalno, prestanak empatije u njima nastaje pod izgovorom poverenja u totalitarni sistem kojem pripadaju. Naprosto se ne mogu oteti osećanju da su stihijski prebacili opravdanja i etičke norme na takav razarajući sistem, da bi proživeli sopstvene konflikte i strahove. I to je ono što izražava beskrajnu tugu i ljutnju. Unutrašnji poglеdi na zločince ne bi trebalo da izaziva saosećanje prema njima, već razumevanje mehanizma zločinačkog delovanja u čoveku.

MD: Tvoje najnovije pjesme možemo čitati i na društvenim mrežama. Kakva je uloga takvih medija u kontekstu poezije?

PM: Njihova uloga je akumulativna i fleksibilna, Facebook mi često služi kao mesto gde čuvam tekstove, dakle kao neka vrsta oblaka. :) Šalu na stranu, društvene mreže omogućile su zaista gotovo trenutan protok informacija i nerobovanje fizičkoj prisutnosti. Njihova brzina takođe nameće problem kvaliteta. Ritam ovog vremena nalaže stalnu prisutnost, ali suštinski se ništa nije promenilo. Kao i ranije, ako niste u čaršiji, u kafani (a ona je kod nas još uvek najuticajnija institucija), sami sebi ste potpisali izopštenje. Tako je i ovde. Poezija nikada nije bila pristupačnija nego sada, u vreme internet tehnologije. Pitanje vrednovanja je i dalje primarno. Obrazovni sistem zasniva se na proučavanju starijeg kanona i mogućim čitaocima se ne pruža estetika savremenog doba. Nije problem što je zavladala poplava tekstova sumnjivog kvaliteta, već što se ne ulaže u izgradnju čitaoca: institucionalni odgovori su tradicionalno krajnje spori i konzervativni. Neophodan je direktan i pravovremen odgovor, za koji sumnjam da će se desiti. S druge strane, onlajn marketing doprineo je popularizaciji literature, mnoge izdavačke kuće svoje su prisustvo bazirale upravo na ovakvim medijima, a ciljna grupa je malobrojna, mada nekada sasvim dovoljna. Istraživanja ukazuju da se putem društvenih mreža može uticati na svega osam posto biračkog tela, što znači da je broj čitalaca u najboljem slučaju tek polovičan.
 
MD: Za relativno kratko vrijeme skrenuo si na sebe pažnju čitalačke javnosti osvojivši nagrade, među kojima je i prestižna nagrada „Branko Miljković“. Kakvi osjećaji prate dobijanje ovakvih priznanja i da li su i na koji način ona odredila neke tvoje buduće planove?

PM: Nagrada mi je značila, štaviše – dala mi je makar pola godine jednog specifičnog osećanja koje je bilo plodotvorno za pisanje. Donela mi je jednu vrstu mira u svakodnevici mesta u kojem živim, i obezbedila preko potrebni mir i podršku na poslu. Ne mislim da je to nešto dugotrajno, ali sreću čine, da parafraziram mudre, tek trenuci – ona nije permanento stanje – stoga ih se treba pomno sećati.

Nagrade bi trebalo da imaju pre svega atribut vrednovanja, ali one su svakako i sociološki momenat. U svakom slučaju, daju jedno posebno ushićenje koje čoveka tera da radi, što može odvesti u kvantifikaciju. Zato treba pojačati estetsku autocenzuru (jedina cenzura u koju verujem). Odgovornost je veća. Autor uvek želi da mu poslednja knjiga bude najbolja, što nikad nije lako. I sam život utiče na kvalitet, uvek je potrebno energije i iskustva, čitalačkog i životnog, da biste bili bolji nego ranije.

Jedina borba koju danas pisci treba da povedu, a posebno esnafska udruženja, jeste borba za vreme za pisanje. Suđenje Brodskom kao da i danas traje, za skoro sve pisce u ovom okruženju. U sistemu ima mesta, ali su nepravedno i neprofesionalno raspodeljena. Biblioteke i kulturni centri okupirani su većinom radnicima kojima se zadovoljavaju lične i političke aspiracije lokalnih moćnika, a školovanih za poslove u kulturi sve je manje. Neverovatno je da zakon o kulturi precizno propisuje vrlo smislene kriterijume, za rad ustanova, ali ne predviđa nijednu sankciju za njihovo kršenje. Konkretno, nakon nelegalne smene jedne direktorke kulturnog centra, postavljen je nelegitimni nadzorni odbor. Ministarstvo kulture utvrdilo je da je lokalna samouprava prekršila zakon, ali pošto nisu predviđene nikakve kazne, to je tek običan papir koji ne može da ispravi, sredi situaciju. Jasno je da treba da se insistira na decentralizaciji, ali potrebno je naći mehanizam koji će se odupreti amaterizmu i politikanstvu. Kultura služi za političko potkursivanje, dovedena je na nivo političkog plena za namirivanje nezaposlenih mediokritetskih članova i koalicionih zahteva. Vidna je situacija da postoji, za ovo vreme, veliki broj ličnih inicijativa za promociju kulture, koje se u potpunosti zasnivaju na entuzijazmu, i potpuno je besmisleno da oni ne budu uključeni. U suprotnom, građani s pravom mogu da se zapitaju čemu služe ustanove kulture. Ne zaboravimo da su kino operateri, neposredno posle Drugog svetskog rata, po dužnosti išli po selima i puštali projekcije, ne samo filmskih novosti, već i kvalitetne umetničke filmove, a sve u cilju prosvećivanja proletarijata i ruralnog stanovništva. Iako ideološki obojeno, držalo se i do takve kulture, kao važnog društvenog segmenta.

 

MD: Šta je to što te nagoni da iznova silaziš u reči, mada ništa se neće izmeniti i Svet će ostati da leži/između nas i ove hartije,/nepodeljeno (Somot i dim, iz zbirke „Iz srećne republike“)?

PM: Upravo traganje za onim što je iza reči, za probijanjem njihovih granica; vera da su stihovi moćni. Preostaje neprestana svest da je logos bio u početku, pre sveta, ali da je zapravo nedodirljiv, da nema podele sveta između autora i teksta, da je tek to potpuno jedinstvo, čije tajne ostaju nedodirnute, a uvek smo pokrenuti žudnjom da ih otkrijemo. Zbog toga je proces traganja važniji od cilja.

MD: Ciklus tvojih pjesama objavljen u ovom broju časopisa „Enklava“ prilično je hrabar i bez puno obzira prema eventualnom puritanizmu čitaoca. Izraz je kontrolisan, ali ipak slobodniji nego u tvojim prethodnim pjesmama, i sa jednim specifičnim erotskim naponom, koji prerasta u bunt na širem planu. Pjesme su provokativne. Koga izazivaš?

PM: Izazivam sebe, ispitujem sopstvene granice, napokon čitaoce za koje će taj ciklus verovatno biti neočekivan; a iznad svega, vreme u kojem obitavamo, nezadovoljstvo njim stvoreno. Poetička homogenost znatno olakšava posao književnim kritičarima, ali autoru jednoličnost donosi ušuškanost. Potrebno je prevazići interese kritike i interes autora da bude prihvaćen, što podrazumeva odgovornost prema radu, talentu i neprestanom uzrastanju, koje zavisi od dinamizma i neprestanih promena. Uostalom, treba li dodati, ni kritičar ni čitalac ne smeju imati slepo poverenje u pesnika, naročito u njegove autopoetičke iskaze!

MD: Zašto je za pjesnika važna provokacija? Šta tebe najviše provocira u poeziji, i u neknjiževnoj stvarnosti?

PM: Provokacija je nužna, jer menja rakurs, izbacuje iz zone komfora, menja pogled na svet, samim tim i jezik (i obrnuto). Najviše me intrigira pesnička slika zasnovana na spoju paradoksalnih uvida i jezika. Ali nikako ne sme biti oslobođena atmosfere, kao ni određene gustine, koja bi trebalo da obezbedi njeno trajanje u čitaocu i nakon sklapanja stranica. Dakle, itekako su mi važne emocionalnost i refleksivnost.

U neknjiževnoj stvarnosti provocira me prostota i bahatost. Svedoci smo da je govor vladajuće klase udžbenički tip govora mržnje i fašističkih iskaza. Zatrovani smo poganim jezikom. Nervira me beskrupuloznost. U jednoj opštini, bahatost čelnika išla je do te mere da su o trošku opštinskog budžeta kupovali ženske, lakovane cipele sa visokom štiklom. Verbalni delikt ponovo je uveden, a ovog puta se ne kažnjava sudskim putem, već razapinjanjem u žutoj štampi. I ne sme se nikad zaboraviti da je učenik Filološke gimnazije priveden i prekršajno osuđen (naravno da se ovaj pojavio kao spasitelj, što govori o mesijanskom kompleksu, zbog čega ćemo otpatiti), a da njegova policija i sud nisu procesuirali toliko očiglednih slučajeva, kao što je gaženje ljudskog života džipom medijskog naslednika – što govori o licemerju. Nažalost, u javnom sektoru je tako – najveći broj činovnika sasvim nesvesno povlači izvesne crte u ponašanju. Gledao sam ih mnoge kako šišaju i nameštaju kosu najpre kao bivši predsednik, a sada ti isti lupaju šakom o sto, uz Tišina, tamo! Za mene lično – pakao, to je MI! Bavljenje tuđim životima dopušteno je samo u literaturi, jer kazuje neke važne istine o odnosima u svetu, a van nje je prostota, glupost i zlo.

MD: Koliko je za pisanje, ili život (pisca), bitan i kukavičluk neprepuštanja (Kao feniks)?

PM: Bitno je osvestiti kukavičluk neprepuštanja. Strahovi nas nagone da stojimo u mestu, toliko je propuštenih momenata, događaja, iskustava, doživljaja zbog nedostatka hrabrosti. Fascinanto mi je kako čovek ume sebi da uskrati slobodu. Nijedno biće na planeti nije toliko neslobodno koliko čovek. I nije li na ovom prostoru, uprkos mitu, zapravo nama najviše nedostajalo snage da se izborimo za slobodu. Imamo li uopšte želju za slobodom, ne samo u oblasti ekonomije nego i politike, u oblasti elementarnih ljudskih prava?

MD: Dominantnom od konstruisanih subjekata dao si svoje ime, prisutno i u apokrifnim spisima koji su svojevrstan palimpsest, ili pretekst, za pisanje ovih stihova, što daje još jedan nivo subverzije, ali i utiče značajno na čitalačku projekciju lika, stvarajući utisak veće autorove ogoljenosti. Postoji li on, Petar, sasvim nezavisno od autora, Petra? Može li ova igra imenima da ukaže na važnost uloge doživljenog prilikom oživljavanja imaginarnog kroz pisanje?

PM: Puka je slučajnost istovetnost mog imena, kao autora, i lirskog junaka, koji bi se tako zvao i da se ja drugačije zovem, s tim što mogu da priznam da nisam nesklon zabavi koju takva sličnost izaziva, i zainteresovan sam koliko može u takvom čitanju da bude površnosti. Ja u poeziji uvek je mnoštvo. Najmanjim delom mnom samim, mnogo više je kroz to JA utkano tuđih priča, što za mene ima snagu i dokumentarnosti i fikcije, kojom se itekako koristim – toliko da ona i u meni, nekom naknadnom, mada retkom, čitanju objavljenog, izbriše stvarnosne reference. Svestan sam da istovetnost imena zaista implicira realni ispovedni momenat, i tome svakako doprinosi jezik, te bi doživljenost trebalo da bude uverljivija. Dobro ste primetili, negde u pozadini provejava apokrifno Marijino jevanđelje, odakle sam, kao i iz kanonskih, posegao za nekoliko citata. Isus je, računajući na etimologiju imena Petar, ustvrdio čvrstinu crkve, ali proricanjem da će ga se Petar u noći izdajstva odreći - ne možemo li danas u tom činu prepoznati sumnju i ironiju prema instituciji crkve?

Ogoljenost koju likovi ovog ciklusa nose, implicira razdvajanje od savremene kanonske kulture. Ogoljenošću se bližimo sebi, skidamo naslage sveta, i utoliko smo bliži onom što je onostrano, a donosi tu toliko pominjanu nagradu. Dakle, uspostavlja se paralela sa likovima presudnim za hrišćansku tradiciju, koje je obeležio preobražaj, za čim junaci ovog ciklusa žude u brutalno doživljenom svetu.

MD: Naročito je u pomenutom ciklusu vidljivo kako vjeruješ da je za pisanje poezije potrebno malo vatre i mita, a čini se i automitologizacije iz perspektive kreativnog bića. Šta misliš o trendu demistifikacije pesnikovanja i ima li to neke veze sa pravim pesnicima koji pišu sa vrelim procesorom na mudima, bez bola (Vitko telo)?

PM: Demistifikacija pesnikovanja je makar delimično vezana za napuštanje modernističke tradicije, i one linije koja je insistirala na pesnikovoj introvertnosti, pa i kabinetskom radu. Neki od meni najdražih pesnika pisali su izuzetne pesme o tišini sobe u kojoj rade za svojim stolom. Okruženje se danas neminovno promenilo, i o tome nam najbolje svedoče milenijalci. Jedan prijatelj, pesnik koji često gostuje na festivalima, govori da zbog nedostatka vremena piše po stanicama – autobuskim i železničkim, aerodromima. Nema fizičke samoće, ali i dalje je aktuelna (a tako je uvek bilo, i biće) mahnitost pisanja, kao vanredno izgaranje. Možda u nekoj meri autistično insistiranje na istrajavanju nad tekstovima govori i o spremnosti za vanrednim odricanjem, radi radosti stvaranja, o prostoj hrabrosti, uvek u ovom patrijarhalnom jeziku oličenoj muškim svedocima.

MD: Ko su oni i ko čita njihove pjesme?

PM: Spremni su za promene, za nomadstvo i ne tuguju nad njim. Dom im je svet. To mi se i dopada s jedne strane, jer se ne obaziru na uticaj spoljnih faktora, već se koncentrišu na suštinu. Njihova poezija je često komunikativna, ume da zađe u estradizaciju, i povezani su sa svojim čitaocima preko društvenih mreža i performativnih nastupa u klubovima. Socijalni momenat, da je pesnik usamljenik, kod njih je, makar u ovim mlađim godinama, prevaziđen.

MD: Hoćemo li ovaj ciklus čitati u tvojoj novoj knjizi, radiš li na njoj, i kada će biti objavljena?

PM: Radim paralelno na dva rukopisa. Prvi se znatno oslanja na prethodne knjige i bližim se završetku, s tim što je „kraj“ uvek relativan. Ciklus koji je pred čitaocima „Enklave“ predstavlja tek začetak knjige, koja će moguće doći nakon objavljivanja prethodno pomenutog rukopisa. Mada, nikada nisam siguran kojim ću tempom uspeti da radim, što zavisi od mnoštva činilaca. Jedan je svakako vreme, hvatanje permanentog ritma, a druga je taj neobjašnjivi unutrašnji impuls koji je odgovoran za životnost u pisanju. U takvom kontekstu, mislim da autor nikada nije siguran u dane koji dolaze, da li će mu ti dani doneti teksta. Nekada pomislim da će sve ono što u meni vodi ka pisanju ujutro nestati. Da će u meni biti apsolutna praznina. I to je doživljaj koji meša dva osećanja – strah od neizvesnosti/neuspeha i oslobođenje. Kažem oslobođenje, jer bi to bila prilika za drugačije autoidentifikovanje. Takav konflikt je uvek hod po ivici, i katkad donosi uzbuđenje. A autor je danas, možda više nego ikad, ekvilibrista.

Share :